Борисе, нисам ти ја мајка!

ЕКСКЛУЗИВНО:

ФАКТИ «ПРЕСРЕЛИ» ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР НЕМАЧКЕ КАНЦЕЛАРКЕ И ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ

     Дај, Крле, дижи више ту слушалицу – гласно ће Борис.

     - Кабинет председника Србије. Изволите.

     - Хвала ти Боже. Овде Ангела. Дајте ми председника – ауторитативно започиње раговор канцеларка Немачке.

     - Борисе, не чујем добро. Тражи те нека Анђела, помиње Бога – опуштено ће Крле.

     Борис се хвата слушалице у одсудном тренутку по Србију.

     - Драги Борисе, Ангела овде.

     - Извини сестро, имао сам лош дан и не чујем те баш најбоље. Узимају ми север Косова, инфлација ми куља, радници остају без посла, народ нема леба да једе, а премијера не смем да пустим један дан без надзора.  Зато те молим, буди кратка. И, реци ми, срећо, чија си ти. И откуд ти овај телефон.

*   *   *   *   *

     Има да признате Косово, ко беле лале, и то све са севером...

     - ...Извините, драга Ангела, што вас прекидам у вашем инспиративном говору, који јасно показује вашу жељу да допринесете стабилности у овом делу света, али...

     - Хоћеш „али“? Јел си слушао вести са Пештера и онај разумни и уравнотежени говор господина Мустафе Церића? Дивно је рекао -  да Бошњака има 10 милиона и да сви морају да живе у једној држави

*   *   *   *   *

     Пре него што прекинемо везу, шта је са ВАЦ-ом и Вечерњим Новостима? Зашто не дате Новости Боду Хомбаху? Зар су Новости важније од Косова, а Мањо Вукотић од Лепосавића?

     Борис поклапа слушалицу и виче Крлету.

     - Јебали смо јежа. Побиће нас ко Немце. Окупљај аналитичаре, па нек вичу како Мерлкелова стиже у Београд са привредном делегацијом, да учврстимо економске односе

 *   *   *   *   * 

     ПОШТО је некако успела да се отргне из чврстог загрљаја Николе Саркозија, пошто је некако успела да се одупре шарму његове таласасто зачешљане косе, и увојка који му понекад нехајно падне на чело, најмоћнија жена света се одмакла корак-два од француског председника. Поправила је фризуру, дизајнирану по моделу некадашње Титове председнице владе, Милке Планинц, а потом се насмешила сниматељима и фоторепортерима испред Јелисејске палате.

     Радо би им одбрусила да су бедне хуље, које се труде да ухвате кадар који би асоцирао њену блискост са Саркозијем, али, побогу, она није давно изгубљена сестра Драгана Марковића Палме која се вата са момком који стоји на хоклици. Она је, једноставно, Ангела Меркел.

     - Зашто си тако нервозна – пришао јој је Саркози.

     - Ти ме питаш зашто? Управо смо потписали сами себи смртну пресуду. Николас, ми више не постојимо – готово да је крикнула Ангела.

     Свега пола сата раније, на конференцији за штампу, објавили су да ЕУ формира заједничку владу за државе еврозоне. Била је то само бирократска шифра за забринуте европске лидере, маневар за добијање на времену. Ангела је то добро знала. Европљани пред собом имају само два превозна средства до коначног краха. И могу да бирају. Или ће се укрцати на прекоокеански Титаник, или ће лебдети у митском цепелину Хинденбург, кога су, уместо хелијумом, пунили сопственом сујетом и мегаломанијом. Та заједничка влада Ангелу асоцира на ротирајуће Председништво СФРЈ, недостаје јој само неки европски Стипе Месић који би, у сендвичу између Богића Богићевића и Јанеза Дрновшека, лаконски објавио:

     - Европска унија више не постоји!

«Гвидо Вестервеле је дао налог нашем амбасадору у Приштини да изјави како је услов Србије за улазак у ЕУ признање Косова, а онда је натерао амбасадора у Београду да то демантује. Американцима се то зезање много свидело, па су преузели фору од нас.»

 

     Сада јој је постало јасно зашто јој се толико по глави мотала челична лејди Титове Југославије и њена тапирана фризура. Саркози је пребледео. Могао је да замисли како првом европском владом председава Јоргос Папандреу, а потом га наслеђује Силвио Берлускони.

     - Мајко моја. Предложићу за првог предсе- давајућег Ван Ромпеја - рекао је неуротично Николас.

     - Кој ти је сад па тај – питала га је Ангела.

     - Појма немам – одоговорио је Француз.

     - Одлично решење – први пут се тог кобног дана насмејала Ангела. Сетила се, када јој је требала шефица дипломатије ЕУ, заправо јој је била потребна роботизивана асистенктиња коју ће немачка канцеларка активирати даљинским, па је изабрала Кетрин Ештон.

     Одрасла и школована у Источној Немачкој, Ангела је још од универзитета у Лајпцигу програмирана за највеће игре, али сада, када се над ЕУ надвија црни облак неизвесности, не би јој помогао ни проширени колегијум Штазија, уз гостујућег и драгог предавача Владимира Владимировича.

     Али, ово није сонетна исповест канцеларке у најбољим годинама, којој, евентуално, недостаје некакав сентиш, од Ив Монтана, рецимо, па да се овај лекареовски заплет сасвим банализује. Ово је драматичан период европске историје, још једна катаклизма која се надвија над континентом, па када се сада убацимо у Ангелин блиндирани «ауди А8 Л» и када погледамо дисплеј њеног мобилнг телефона, схватићемо ко недостаје да би се комплетирали сви делови овог трилера.

«Тада сам помислила на Коштуницу. Знаш, ипак је победио Милошевића. Једини је био спокојан. Вечерао је са песником Матијом Бећковићем и кратко му рекао: «Нека само наставе тако, опет ће ме довести на власт већ на пролеће»

 

     Звррррр. Још неколико пута, сличан звук пара тишину у кабинету председника Србије... Али пре него што Борис Тадић подигне слушалицу, хајде да видимо с ким је минут или два раније разговарала Меркелова.

     - Николас, знам како ћемо добити на времену – рекла је, спуштајући блиндирано стакло предвиђено да путнике у «аудију» заштити од ракетног напада.

     - Проговори, жено – заскичао је Саркози са краја црвеног тепиха.

     - Ко данас још верује у ЕУ, осим деце и неколико момака из власти у Србији – насмејала се надмоћно.

     - Боже, Срби... Хвала ти, свевишњи. Него, шта је са њима, потпуно ме омео други талас економске кри- зе. Моји амбасадори из Београда ми јављају да их Американци жешће зајебавају преко Тачија. Узимају им... како се оно зове... север Косова?

     - Наравно, али, ако су се Американци први сетили, зашто не бисмо одмах и ми ушли у игру. Имам тамо мог генерала Кфора, неког Билера. Мислила сам да је Милер, и да је бивши играч Бајерна, али ме кори- говао начелник Генералштаба. Тачи му је већ увалио жену. Замисли, пробали су да увале девојку и Вестервелеу, да га часте, као савезника, па је Гвидо потпуно полудео у Приштини. Једва је избегнут скандал...

«Енглези су ми коначно признали: кад су Срби изручили Младића и Хаџића, мислили су, сироти, да ћемо да их пустимо на миру бар месец дана, да оду на одмор код Папандреуа, да се исунчају ко људи.»

 

     - Шта ти је пренео Гвидо?

     - Дао је налог амбасадору у Приштини да изјави како је услов за ЕУ признање Косова, а онда је натерао амбасадора у Београду да то демантује. Американцима се то зезање много свидело, па су преузели фору од нас. Гвидо се опет изнервирао, па је наложио нашој парламентарној већини у Бундестагу да опет заплаши Србе. Е, сад, глупо је да Хилари за то активира Конгрес, па су се Амери вратили операцијама на терену... Треба им нови конфликт. Док смо ми дремали, они су кренули у акцију. Нема одмора, док траје обнова, певали смо у Лајпцигу.

     - И Енглези су ми коначно признали: кад су Срби изручили Младића и Хаџића, мислили су, сироти, да ћемо да их пустимо на миру бар месец дана, да оду на одмор код Папандреуа, да се исунчају ко људи. Онда су из Лондона позвали, како се беше зове онај момак задужен за проширење – беше ли Филе? Е, тај... Исто вече, када су ухапсили Хаџића, тај Штефан Филе, изјави: «Услов за ЕУ су добросуседски односи Србије са суседима, значи, и са Косовом»...

«Потом сам тражила транскрипте разговора Томислава Николића. Лидер опозиције блед је стајао пред огледалом, док је иза његових леђа стајао онај младић, Вучић, и говорио му: «Заборави Воју, заборави Воју»

 

     - Мој шеф БНД-а за Балкан исте вечери ми је послао реакције председника Тадића. Све време је шетао укруг и викао нешто неразумљиво, нешто што је тешко превести. Викао је и понављао: «...Јебаше нам кеву!». Потом ми је послата реакција његовог главног коалиционог партнера, оног симпатичног и буцмастог Дачића. Тај је црвенео и драо се: «Најебаше нам се мајке...!»... Тражила сам да прислушкују и оног перспективног Бошњака, Расима Љајића. Тихо је, тихо, загледан у једну тачку, мрмљао себи у браду: «Развалише нам буље».

     - Потом сам тражила транскрипте разговора Томислава Николића. Лидер опозиције блед је стајао пред огледалом, док је иза његових леђа стајао онај младић, Вучић, и говорио му: «Заборави Воју, заборави Воју».

     - Тада сам помислила на Коштуницу. Знаш, ипак је победио Милошевића. Једини је сада био спокојан. Вечерао је са песником Матијом Бећковићем и кратко му рекао: «Нека само наставе тако, опет ће ме довести на власт, већ на пролеће»... Дакле, драги мој Саркози, треба нам један велики пожар који ћемо да запалимо, па да фино и споро гасимо. А онда прогласимо победу, а Срби нек лече опекотине. Знаш већ како је - кад треба да се направи срање - зна се ко је најглупљи у разреду. Зато одмах зовем Гвида, да објави: «Путујем у Београд!». А ти, Никола... Ти ми остај здраво. И чувај ми Француску – постала је отровна Ангела.

„Нека Ђилас удари мало по ЕУ, да народ види да се не дамо, да имамо своје ја. Него, Крле, шта ради Борко? Видео малиша Косово, сео на барикаду и одмах постао мали Слоба. Звао ме и Вук, попиздео је...“

 

     Било је потребно да само погледом ошине ретровизор и млади капетан немачке војне обавештајне службе, специјално обучен за вожњу канцеларкиног борбеног возила, дао је гас. Мама Ангели не требају тимови саветника који ће да је бомбардују идејама, не требају јој маскирани филантропски фондови којима ће заправо плаћати своје лојалне људе на терену. Девојчица рођена у Западној Немачкој која је, усред хладног рата, са породицом добровољно пресељена иза Гвоздене завесе, а потом докторирала код чувеног професора Зилацког на тему o брзинским константама код једноставних угљоводоника, ваљда сама уме да запржи чорбу!

     Зврррррр. Борис Тадић је уморно погледао ка свом верном саветнику за медије Нобојши Крстићу, српској верзији Алистера Кембела, с тим што је Блеров бескрупулозни дворски сплеткарош пекао занат као уредник британских крволочних таблоида, док је наш Крле искуство стицао на концертима ВИС „Идола“, где је певао пратеће вокале, а потом стицао медијско искуство на јадранским острвима, где је као лекар опште праксе преписивао лекове за реуму пензионисаним светионичарима. Ово скретање са теме није недостатак инспирације писца, или дизање тензије пред буру која се надвија над Андрћевим венцем, већ је само кратак излет у скицирање председниковог окружења, које треба да покаже како је Блер био окружен манијацима, а Борис цвећкама.

„Претите хапшењима, удрите по хулиганима. Да се угледамо, бре, на оног Камерона. Кад га видиш, мислиш да је сека перса, а момак хапси ли хапси. Некако ми личи на Ђелића.“

 

     - Јави се, Крле, дижи ту слушалицу. Него јел си пренео Хомену да опет копа Дражу? Нека нађе тамо и Калабића, да накнадна ископавања покажу како су ипак загрљени пошли у смрт. 

     - Шефе, мислиш, да продамо причу народу да су били гејеви?

     - Што да не. Изгледа ми проевропски, а опет, некако четнички романтично. И нека Хомен замути мало воду. Шта је запео, па ко мутав копа само на Ади, Нека иде мало у Звездарску шуму, има лешева колко оћеш. Нека шара мало, нека свакој општини обећа по комад Драже. Иду локални избори, јел ви мислите, или ја треба да разбијам главу. Добићемо пет, шест дана на времену, док се не забораве нова поскупљења. Пумпајте причу о геј паради, то увек пали. Претите хапшењима, удрите по хулиганима. Да се угледамо, бре, на оног Камерона. Кад га видиш, мислиш да је сека перса, а момак хапси ли хапси. Некако ми личи на Ђелића.

     - Мислиш на Божу?

     - Ма да. Него, јави му да настави са реституцијом. И нек обећава да ће да се дели народу. Шта се стисо, не дели своје. Окрени ми Ђиласа, нек се народ замајава с мостом, нек деца у школама смишљају имена. Нека екскурзије путују, нека шетају мостом. И, нека Ђилас удари мало по ЕУ, да народ види да се не дамо, да имамо своје ја. Него, Крле, шта ради Борко? Видео малиша Косово, сео на барикаду и одмах постао мали Слоба. Звао ме и Вук, попиздео је. Моли да га скинемо с вести, да га пошаљемо да преговара с малинарима, па да га, евентуално, неки сељак набоде на вилу. Ако неће код малинара, нек само изађе на улицу, зграбиће га путари. 

„Ангела, драга Ангела, опростите ми. Којим добром зовете у ово доба ноћи – прибрао се Борис, а затим руком поклопио слушалицу и шапнуо Крлету:    - Мајко моја, Меркелова. Јел сам ти рекао да не цепате оног Билера по новинама, јебасте му мајку.“

 

     Звррррр. Телефон и даље звони. Канцеларка Меркел почиње да губи нерве.

     - Дај, Крле, дижи више ту слушалицу – гласно ће Борис.

     - Кабинет председника Србије. Изволите.

     - Хвала ти Боже. Овде Ангела. Дајте ми председника – ауторитативно започиње раговор канцеларка Немачке.

     - Борисе, не чујем добро. Тражи те нека Анђела, помиње Бога – опуштено ће Крле.

     Борис се хвата слушалице у одсудном тренутку по Србију.

     - Драги Борисе, Ангела овде.

     - Извини сестро, имао сам лош дан и не чујем те баш најбоље. Узимају ми север Косова, инфлација ми куља, радници остају без посла, народ нема леба да једе, а премијера не смем да пустим један дан без надзора.  Зато те молим, буди кратка. И, реци ми, срећо, чија си ти. И откуд ти овај телефон.

     - Господине председниче, овде Ангела Меркел – заурлала је гвоздена канцеларка.

     Борис још осећа језу која је почела да се шири његовим костима.

     - Ангела, драга Ангела, опростите ми. Којим добром зовете у ово доба ноћи – прибрао се Борис, а затим руком поклопио слушалицу и шапнуо Крлету:

     - Мајко моја, Меркелова. Јел сам ти рекао да не цепате оног Билера по новинама, јебасте му мајку.

     - Драги Борисе – наставила је Меркелова - Желим да посетим Србију. Мислим да је 23. август сасвим у реду. Остаћу два дана и разговараћемо о свим проблемима на Балкану. Надам се да сам добродошла.

     - Како да не, драга Ангела. И више него добродошла. Биће то дивна вест за наше грађане, који цене вашу личну улогу у развоју билатралних односа између наших земаља, као и вашу посвећеност миру и стабилности у региону. То ће, истовремено, бити прилика да поновим опредељеност Србије евроинтеграцијама.

„Борисе, нисам ти ја мајка!... Поновиш ли још једном „али“, довешћемо вам Церића у Војводину, па у Тимочку крајину, а ако хоћеш да видиш шта је право зезање, довешћу вам га и у Земун...“

 

     - Добро, добро... Уморна сам и немам времена за протоколарне разговоре. То ћеш ми рећи на конференцији за штампу, после нашег сусрета иза затворених врата. У овом тренутку, Европи је више него икад потребан мир и стабилност. То ћу ја да кажем на конференцији за штампу, а ево шта ћу сада да ти кажем, у четири ува. Има да признате Косово, ко беле лале, и то све са севером...

     - ...Извините, драга Ангела, што вас прекидам у вашем инспиративном говору, који јасно показује вашу жељу да допринесете стабилности у овом делу света, али...

     - Хоћеш „али“? Јел си слушао вести са Пештера и онај разумни и уравнотежени говор господина Мустафе Церића? Дивно је рекао -  да Бошњака има 10 милиона и да сви морају да живе у једној држави. Ту лепу мисао сам већ негде чула, ко ли је само изговорио... Него, више ме не прекидај!

     - Таман посла да вас прекидам, ваше реченице су мотив за моја дела у будућности, коју ће, верујем, демократска Србија поделити са уједињеном Европом... Али...

     - ...То „али“ Србима ували, кад им будеш објаснио шта значе добросуседски односи са Косовом. То значи да их ви као државу признајете на терену, док званично вашим грађанима објашњавате како је то још један корак ка стицању статуса кандидата.

     - Али...

     - Борисе, нисам ти ја мајка!... Поновиш ли још једном „али“, довешћемо вам Церића у Војводину, па у Тимочку крајину, а ако хоћеш да видиш шта је право зезање, довешћу вам га и у Земун...

     - Драга Ангела, његова турнеја по Србији ће свакако у наредном периоду показати спремност наше земље да подржи панбошњачко буђење као још један у низу предлога којом се бришу границе из прошлости...

„Када ти у Београду кажем да се морају усклонити банде са севера Косова, ти ћеш да климаш главом, па да кажеш како то није признавање Тачијеве инвазије. И немој случајно да си поменуо оног хуманог и углађеног Хашима, који треба да се ороди са мојим генералом Билером...“

 

     - Браво. Нисмо ти толико Бамбија узалуд поделили. Запиши негде ту мудру мисао. Када ти у Београду кажем да се морају усклонити банде са севера Косова, ти ћеш да климаш главом, па да кажеш како то није признавање Тачијеве инвазије. И немој случајно да си поменуо оног хуманог и углађеног Хашима, који треба да се ороди са мојим генералом Билером, него ћеш да кажеш да подржаваш борбу против криминала и корупције, без обзира где се одвијају.

     - Са великим задовољством. Дозволите ми само да искористим овај инспиративни тренутак, подстакнут вашим лидерством, и одмах издам директиве својим сарадницима. Пауза неће трајати дуже од минут...

     - ...Наравно. Али пре него што прекинемо везу, шта је ВАЦ-ом и Вечерњим Новостима? Зашто не дате Новости Боду Хомбаху? Зар су Новости важније од Косова, а Мањо Вукотић од Лепосавића?

     Борис поклапа слушалицу и виче Крлету.

     - Јебали смо јежа. Побиће нас ко Немце. Окупљај аналитичаре, па нек вичу како Мерлкелова стиже у Београд са привредном делегацијом, да учврстимо економске односе. Истакни да госпођа Меркел у коферу никако не носи папир на коме ћемо потписати признавање Косова, већ напротив. Да очекује да Србија својом мировном политиком покаже да је заиста лидер у региону. И, молим те, склањај оног Борка и Богдановића са севера. Нека иду, нека иду... Рецимо, у Нови Пазар.               

     Бранимир Петковић