Део СПЦ у Сједињеним Државама променио назив у „Српске православне епархије у САД“

ЦРКВЕНИ САБОР ОДЛУЧИВАО ПОД РУКОВОДСТВОМ ЕПИСКОПА – ЛОНГИНА, ИРИНЕЈА И МАКСИМА

* На сајту Епархије источноамеричке објављено је образложење те одлуке. И њега су потписали епископи Иринеј, Лонгин и Максим. За почетак се наводи да је промена назива у складу са прошлогодишњом одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ. Назив је промењен како би тачно одражавао „географско простирање и како би недвосмислено указао да је у питању неодвојиви део СПЦ са седиштем у Београду – јер ми смо епархије СПЦ, а не одвојена црква”

* Други разлози који се наводе су правне природе: са називом који указује на везу са Северном и Јужном Америком отварала  се могућност да епархије у САД буду законски одговорне за активности епархија у Канади и Јужној Америци, и обрнуто

* У додатном објашњењу које су потписала тројица епископа из САД истиче се: „Ми смо епархије наше Мајке Цркве, Српске православне цркве – Патријаршије, и верни смо и под канонском и хијерархијском јурисдикцијом Светог архијерејског сабора, чији је председавајући православни архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”

___________________________________________________________________

        ДА ЛИ промена назива Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци у Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама трасира пут ка новом расколу на овом континенту или је условљена правничким разлозима и потребом прилагођавања локалном законодавству?

        Одлука о промени назива цркве донета је на заседању Црквеног сабора српских православних епархија у САД средином јула ове године, када су усвојене измене Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабором су председавали епископи новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим.

        После бројних упита и недоумица, од којих су се многе сводиле на то како су тројица епископа променила назив СПЦ у Америци, као и због чега у доношењу тако крупне одлуке нису учествовали и остали „амерички епископи” – канадски Митрофан и буеносајрески Кирило – на сајту Епархије источноамеричке објављено је образложење те одлуке. И њега су потписали епископи Иринеј, Лонгин и Максим. За почетак се наводи да је промена назива у складу са прошлогодишњом одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ. Назив је промењен како би тачно одражавао „географско простирање и како би недвосмислено указао да је у питању неодвојиви део СПЦ са седиштем у Београду – јер ми смо епархије СПЦ, а не одвојена црква”.

        Други разлози који се наводе су правне природе: са називом који указује на везу са Северном и Јужном Америком отвара се могућност да епархије у САД буду законски одговорне за активности епархија у Канади и Јужној Америци, и обрнуто.

        Иначе, по Уставу српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чије су измене изазвале велику пажњу јавности, Црквени сабор доноси измене Устава, а преко Епископског савета оне се шаљу на одобрење Светом архијерејском сабору. У делу где се набрајају измене Устава, наведено је и да је он „арондиран и ограничен на територију САД одлуком Светог архијерејског сабора 7. маја 2018. године (на предлог Епископског савета и његовом одлуком)”.

        Како „Политика” незванично сазнаје, одлука о промени назива цркве у Америци није стигла у канцеларију Светог архијерејског синода. У тексту објављеном на сајту Епархије источноамеричке нигде се не прецизира да су измене Устава, заједно са променом назива, послате или да ће бити послате Светом архијерејском сабору на одобрење.

         Остаје помало нејасно и да ли је „гашењем” Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци престао да постоји и њен Епископски савет. По наводима из објашњења – није, али у Уставу који је испод њега објављен постоји само Епископски савет епархија у САД.

        Разјашњења у вези са овим одлукама затражио је и један епископ – владика буеносајрески Кирило, један од чланова Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку. Његово писмо упућено сабраћи архијерејима Лонгину, Иринеју, Митрофану и Максиму, које је објављено у јавности, изазвало је велику пажњу и у високим црквеним круговима.

        У писму он тражи објашњење вести коју је чуо – да је одржано сабрање Епископског савета само за Америку, а који „колико је нама познато није формиран као такав од стране Сабора СПЦ”.

        Владика Кирило напомиње да, иако је о томе било речи на седницама Епископског савета за Северну и Јужну Америку, ипак није могао да претпостави да ће све отићи тако далеко. У писму даје понешто и од атмосфере са заседања овог тела: да је на појединим седницама био избачен из расправа, не само због лошијег познавања енглеског језика, већ и као „мање битан”, али и да су повремено главну реч водили адвокати, који су и предлагали оваква прилагођавања америчком законодавству.

        Посебна осетљивост везана за питања Српске православне цркве у Америци лежи и у њеној историји, која је обележена расколом, али има и оних који су склони да у свему овоме виде претензије Цариграда да под своју јурисдикцију стави православну дијаспору, односно епархије других православних помесних цркава, тиме што би, за почетак, била оснивана посебна црквена тела са лабавом зависношћу од цркве у матици.

        Међутим, у објашњењу које су потписала тројица епископа из САД истиче се: „Ми смо епархије наше Мајке Цркве, Српске православне цркве – Патријаршије, и верни смо и под канонском и хијерархијском јурисдикцијом Светог архијерејског сабора, чији је председавајући православни архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”.

Државно законодавство није услов

за постојање Епископског савета

        Неспорна је обавеза прилагођавања свих епархија правном поретку држава у којима врше своју мисију, оне тамо морају да стекну правни субјективитет у складу са законима тих држава, каже за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске.

        – Међутим, за постојање епископског савета, а има их неколико у нашој цркви, сасвим је довољна одлука Светог архијерејског сабора о формирању овог црквеног тела. Такви епископски савети формирани су у Северној и Јужној Америци, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори. Њихов циљ је да епископи који се налазе на одређеном простору заједнички разматрају, решавају и предлажу решења Синоду и Сабору за бројна питања са којима се суочавају у свом пастирском раду. Законодавство ниједне државе није услов за постојање епископског савета као црквеног тела, поготову што је реч о јерархијском телу које нема никакву имовину, не располаже никаквим посебним средствима. То нису никаква парацрквена тела, већ јерархијска црквена тела која су непосредно одговорна Сабору СПЦ, којем иначе и подносе извештаје о свом раду. Саображавање црквеног и законодавства у Америци, по мом мишљењу, нема везе једно с другим – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.