Добро је имати ауто, добро је имати авион, али – ништа без камиле

ОКОМ СВЕТСКИ ПОЗНАТОГ РУСКОГ НАТУРАЛИСТЕ ВАСИЛИЈА ПЕСКОВА

•      На планети живи петнаест милиона камила

•      Како се не би прегрејала, камила се зноји. Али, тај процес почиње тек пошто температура њеног тела достигне 40 степени

•      Ако изгуби 12 посто телeсне тежине – човек је осуђен на смрт, а камила може да се сасуши за четвртину своје тежине, али и даље послушно носи товар на леђима 

     ЈЕДНА шаљива песмица која гласи:“ Имати пароброд – то је добро, имати авион - то је добро, а најбоље је имати јелена...“ – итекако има смисла. У суровом северном свету јелен је основа читавог живота. Храну, одећу, превоз, кућу – све то човеку даје јелен.

     Вероватно постоје песме и о камили. За становнике врућих пустињских области, којих је мноштво на нашој планети, камила има исту вредност као што је за становнике севера јелен. Камила даје млеко, месо, вуну. То је најстарија врста превоза.

     Немогуће је додирнути сипкав усијани песак, а камила безбрижно корача – широко, раздвојено копито и жуљаво стопало чине да камила личи на теренско возило. Она носи јахача или терет који могу да понесу два коња. Издржљивост камиле је ушла у изреке, а храни се оним што може да понуди шкрта пустиња – углавном су то бодљике.

     Запањујућа је способност ове животињи да подноси врућину и да не пије по неколико дана. Откуд то - људи су се губили у претпоставкама. Деца још увек мисле да камиле носе воду у грбама. Становници пустиња никада нису тако мислили.

     Користећи месо ових животиња они су видели да у грбама постоје само залихе сала. Зашто камиле своје сало носе у грбама а не испод коже, као животиње из северних области? Одговор је очигледан.

     Сало које се налази испод коже чува топлоту у телу. А камили то није потребно. Да би избегла прегревање њој је важно да се топлота растерује. А сало је извор енергије и за то, отуд се природа постарала да камиле имају грбе.

     Након ужасне дневне жеге, у пустињама настају хладне ноћи. Људи се греју поред ватре. А камила? Показало се да температура тела без икакве штете по животињу може да се колеба од шест до седам степени. Преко дана је 40, а ноћу 34 степена.

     Шта је са водом? Да се не прегреје, организам који изложен врућини испарава из тела влагу. Сви који нису прилагођени пустињи испаравају велике количине влаге преко коже и приликом дисања. Стална жеђ у пустињи - то је потреба живог тела да надокнади губитак влаге. Нема надокнаде – долази смрт.

     Људи носе и возе воду са собом. На пустињским мапама најбитнија места су оазе и бунари. Многе животиње опстају само тамо где у близини има воде. У исто време камила може да не пије по неколико дана. Тајне њеног организма су данас разоткривене.

     Испоставило се да је много шта у овом огромном телу потчињено најстрожијој уштеди влаге. У мокраћи је велика концентрација соли, измет је скоро сув. Нос камиле је обложен специјалном кожом која упија влагу приликом издисаја. Грба (деца су ипак у праву) садржи залихе воде, истина у повезаном стању. Приликом оксидације, сагоревања, сало лучи воду у организам. Воде ту нема много. Али у критичним околностима битно је и мало.

     Како се не би прегрејала, камила се зноји. Али, тај процес почиње тек пошто температура њеног тела достигне 40 степени. И шта је битно?

     Код човека губитак влаге иде на рачун сгушњавања крви. То успорава њену циркулацију у организму, и ако губитак износи 12 посто од тежине тела – човек је осуђен на смрт. Камила се пак сасуши за четвртину своје тежине, а и даље послушно носи на својим леђима товар.

     Испоставило се да се испаравање влаге не дотиче крви камиле. Њен обим и концентрација остају исти – а камила се сасуши на рачун ткива. Камила приметно мршави – кости и кожа! И ето, коначно вода. Камила из цуга пије 10-12 кофа и кроз петнаест минута враћа свој пређашњи изглед.

     Ето каква је та „пустињска лађа“ која служи човеку већ пет хиљада година. Постоје, иначе, две врсте камила: дромедар (једногрба) и бактријан (двогрба).

     Свега данас на нашој планети живи петнаест милиона камила. Свуда (у Средњој Азији, у земљама Блиског Истока, у Северној Африци, у Аустралији, Индији) камила је слушкиња човека.

     На неким фотографијама камила је ружњикава и незграпна, понекад и у некој смешној пози. Али, њено достојанство никад није изгубљено.

     Камила као да је свесна: негде ће се завршити овај пут, завршиће се асфалт, неће бити бензинских пумпи, човек ће зауставити ауто и повериће се њој, камили. И она ће да крене по песку без пута – непробирљива, издржљива, очеличена у пустињи.

     “Имати авион – то је добро, имати ауто – и то је добро...“ али постоје места где се још увек не може без камиле.