СПЦ у Црној Гори тражи конкордат са обимом и садржајем права Ватикана

Митрополија Црногорско-приморска поводом спекулација о положају СПЦ у Црној Гори

• Од Цркве упорно тражи да, иако за то није надлежна, престане да буде Црква и постане уред за признавање већ признате државе, нације и језика, а поједини представници власти упорно пледирају да се, без обзира на уставну одвојеност Цркве и државе, отворено мијешају у унутрашња црквена питања и то све уз позивање ”на правну државу и владавину права”
• Такви, на начелу идеолошког обоготворења државе и своје нације, радикално негирајући уставни грађански карактер Црне Горе, хтјели би да свенационалну, по природи универзалну Цркву – затворе у кавез своје етатистичко-нацистичке идеје
• Изгледа да би појединим државним функционерима, попут актуелног предсједника Скупштине, једино био прихватљив модел да Црква, и то само Православна, буде одвојена од државе, али да, при том, држава не буде одвојена од Цркве како би се Црква претварала у послушницу и полугу режима и његове ефемерне идеологије
• То што православна црква  у Црној Гори има и административни назив „Српске“ плод је историјских прилика и већинског народа у коме служи, а никако њеног канонског устројства и саме њене природе, још мање националног поистовјећења Цркве са Српском или било којом другом нацијом

      ЦЕТИЊЕ, 14. септембра – Поводом бројних спекулација у јавности о правном положају Српске Православне Цркве у Црној гори, односно њених: Митрополије Црногорско-приморске и Епархија Будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и Милешевске још једном, и опет изнова, подсјећамо свеукупну јавност да у модерним државама у којима су ратификоване Европска конвенција о људским правима и други међународни документи, ниједној државној власти или политичкој гарнитури не припада право да се посредно и непосредно мијеша у уређивање унутрашњег црквеног устројства било које цркве или вјерске заједнице и на такав начин угрожава слободу вјероисповијести.

      Парадоксалност таквих изјава се најбоље огледа кроз чињеницу да се од Цркве упорно тражи да, иако за то није надлежна, престане да буде Црква и постане уред за признавање већ признате државе, нације и језика, а поједини представници власти упорно пледирају да се, без обзира на уставну одвојеност Цркве и државе, отворено мијешају у унутрашња црквена питања и то све уз позивање ”на правну државу и владавину права”.

      Такви, на начелу идеолошког обоготворења државе и своје нације, радикално негирајући уставни грађански карактер Црне Горе, хтјели би да свенационалну, по природи универзалну Цркву – затворе у кавез своје етатистичко-нацистичке идеје.

___________________________________________________________________________

«Чињеница је да је источно-православна вјера у Црној Гори Краља Николе била уставом потврђена државна вјера, али је, такође, чињеница да она то данас, на жалост, није.»

___________________________________________________________________________

      Православни вјерници се свуда у свијету, па и у Црној Гори, обједињују и уједињују именом Богочовјека у Цркви Христовој, а не кроз нације, државе, партије и идеологије. Државна територија не зависи од унутрашњег црквеног устројства било које Цркве или вјерске заједнице и то је једини здраворазумски и правно утемељени приступ овом питању. У Цркву Христову Православну у Црној Гори су сви добро дошли без обзира на њихове расне, националне и језичке разлике.

      То што она у Црној Гори има и административни назив „Српске“ плод је историјских прилика и већинског народа у коме служи, а никако њеног канонског устројства и саме њене природе, још мање националног поистовјећења Цркве са Српском или било којом другом нацијом. Да је то тако јасно свједочи и назив у новије вријеме основне православне епархије у Црној Гори „Митрополија црногорска“, која је скоро 400 година словила као „Зетска“, па ником данас не пада на памет да је поистовјећује са Зећанима.

      Отуда правни положај црква и вјерских заједница у Црној Гори се, као и у свуда у демократском свијету, једино може рјешавати уз обострано уважавање државе и Цркве, а разговори о тим темама не могу бити коришћени као простор за нарушавање унутрашње аутономије било које цркве или вјерске заједнице.

      Чињеница је да је источно-православна вјера у Црној Гори Краља Николе била уставом потврђена државна вјера, али је, такође, чињеница да она то данас, на жалост, није. Такође, чињеница је да важећи Устав Црне Горе и законе по којима су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе није припремала и доносила Православна Црква већ Скупштина Црне Горе.

      Судећи по неким изјавама изгледа да би појединим државним функционерима, попут актуелног предсједника Скупштине, једино био прихватљив модел да Црква, и то само Православна, буде одвојена од државе, али да, при том, држава не буде одвојена од Цркве како би се Црква претварала у послушницу и полугу режима и његове ефемерне идеологије.

«Од Владе Црне Горе очекујемо да се, по истом принципу када је Српска Православна Црква у питању у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, приступи потписивању уговора у истом обиму и садржају права као и са Римокатоличком црквом...»

___________________________________________________________________________

      Још једном позивамо државне званичнике да престану да се поигравају са Црквом и вјерским осјећањима грађана и црквеном историјом у политичке сврхе зарад разарања јединства Цркве, продубљивања подјела у народу и прикупљања политичких поена.

      Од Владе Црне Горе очекујемо да се, по истом принципу када је Српска Православна Црква у питању у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, приступи потписивању уговора у истом обиму и садржају права као и са Римокатоличком црквом како би се што прије уклониле постојеће вјештачки и антиуставно стваране разлике у правном положају Цркава и вјерских заједница и престало са понижавањем ове најстарије установе у Црној Гори, која је била и остала, континуирано и без прекида осам вјекова, њена кичмена мождина.

      Митрополија Црногорско-Приморска и Епархије Будимљанско-Никшићка, Захумско-Херцеговачка и Милешевска са своје стране имају добру вољу и намјеру које су утемељене на канонском праву и црквеном уставу са једне, међународним стандардима са друге и важећим законодавством Црне Горе са треће стране. Са своје стране, схватамо и разумијемо да тај процес, као и у случају припремања Темељног уговора Црне Горе и Свете Столице, не треба и не може бити брз, јер је, по оној народној, кусо све што је брзо.