И Србија да - попут Украјине - постави захтев за надокнаду штете од пута у ЕУ

ЧЛАН СТАРЕШИНСТВА ДВЕРИ ВЛАДАН ГЛИШИЋ ПОВОДОМ

БРИСЕЛСКОГ ТРИЈУМФАЛИЗМА БЕОГРАДСКОГ РЕЖИМА

Владан Глишић

• Србија на том ЕУ-путу само губи и оно мало свог богатства и прилике за развој који има поклања компанијама из ЕУ само зато што политичари формата Вучић, Дачић, Николић, али и Тадић, Ђилас, Динкић, Јовановић и слични, имају привилегован положај добијен на односу јефтине продаје будућности Србије Бриселу
• Упозоравамо оне који се хвале да су Србију деценију и више гурали на пут у ЕУ и да то и данас „успешно“ чине - да ће то њихово  „бусање у прса“ бити можда основа за кривично гоњење зато што су били плаћени да раде против интереса свог народа
• А онда ће и њихова целокупна имовина бити део надокнаде коју ћемо од њих тражити због штете коју су својом бриселском политиком нанели Србији и грађанима Србије

         МЕДИЈИ су сви јуче били обасути хвалоспевима вишегодишњој „мудрој“ политици разних власти у Србији у погледу „безалтернативног пута у Европску унију“.

         Ивица Дачић је изјавио да је дан када су отпочети преговори са ЕУ најважнији догађај у Србији од Другог светског рата до данас. Томислав Николић је славодобитно ликовао како ће овај дан бити упамћен, а РТС Николића представља као одговорног председника баш зато што је подржао Бриселски споразум и предао Косово и Метохију Тачију.

         О томе колико је Вучић заслужан за неповратни пут Србије у ЕУ говоре нам са свих медија и непрекидно нам се пењу на главу да случајно не бисмо заборавили и огроман историјски допринос и првог потпредседника владе.

А шта је истина?

         Украјина је, сетимо се, упоредо са одлуком да обустави пут у ЕУ затражила од чланица ЕУ да јој надокнаде све трошкове које је досада имала због политике безусловног придруживања Европској унији.

         Србија прво треба да прекине погубну политику срљања у ЕУ да би онда поставила и питање свих штета које смо имали због овакве политике. Овде не говоримо о ономе што је ненадокнадиво - људски животи изгубљени у NАТО агресији на Србију и Црну Гору, а пре тога на Републику Српску и Републику Српску Крајину, нестанак 300 000 грађана Србије у периоду пописа 2001. до 2011. године, уништавање наше производње и привреде приватизацијама које су спроводиле владе и експерти подржани из ЕУ, отимање Косова и Метохије и подршка сепаратистичким потезима власти у Војводини...

         Све ово је нешто о чему смо увек и на свим протестима против ЕУ и послушничке власти говорили. Ипак, дан који сви који не мисле о интересу Србије већ пре свега о интересу Брисела у Србији славе јесте добар повод  да и питање прикључивања Србије ЕУ посматрамо са једног чисто економског становишта. Да видимо шта то Србија све и колико губи у економском смислу због политике „ЕУ нема алтернативу“.

         Прво, применом Споразума о стабилизацији и придруживању - чувени ССП којим се приближавамо чланицама ЕУ - учињена је ненадокнадива штета нашој држави у економском смислу.  Ако и занемаримо понижавајућу чињеницу да смо ми једнострано почели да примењујемо тај ССП још 2008. године, не можемо занемарити чињеницу да су царине на увоз из чланица ЕУ којих смо се том приликом одрекли омогућавали Србији да 2008. године у буџет слије 800 милиона евра.

         После 4 године једностране примене ССП-а Србија је 2013. године имала само 280 милиона евра у буџету приходовано од царина на увоз стране робе. Дакле, скоро четири пута је мањи приход од царина због примене ССП-а. Најстрашније је што је применом ССП-а јавни дуг Србије данас већи за 1,5 до 2 милијарде евра. Дакле, за скоро 2 милијарде евра би Србија била богатија да није било једностране примене ССП-а.

         Од  1. јануара 2014. године Србија укида све царине на пољопривредне производе из ЕУ - и тако наше ојађене пољопривреднике доводи у ситуацију да се „равноправно“ такмиче са нпр. француским сељацима који имају 10 до 15 пута веће субвенције, лаку доступност кредита и знатно ниже камате на те кредите.

         Србија је једина земља у Европи која је одлучила да пре него што постане чланица ЕУ (и најоптимистичнији еуфанатици не виде да ће се то десити пре 2020. године) дозволи странцима да купују наше пољопривредно земљиште и да буду власници некретнина. Све остале чланице ЕУ су то одобриле деценију и више пошто су ушле у ЕУ.

         Такође, Европска комисија је већ Србији сигнализирала да ће на путу у ЕУ морати да обустави овакав уговорни аранжман са Јужним током. Дакле, пут у ЕУ ће нас коштати и губљења могућности да годишње од такси на промет гаса зарађујемо 200 милиона евра, да имамо енергетску сигурност за развој произвођачке привреде и енергетску па и националну безбедност за будућност.

         Србија сада има уговор о бесцаринском извозу у Русију и на додатна тржишта Евроазије (око 200 милиона људи) и то наше производе чине 15-20% конкурентнијим за та тржишта. То је и разлог зашто у Србију долазе и инвеститори са Запада.

         Ипак, уласком у Европску унију Србија ће изгубити ову привилегију и то ће значити губитак прилике да се развија произвођачка привреда која једина може да створи реална радна места. У ЕУ Србија може да добије само оне производне квоте које не угрожавају конкуренцију великих сила и привреда чланица ЕУ.

         После свега, када се пут Србије у ЕУ посматра са чисто економског становишта - Србија на том путу само губи и оно мало свог богатства и прилике за развој који има поклања компанијама из ЕУ само зато што политичари формата Вучић, Дачић, Николић, али и Тадић, Ђилас, Динкић, Јовановић и слични имају привилегован положај добијен на односу јефтине продаје будућности Србије Бриселу.

Одговараћете за издају економских интереса Србије

         Тако, данас можемо да упозоримо оне који се хвале да су Србију деценију и више гурали на пут у ЕУ и да то и данас „успешно“ чине - да ће то њихово  „бусање у прса“ бити можда основа за кривично гоњење зато што су били плаћени да раде против интереса свог народа. А онда ће и њихова целокупна имовина бити део надокнаде коју ћемо од њих тражити због штете коју су својом бриселском политиком нанели Србији и грађанима Србије.