Копривица: Да ли смо реално земља спорта?
ЗАШТО ДОБРИ СМО У КОЛЕКТИВНИМ СПОРТОВИМА? ОДГОВОР ЈЕ У ДУХУ ЈЕДНОГ НАРОДА, У НАРОДНИМ ИГРАМА
Проф. др Владимир Копривица
- Декан Факултета спорта и физичког васпитања, који је поред осталог радио и у кошаркашким клубовима Црвена звезда и Партизан, износи своје утиске о Олимпијским играма у Рију. - Ђорђевић потврђује да је кључ у стварању тимског духа
- Од међународних спортских федерација, највећи број националних савеза окупљају одбојка, стони тенис, кошарка, фудбал, атлетика и теквондо. Ми смо у већини тих спортова узели медаљу што је фантастично
Пише: Александар Милетић
У једној анкети пре четири године, у којој су учествовали студенти 65 факултета Србије, показало се да професор Факултета спорта и физичког васпитања (ФСФВ) Владимир Копривица најпозитивније утиче на своје студенте, да је један од тројице (уз Ивана Меденицу и Љубомира Стајића) који највише покрећу на рад и критичко размишљање, подстичу креативне идеје и буде радозналост. У широј јавности највише се прочуо као кондициони тренер Партизана у ери Душка Вујошевића, мада је радио и у Црвеној звезди (у мушком и женском тиму) и у националним селекцијама, био у Стручном савету Кошаркашког савеза Србије и учествовао у многим пројектима везаним за разне спортске гране.
Сада, кад полако јењава еуфорија због успеха нашег спорта на Олимпијским играма у Рију, замолили смо га да изнесе своје утиске о тим резултатима. Али и да нам каже да ли имамо право, више од других, да се називамо „земљом спорта”.
Како коментаришете успехе наше кошарке и спорта у Рију?
То је велики резултат и за нашу кошарку и за наш спорт. Ми смо земља са седам милиона становника, а у Рију су подељене 974 медаље. Пошто планета има седам милијарди људи, по броју становника припада нам једна медаља, а ми смо узели осам у седам спортских грана. Од тога у спортским играма четири. Једина смо мала земља која је у једном екипном спорту имала тамо и мушку и женску селекцију, а шта тек рећи кад су освојене две медаље. Изузетно је важно то што се наша кошарка вратила на Игре и што смо освојили медаље, јер то је позив младима да се баве кошарком. Кад смо били прваци у свим млађим категоријама у Европи, 2007. године, на Европском првенству сениора смо изгубили све три утакмице, а број новоуписаних играча пао је за 50 одсто. Значи да су успеси А селекције тесно везани за популарност кошарке у једној земљи.
Шире гледано, какав је значај успеха женске репрезентације?
Успех женске кошарке је у неку руку спас женске кошарке, али и велики подстицај за мушку кошарку. Једно истраживање у NBA је показало да је 69 одсто играча рекло да је постало то што јесте захваљујући својим мајкама. Мајка је васпитач у кући, она најчешће води дете на спорт, на тренинге, али ће прво одвести дете на онај спорт којим се она бавила. Једно друго истраживање показује да велика већина деце одлази на спорт којим су се бавили и његови родитељи. Успех наше женске кошарке је проистекао из система млађих категорија који је дао много медаља, иако је број регистрованих девојчица често мањи од броја клубова у појединим земљама. Добар систем рада довео је до тога да је селектирана репрезентација која је можда играчки и јача од мушке. Сада ја на КСС да тај успех искористи.
Каква је ситуација са стручњацима?
Стручњаци најбоље сазревају уз добре стручњаке. Један стручњак прави другог стручњака. Кад погледате њихове биографије, видећете да је сваки од њих сазревао уз неког искуснијег колегу, а касније давао свој печат. Квантитет не даје механички квалитет, већ само бирани део из квантитета. Једно су знања, а друго су вештине које се уче уз некога. Као што играч учи уз играча, тако тренер учи уз тренера.
Да ли постоји српска тренерска школа у екипним спортовима и да ли је нешто такво било видљиво у Рију?
Можда би пре свега требало одгонетнути зашто смо добри у колективним спортовима! Одговор је у духу једног народа, у народним играма. Наше игре нису никада самосталне, већ су увек везане за групу, повезане у магичном облику круга, где има соло тачака, коловође... Али увек је видљива целина. Наши тренери изузетно раде на томе да се створи колективни дух и да се заштити целина. Ђорђевић је тако поступио с Марјановићем и Мицовом, са два дивна момка која су у једном тренутку погрешили, па су одстрањени да би се сачувао тимски дух. Ту је Ђорђевић фантастично поступио, налик неким својим претходницима. Пре 20 и више година сам написао да тим није скуп најбољих појединаца већ целина која као таква најбоље функционише. Могу да закључим да је стварање тимског духа нешто у чему су наши тренери најбољи.
Како се у раду с играчима, што би се рекло у шали - од мачке прави тигар?
Суштина је у веровању да можеш да победиш свакога. Кад се наш мушки тим растави на појединце, види се да они нису таквог нивоа до ког су дошли. Да су, тако гледано, испод Шпаније, Француске или Аустралије. Али, наш тим је бољи од њихових. Тим је у нашој кошарци одувек био јака целина, о чему сведочи и то што су многи асови тешко улазили у репрезентацију. Један од њих је и сам Ђорђевић, пре њега Славнић... То је та наша црта. Имали смо јасну идеју, са константним саставом, који је дуго играо заједно.
Да ли смо ми заиста спортска нација или „земља спорта”, како сами себи тепамо?
Ако спорту додамо физичко васпитање и рекреацију видећемо да веома мали проценат свакодневно вежба. По томе нисмо спортска нација и ту смо далеко у односу на Скандинавце и неке друге земље. Треба поћи од анализе функционалног стања нашег човека. Сада се све окренуло: некад су нас родитељи терали у кућу, а сад децу терају напоље, да се крећу. Подаци су катастрофални колико се седи, колико је деформитета. Долазе нам неспособне генерације. Шта тек рећи за наталитет. Репродукција је сведена на 1,4 по жени, а за просту репродукцију потребно је 2,1 дете. Једна смо од најстаријих земаља на свету, са просеком, ако се не варам, око 42 године, а водећи по одливу мозгова. Тако да будућност нашег спорта - и не само спорта - без обзира на кадар, таленте, традицију и све остало, није светла. То је највећи проблем државе.
Да ли спорт има адекватан третман у школском систему?
Мађари имају свакодневно час физичког васпитања већ од првог разреда и то је спас. Земља која то прва уради, обезбедила је себи будућност. Доказано је да деца која се више крећу брже уче, да им мозак боље ради, да су здравија. Имамо све научне и стручне аргументе, само треба да применимо све оно што знамо. Смејаће нам се за 30 година. Рећи ће: они су све знали а нису ништа применили.
Многи успехе екипних спортова објашњавају креативношћу играча. Шта ви кажете на то?
Стално истичем пет феномена људског постојања које наводи Еуген Финк: игра, љубав, рад, владавина и смрт. За децу, кад је у питању спорт, нису типични ни рад, ни владавина ни смрт, већ игра и љубав. Игра мора да буде слободна, спонтана, разноврсна, па ће из ње настати врхунски мајстори. Деца не смеју рано да се уводе у шеме. Свака уметност је нека врста игре. Писац барата речима које сви ми познајемо, али се он боље игра речима од нас. Као што се сликар игра бојама. Будући спортиста се игра лоптом. Рани калупи уништавају игру, таленат који се рађа у неспутаној игри, која код деце рађа љубав. Бојим се да је школа учинила све да је деца не воле, јер су убијени и игра и љубав. Бојим се и да су у спорту ране шеме напада и одбране превише дефинисали децу која неће изаћи одатле као мајстори. Мајстори излазе из неспутаног детињства, из организованог хаоса. Ту се рађају мајстори који померају границе.
