Русија наоружала Сирију ракетним системима С-300

ИМА ИНДИЦИЈА ДА СУ СА ЛАНСЕРИМА И РАКЕТАМА У ДАМАСК

ИСТОВРЕМЕНО СТИГЛИ И РУСКИ ВОЈНИ СТРУЧЊАЦИ

• Изгледа да су испоруке С-300 биле активиране у последњих шест месеци када је руско војно присуство у Средоземљу постало константно и када су велики десантни бродови Црноморске, Балтичке и Северне флоте почели редовно да свраћају у сиријску луку Тартус у којој се налази „база за материјално-техничко сервисирање“ руске флоте
• Москва и Дамаск су још 2011. закључили уговор о испоруци шест лансирних уређаја и 144 ракете у вредности од 900 милиона долара, који нису успели да оперативно реализују јер је „међународна заједница“ почела је да проверава и да задржава готово сваки руски брод (чак и страни ако га је закупила руска страна), који се упути према обалама Сирије
• На крају је Москва - ради реализације уговора - морала да пошаље у Средоземно море флоту бродова из неколико флота, које више од двадесет година није слала у отворени океан
• Системи С300 испоручени Сирији могу имати радијус дејства од 75 до 150 километара. Израел и носачи авиона САД, који су поред обала Сирије, заиста имају чега да се плаше  
• Испорука Дамаску тако моћног одбрамбеног оружја очигледно је разлог изненадне „мирољубивости“ Вашингтона, а већ је уверљив аргумент Москве на међународном дипломатском фронту, на којем се такође ни један дан не прекида рат за Сирију

Пише: Иван ГЛАДИЛИН

        РУСКИ противавионски ракетни системи С-300 већ су у Сирији. И не само системи већ, како саопштава неколико извора, и наши војни стручњаци за техничко подешавање.

       „Чак је и Израел био приморан да са жаљењем то призна“ - пише у свом „Живом Дневнику“ познати руски експерт Марат Мусин, који већ две године редовним репортажама извештава са прве линије сиријске војске.

       „Тврди се да је испорука реализована преко наше поморске базе у Тартусу. Чуо сам о томе и раније, али сам то примио као гласине. Сада сам много више сигуран. Некако у новембру прошле, 2012. године, имао сам прилику да са групом официра ПВО, упућених на обуку у Русију, летим хеликоптером који на задњем делу није имао прозорчић за посматрање. Седео сам на ивици и снимао панораму града, ослањајући се ногом на постоље за митраљез. Придржавао ме је за јакну пуковник ПВО, којем сам у шали завештао да јакну преда у мој харем ако се ја као птица одвојим од наше вртешке. Дакле, управо тај пуковник је заједно са својим колегама био послат да „проучава“ систем С-300“...

       О томе да су системи С-300 и наши војни саветници већ у Сирији извештава и лондонско издање „Ал-Кудс ал-араби“. Војно-дипломатски извори „Независне газете“ потврдили су руском издању ову информацију арапских новина. 

       Изгледа да су испоруке С-300 биле активиране у последњих шест месеци када је руско војно присуство у Средоземљу постало константно и када су велики десантни бродови Црноморске, Балтичке и Северне флоте почели редовно да свраћају у сиријску луку Тартус у којој се налази „база за материјално-техничко сервисирање“ руске флоте.

       Издање „НГ“ пише да су - према оцени експерата - за превоз једног дивизиона С-300 довољна три таква десантна брода.

       Као што је познато, још 2011. су Москва и Дамаск  закључили уговор о испоруци шест лансирних уређаја и 144 ракете у вредности од 900 милиона долара, који нису успели да оперативно реализују.

       То је неким посматрачима дало повода да приговоре руској страни да намерно пролонгира испоруку, јер се Москва, наводно, плаши негативне реакције „међународне заједнице“. Ипак, главни разлог кашњења испоруке већ ускладиштених система С-300, био је у нечем другом: та иста „међународна заједница“ почела је да проверава и да задржава скоро сваки руски брод (чак и страни ако га је закупила руска страна), који се упути према обалама Сирије.

       На крају је Москва - ради реализације уговора - морала да пошаље у Средоземно море флоту бродова из неколико флота, које више од двадесет година није слала у отворени океан.

       Али зато је, судећи по свему, Русија сада поуздано заштитила сиријско небо веома ефикасним оружјем ПВО.

       Како је испричао председник Савеза ветерана Сирије, Валериј Анисимов, чија сећања такође наводи „НГ“, године 1983-1984. два совјетска противавионска ракетна пука комплетирана са ЗРС С-200 „активно су учествовала у одбијању удара израелске авијације на сиријске трупе, заједно са снагама и средствима ПВО Сиријске Арапске Републике“.

       Према информацији Анисимова „у зону операције пукова тада су ушле Сирија, Либан, Израел, Јордан и акваториј Средоземног мора“.

       Највероватније неће бити мања зона операција ПВО Сирије када се у борбену приправност ставе руски системи С300, чији радијус дејства може износити од 75 до 150 километара. Израел и носачи авиона САД, који су редовно на дужности поред обала Сирије, заиста имају чега да се плаше - наводи се у закључку овог издања. 

       Испорука Дамаску тако моћног одбрамбеног оружја очигледно је постала уверљив аргумент Москве на међународном дипломатском фронту, на којем се такође ни један дан не прекида рат за Сирију.

       Спремност Вашингтона за хитно сазивање мировне конференције о Сирији, коју је приликом посете Москви 7. маја најавио државни секретар САД Џон Кери, некако се веома подударила са чињеницом да су се у Дамаску појавила (можда не сасвим спремна за функционисање) постројења С-300.

       Наравно, „мирољубивост“ Вашингтона објашњавана је и двема другим чињеницама - очигледним преокретом у унутар- сиријском оружаном конфликту у корист Асадових трупа, који се у последње време јасно испољава, као и оправданим страховањима Запада да сиријска наоружана опозиција све више почиње да персонификује исламисте који представљају претњу и Израелу и самом Западу.

       Па ипак, руска испорука система С-300 Дамаску, која је осујетила план о стварању зоне забране летења над Сиријом, очигледно није одиграла последњу улогу у буђењу „мирољубивих“ стремљења код Запада.  

       Како су само револтирани арапски спонзори оног дела муслиманске „интернационале“, који сада без икакве милости разбијају Асадове трупе!

       На иницијативу Катара и низа других арапских земаља Генерална скупштина УН је донела резолуцију која оштро осуђује сиријске власти и предлаже да се такозвана „опозициона сиријска коалиција“ сматра пуноправним представником сиријског народа.

       Посебно су разумљиви интересни мотиви Катара: у случају пада Асадовог режима основна, ако не и читава територија Сирије прелази под контролу оних истих исламиста које одгајају, наоружавају и отпремају да ратују у Сирији сунитски режими С. Арабије. И у том случају кроз Сирију се протеже цевовод из Катара богатог гасом, кроз који ће његово плаво гориво као река потећи у Европу. А то је огроман новац - за разлику од данашњих катарских испорука течног гаса на светско тржиште.

       А ако Асадов режим истраје - Дамаск се већ договорио са Ираном и Ираком о изградњи гасовода на својој територији, којим ће се транспортовати ирански гас - у том случају отпловиће катарски новац...

       Садашња резолуција Генералне скупштине УН, коју је иницирао Катар, припремана је у потаји, без ширег разматрања, због чега је веома негодовало руско Министарство иностраних послова.

       Узгред, правоснажност резолуције ГС УН, де-јуре је ништавна: то је само декларативни документ. Тим пре што је у поређењу са прошлогодишњом сличном резолуцијом ГС УН за Сирију данашњи документ приметно изгубио међународну подршку: прошле године је гласало 133, а за нову свега - 107 земаља.

       Дакле, у Москви уопште не би требало оштро реаговати на тај документ: много је значајнија испорука система С-300 у Дамаск.

       „Ако Башар Асад не одлучи да седне за преговарачки сто, то ће бити једна од његових најгрубљих грешака“ - изјавио је Џон Кери, а Вашингтона све до пре неки дан инсистирао да се сиријски председник унапред искључи из преговора.

       Шта значи таква промена реторике? Зашто, према Керијевим речима, Обамина администрација припрема „велике планове мировне конференције?“ - пита се  The Washington Post и одговара: „Чини се да се она, као и прошле године, опет нада да ће влада Владимира Путина „предати Асада“. После Женевске конференције у лето 2012. г. администрација САД се заиста надала да ће  Москва „предати Асада“ и наговорити га да оде. Међутим, Москва је тада одлучно оповргла такво тумачење женевског коминикеа.

       А сада, после испорука С-300 и постизања споразума са Вашингтоном о новој мировној конференцији, калкулације о „предаји Асада“ изгледају потпуно наивно.

       Ово значи да ће председник Сирије сам одлучити (наравно, ако се конференција уопште одржи и постигне споразум са опозицијом) шта ће да уради и како ће да поступи. Зарад мира у својој Сирији.

       Превела Ксенија Трајковић