Први прави „невидљиви огртач” направили амерички научници у Калифорнији

ЗАСАД СКРИВА САМО САСВИМ МАЛЕ ОБЈЕКТЕ, АЛИ ЋЕ УСКОРО МОЋИ – И ВЕЛИКЕ

• Ксијанг Жанг са Берклија и његове колеге годинама су радили на прављењу оваквих „огртача“. Пре пет година су успели да направе „огртач“ који предмете скрива од топлотних таласа, а сам „огртач“ је био направљен од нарочитог материјала на бази силицијума
• Нови „невидљиви огртач“ Жанга и његових колега није сачињен од силицијума, већ је то скуп минијатурних наноантена од злата које су по форми налик микроскопским циглама веома прецизне дебљине и висине. Те „циглице“ су својеврсни такозвани „плазмени резонатори“ са посебном структуром који не дозвољавају светлости која пада на „огртач“ или објект који се под њим крије да се одбија, па самим тим онемогућавају и људско око и фотокамеру да виде сам „огртач“ и предмет који скрива
• Већ постоје нано-принтери који су у стању да „штампају“ резонаторе у практично неограниченим количинама, што ће омогућити појаву великих „огртача“ за велике предмете. Жанг и његове колеге сматрају да чак и нано-верзије њиховог „огртача“ могу имати примену у реалном животу. Примера ради: да могу скривати делове микро-схема у компјутерима и мобилним апаратима у сврху безбедности

         НАУЧНИЦИ Универзитета Беркли (у Калифорнији) направили су први прави „невидљиви огртач“ који од људских очију скрива нано-објекте било које форме. Чак и од окулара камера.

         Сам огртач је невероватно танак – свега 80 нанометара, открива се у чланку објављеном у часопису Science.

         Физичари су последњих година направили мноштво апарата који различите објекте могу да учине невидљивим, али, у одређеном дијапазону зрачења. Зато је, по правилу, функционалност таквих „невидљивих огртача“ била крајње ограничена. Јер, неки од њих су „умели да скривају“ само дводимензионалне предмете, други су функционисали само при ограниченом углу посматрања или на стриктно одређеној температури.

         Делимична невидљивост обезбеђивана је својствима такозваних метаматеријала – специјалних једињења са егзотичним оптичким својствима.

         Ксијанг Жанг са Берклија и његове колеге годинама су радили на прављењу оваквих „огртача“. Пре пет година су успели да направе „огртач“ који предмете скрива од топлотних таласа, а сам „огртач“ је био направљен од нарочитог материјала на бази силицијума.

         Радећи на том „огртачу“, амерички научници су се надали да ће са временом успети да његове могућности – из инфрацрвеног дијапазона –пребаце и у видљиви део спектра.

         Нови „невидљиви огртач“ Жанга и његових колега није сачињен од силицијума, већ је то скуп минијатурних наноантена од злата које су по форми налик микроскопским циглама веома прецизне дебљине и висине.

         Те „циглице“ су својеврсни такозвани „плазмони резонатори“ са посебном структуром, а у стању су да светлост која на њих пада трансформишу у „колективно колебање електрона“ и да – након што их пропусте кроз себе – претвори у друге форме енергије. Ови резонатори не дозвољавају светлости која пада на „огртач“ или објект који се под њим крије да се одбија, па самим тим онемогућавају и људско око и фотокамеру да виде сам „огртач“ и предмет који скрива.

         Уместо да се одбијају од „огртача“, зраци светлости се од његове површине разилазе као од испупченог огледала или напросто пролазе кроз њега.

         Жанг о свему каже: „Сада смо први пут успели да сакријемо тродимензионални објекат било које форме од видљиве светлости. Наш наноогртач по свом изгледу и структури личи на неку врсту коже: лако га је сложити, а и променити његово устројство. У принципу, „огртач“ се може повећати и до веома великих размера , таквих да ће под њим моћи да се крију и већи предмети“. 

         Према његовим речима, за функционисае „огртача“ неће бити потребна никаква специјална апаратура, извори енергије или компликовани „системи штеловања“.

         Жанг, иначе, признаје да објекат скривен под његовим „огртачем“ неће обавезно заувек остајати невидљив. Другим речима: да ће невидљивост моћи и да се искључује – ако се на одговарајући начин измени „поларизација наноантена“.

         Главни проблем америчких научника у овом тренутку је што они и инжењери који са њима раде још нису научили да производе нано честице у количинама потребним за прављање великих „невидљивих огртача“.

         Жанг, међутим, не сматра да је то велики проблем јер већ постоје нано-принтери који су у стању да „штампају“ резонаторе који су им потребни у практично неограниченим количинама.

         Он и његове колеге сматрају да чак и нано-верзије њиховог „огртача“ могу имати примену у реалном животу. Примера ради: да могу скривати делове микро-схема у компјутерима и мобилним апаратима у сврху безбедности.