ИРИНЕЈ: Србија не може да уђе у овакву Европу под условима које јој намећу

СРПСКИ ПАТРИЈАРХ У ИНТЕРВЈУУ „ГЛАСУ РУСИЈЕ“

- ПОСЛЕ ПОСЕТЕ САНКТ ПЕТЕРБУРГУ И МОСКВИ

• Духовно стање Европе сада је веома јадно. Тамо је, као што је рекао Фридрих Ниче, „Бог умро“. Истина, постоје још нека острвца црквеног живота. И не може се без дијаспора: српске, руске и грчке
• Сећам се речи једног од римокатоличких епископа: „Нисмо ми вама потребни, већ ви нама“. У принципу, није то толико чудно. Све се развија по спирали. Прво се догађа грех, а онда обнова. Тако се у историји више пута понављало
• Немамо право да се одричемо своје духовности, своје културе, свега онога што нас чини народом. Зато не морамо да тражимо неке нове путеве. Надам се да ће се народ свесно везати уз своју цркву и благодарити Богу што му даје могућност да сачува апостолску веру

       НА прославу 1025. годишњице Крштења Руси у Москву су допутовали представници свих православних цркава.

       Поглавар Српске цркве допутовао је у Русију пре осталих гостију и успео да борави у Троице-Сергијевој лаври у подмосковском Сергијевом Посаду и у Санкт Петербургу. Интересантно што се тим путем кретао и крст светог Андреја Првозваног којем су се поклониле десетине хиљада верника у Санкт Петербургу и Москви.

       Патријарх Српски Иринеј у Русији није први пут. Још док је био епископ Нишки био је на сахрани патријарха Московског и целе Руси Пимена 1990. године . У разговору са дописником „Гласа Русије“ патријарх Иринеј је говорио шта се, на основу његовог мишљења, променило од тада.

       Тада је Русија била једна - и духовно и економски. Сада је то сасвим друга земља. Она је васкрсла, у њој је много цркава и манастира. А народ је сада са својом црквом.

       Како оцењујете односе Руске и Српске православне цркве?

       Као однос рођене браће или сестара. Они су били предивни и у прошлости, а то су и у савременом добу. Сви се сећамо како су многи грађани Русије бежећи од Октобарске револуције дошли у Србију где су их примили као браћу.

       Нису то били само они који су служили цркви, већ и научници и филозофи. Били су то световни људи, али веома блиски Цркви. Мој учитељ руског језика био је Михаил Боровски који је завршио Духовну академију у Русији. Пре мене у Нишу је био епископ Доситеј који је студирао на Духовној академији у Русији. Половина свештеника тада су били руски монаси. И сада наши студенти студирају у Русији, а руски студенти код нас у Србији. На тај начин, они нам помажу да ојачамо наше везе. Његова светост патријарх Кирил добро познаје нашу цркву и што је за нас још важније -ситуацију на Косову и Метохији.

       Да ли осећате подршку Русије поводом Косова?

       Осећамо и надамо се да ће временом бити још јача, како на духовном тако и на политичком плану.

       Када већ говоримо на тему Косова, Срби хришћани су тамо већ годинама изложени прогону. Већ деценијама траје процес узмицања хришћанских идеала у Европи пред либералним вредностима. Србија жели да уђе у Европску унију. Да ли је могуће сачувати православне корене у Србији после уласка у ЕУ?

       Духовно стање Европе сада је веома јадно. Тамо је, као што је рекао Фридрих Ниче, „Бог умро“. Истина, постоје још нека острвца црквеног живота. И не може се без дијаспора: српске, руске, грчке. Зато се сећам речи које је рекао један од римокатоличких епископа: „Нисмо ми вама потребни, већ ви нама“. У принципу, није то толико чудно. Била су времена када су једни били за цркву, а други против ње. Све се развија по спирали. Прво се догађа грех, а онда обнова. Тако се у историји више пута понављало.

       У суштини, Србија не бежи од Европе, али она не може да уђе у такву Европу по условима које јој намећу. Немамо право да се одричемо своје духовности, своје културе, свега онога што нас чини народом. Зато не морамо да тражимо неке нове путеве. Зато се надам да ће се народ свесно везати уз своју цркву и благодарити Богу што му даје могућност да сачува апостолску веру.

       Током посете Русији састали сте се са многим руским политичарима, свештенством Руске православне цркве, служили сте у подворју Српске православне цркве у Москви заједничку литургију са старешином подворја владиком Антонијем. Који бисте догађај посебно истакли?

       Посебно ми је било драго што сам учествовао у светој литургији у част 1025 година од Крштења Руси. Величанственост и лепота храма, жива вера народа – шта од тога има вредније? Био сам срећан што видим колико је сада у цркви много верника. Драго ми је како су нас дочекали и како су нам прилазили по благослов. Све то говори да је православна вера у Русији очувана.

       Путујете у Кијев. Са којим осећањима напуштате Русију?

       Срећан сам што сам био овде и видео то што сам видео. Надам се да ово није био мој последњи пут у Русију и да ћемо посетити места где, на жалост, нисмо могли да будемо овога пута. Али вам могу рећи једно: са хришћанског аспекта добили смо веома позитивну представу о Русији.

       Превод Горан Шимпрага