Митрополија: Ђукановићева тврдња да СПЦ води рат против Црне Горе је опасно политиканство

НА ОБРАЧУН СА ЦРКВОМ ПОЗИВА ПРЕМИЈЕР КОЈИ НЕЗАВИСНОСТ ПРОСЛАВЉА СА ТАЧИЈЕМ

• Премијеров интервју за портал Политико је препун неистина и, без икакве сумње, представља говор којим се шири мржња према Српској православној Цркви, а тиме и свима онима православне вјероисповијести којих је више од седамдесет посто од укупног становништва у Црној Гори
• Апсолутно је нетачно, најблаже речено, да је Српска Православна Црква, као аутентични, историјски и нераскидиви дио Васељенске Цркве Православне и њене Епархије у нашој земљи, непријатељ било чега и било коме
• Уколико је премијер „оружје“ у нечијим рукама или нечији „ослонац“, не би смио по себи да суди како сви имају своје наредбодавце са стране. Митрополија црногорско-приморска, вјековна кичмена мождина Црне Горе, и друге епархије Православне Цркве у Црној Гори и сви појединци у њима су, за разлику од неких, потпуно независни у изношењу својих ставова и не питају о томе ни Подгорицу, ни Београд ни Москву, али ни Брисел и Вашингтон. Дакле, њихови ставови су аутохтоно црногорски, светопетровски и овдашњи
• Највећа неистина јесте да је Црна Гора анектирана 1918. од стране Србије, а да је тада укинута некаква „Црногорска православна црква“. Историјска је чињеница да је обнова Пећке Патријаршије и плод једногласне одлуке Светог Синода Православне Цркве у Краљевини Црној Гори (1918). Чак је и емигрантска Влада у Француској, на челу са Краљем Николом, поздравила тај догађај уз замјерку што сједиште није у Пећи него у Београду

         ПРЕМИЈЕР Ђукановић је још једном, овај пут без очигледног повода, показао своју мржњу и нетрпељивост према најбројнијој Цркви у Црној Гори.

         Његов интервју за портал Политико је препун неистина и, без икакве сумње, представља говор којим се шири мржња према Српској православној Цркви, а тиме и свима онима православне вјероисповијести којих је више од седамдесет посто од укупног становништва у Црној Гори.

         Нећемо улазити у његове мотиве, који су сигурно, као и увијек, политички и у функцији предстојећих избора, а тиме и очувања својих повластица и власти. Иако, оваква оштрина његових ријечи, указује и на личну идеолошку острашћеност, потпуно непримјерену предсједнику Владе једне грађанске државе.

         Дакле, апсолутно је нетачно, најблаже речено, да је Српска Православна Црква, као аутентични, историјски и нераскидиви дио Васељенске Цркве Православне и њене Епархије у нашој земљи, непријатељ било чега и било коме.

         Међу православним вјерницима има гласача ових и оних партија, као и оних који су се 2006. различито опредјељивали. Никад нико никога за то није прозвао у Цркви, нити му је то питање постављено.

         Уосталом, због чега би било нелегитимно имати другачији став од премијера, и његових истомишљеника. Да ли то значи да је и половина грађана ове државе који су „погрешно“ гласали 2006. године за нешто криви?

         Теза да је Православна Црква „моћно оружје“ и „главни ослонац“ било коме у било каквој, умишљеној или реалној, геополитичкој или идеолошкој намјери, такође је груба неистина.

         Свако од грађана ове државе ваљда има право, ако премијер не намјерава да га укине, да буде или да не буде баш за оне интеграције које се предсједнику Владе допадају и које он проглашава стратешким државним интересом.

         Уколико је он „оружје“ у нечијим рукама или нечији „ослонац“, не би смио по себи да суди како сви имају своје наредбодавце са стране.

         Митрополија црногорско-приморска, вјековна кичмена мождина Црне Горе, и друге епархије Православне Цркве у Црној Гори и сви појединци у њима су, за разлику од неких, потпуно независни у изношењу својих ставова и не питају о томе ни Подгорицу, ни Београд ни Москву, али ни Брисел и Вашингтон. Дакле, њихови ставови су аутохтоно црногорски, светопетровски и овдашњи.

         И, мора се рећи, да је његова изјава да СПЦ води рат против независности, обично политиканство, и то врло опасно, јер се зна шта држава треба да ради ако неко води рат против ње.

         На какав то обрачун са Црквом позива први човјек Владе, који независност Црне Горе прославља са Хашимом Тачијем, чије су руке до рамена у крви његове браће?

         Ипак, највећа неистина изнесена у његовом интервјуу, која се коси са елементарним историјским чињеницама, је да је Црна Гора анектирана 1918. од стране Србије, а нарочито онај дио о томе да је тада укинута некаква „Црногорска православна црква“.

         Позната је историјска чињеница да је обнова Пећке Патријаршије, остварена након стварања Краљевства СХС, плод једногласне одлуке Светог Синода Православне Цркве у Краљевини Црној Гори (1918), као и потпуне једнодушности цјелокупног свештенства, монаштва и вјерног народа у Црној Гори.

         Ниједан, наглашавамо, ниједан глас од стране било кога није подигнут против обнове Пећке Патријаршије. Чак је и емигрантска Влада у Француској, на челу са Краљем Николом, поздравила тај догађај уз замјерку што сједиште није у Пећи него у Београду.

         Уз то, нико од озбиљних савремених црногорских историчара, чак и оних блиских садашњој државној администрацији, не пориче да је опште расположење било једнодушно за обнову јединства Патријаршије. Они признају и да је огромна већина била за заједничку државу са осталим народима који су сачињавали нову државу насталу послије Великог рата.

         На крају, срамотно је и недостојно Црне Горе да њен предсједник Владе, иначе декларисани атеиста, овако отворено и јасно прозива и неистинито оптужује вјековнну државотнорну Цркву у Црној Гори – Митрополију црногорско-приморску – за противдржавну дјелатност.

         Ако је иједна институција у историји Црне Горе показала и доказала своју приврженост овој земљи, то је Православна Црква, данас јасно оличена у Митрополији црногорско-приморској, Епархији будимљанско-никшићкој и дјеловима епархија милешевске и захумско-херцеговачке, које са осталим територијама некадашње Пећке Патријаршије, историјски утемељено и логично чине данас Српску Патријаршију.

         Црква као институција, али и сваки појединац самостално као вјерник, ће наставити да се одговорно постављају према свим изазовима које вријеме доноси за нашу земљу. Нико, па ни Влада, нема права да их због тога проглашава за противнике и непријатеље државе.

         Такав однос према неистомишљеницима је основна одлика тоталитаризма.

         (саопштење Митрополије црногорско-приморске)