После Берлина тежиште сукоба неће бити између Дачића и Вучића, већ између Вучића и Николића

НЕМЦИ ВУЧИЋА ДОЧЕКАЛИ КАО СВОГ, А ИСПРАТИЛИ - КАО НАЈРОЂЕНИЈЕГ, ИПАК СЕ БОЉЕ КЛАДИТИ НА КОСОВО НЕГО НА ВУЧИЋА

• Србији баш неће бити добро од спектакуларне немачке подршке Вучићу. Али, ако је неком за утеху, неће бити добро ни Вучићу. И то толико да држим како би му било боље да су га у петак на берлинском аеродрому везаног депортовали за Србију, уместо што су га испратили са свим што следи њиховом најбољем пријатељу у Србији
• Дачић зна да има неке шансе да политички преживи само ако на Косову понуди више од Вучића, који је, како читамо из задовољства Немаца, понудио много
• Ако је Вучић Немцима обећао избацивање Севера из Србије, утолико ће Дачић, ако већ није, понудити Американцима још више
• Дачић је свој дуел са Вучићем већ изгубио. Зато ће сада на сцени бити само још његова ванредна способност да преживи, да националне адуте конвертује у сопствену судбину
• После Берлина главно тежиште политичког сукоба више неће бити ни између Дачића и Вучића, ни између неког од њих и Ђиласа. Биће између Вучића и Николића. Тома се неће почети дизати, све док Вучић не почне да пада

ДА СУ га у Берлину, уместо оноликом пажњом, засули вирусима грипа, Александар Вучић би кући понео и нешто са чиме се људи могу носити. Овако, Немци су му учинили плезир и почасти, невиђене откако су Ивица и Марица закуцали на врата вештице.
Дочекали су га као свог а испратили као најрођенијег. Опремили га чиме треба да у месецима који следе хапси кога хоће, кад хоће и колико пута хоће. Обезбедили му да за то време а и после Србију не дели ни са ким.
Дали му изборе за рану јесен да то што сада знају они и он од септембра знају сви. Изручили му пред ноге „Блиц“, који га је толико понижавао, да ради то исто са његовим непријатељима.
Даће му да, пошто је положио тест и њихове људе у медијима превукао на своју страну, сада постави своје, под условом да они, а не он промене страну. За сваког кога је, попут Дрецуна, из „прве Србије“ довукао њима, довућиће му по једног из „друге Србије“, попут Весне Пешић и Прокића.
Сагласили се да, чим се врати кући, прави Србију по својој слици, наравно, пошто су се уверили да деле заједничке слике о Вучићевој отаџбини. Речју, Вучић се из Берлина враћа толико ојачан да не верујем да ће после тога уопште морати да настави да хапси по Србији.
Уместо тога, и криви и невини ће му се сами пријављивати и предавати.
Други део тог фаустовског уговора, онај исписан крвљу, ситнијим словима, није толико обећавајући. Ако су му Немци, директни као секира, већ изручили Тому и Дачића да ради с њима шта хоће, само њега ће – Вучића – звати ако им нешто запне на Косову. Свеједно, на крају, хоће ли им нешто поћи наопако због њега, због њих двојице или неког трећег, Вучића ће звати ако запне било где.
Даће му, кад дође време, нешто што личи на датум преговора да и с њим ради шта хоће, ако уопште с тим нешто може да се ради. Даће му и неке паре, оно што претенциозно зову инвестицијама, тек да има да напоји – не и да нахрани – ове Србе које у запечаћеном вагону испоручује према датуму за преговоре са ЕУ.
Треба ли да кажем: Србији баш неће бити добро од те спектакуларне подршке, утолико пре што је сваки следећи дан историјски датум висине њеног очаја. Али, ако је неком за утеху, неће бити добро ни Вучићу. И то толико да држим како би му било боље да су га у петак на берлинском аеродрому везаног депортовали за Србију, уместо што су га испратили са свим што следи њиховом најбољем пријатељу у Србији. Зашто?
Сама цена за оно што Вучићу и Србима треба да личи на датум – о Косову је реч – није само превисока него и открива праве немачке намере. Наиме, у сваком следећем таласу пријема у ЕУ је улазио по један прстен што централноевропских што источноевропских земаља – уопштено говорећи – смером од центра према периферији. Што је један прстен био ближе центру, то је за њега било више структурних услова за пријем, а мање политичких; што је био даље од центра, разлози су бивали више поитички, а мање структурни.
Истовремено, што је за неку земљу било више политичких, а мање структурних разлога и услова, она је и на путу у ЕУ и у самој ЕУ пролазила горе – бивала више третирана као колонија, ресурси су јој били немолосрдније черупани, а она остајала безнаднија и сиромашнија. Притом је важно и то да пред Србијом одавно већ нема никаквих озбиљних структурних услова, не зато што их се не би могло наћи, напротив, већ зато што их Брисел и Берлин једва примећују, колико се сви њихови захтеви исцрпљују на само једном политичком. На Косову.
ДАТУМ И РЂАВ РАЧУН Отуда оно што ће имати тежину датума за Србију ни за кога осим за политичку класу неће имати никакав суштински позитиван значај, ни за државу ни за грађане. Али ће имати један други. Тешко ће, наиме, Србија, заробљена тиме што би требало да личи на датум, успети да одложи продају свог пољопривредног земљишта, као све чак и оне најдеградираније европске земље. Још теже ће датумом успети да заштити своју пољопривредну производњу, посебно сад, кад је сељцима, пошто су јој жути и тајкуни отворили аферу са млеком, остало још само да наоштре ножеве и покољу још то мало крава што им је остало.
Једнако је тешко веровати да ће Немци, пошто ће тиме што се одазива на датум освојити Вучића, пропустити да не отерају све заинтересоване за енергетски сектор Србије, укључујући и саме Србе, и да покупују све што у тој области вреди, на челу са ЕПС. Тек да вишеструко исплате паре које ће инвестирати у Вучића да у оном вагону са Србима који дође до датума остане и неко ко би могао да сведочи о великој европској милости.
Истовремено, Вучићева берлинска промоција у Српског Броја Један биће снажан замајац за још снажније цепање ионако нарушених унутрашњих односа. Наиме, Ивица Дачић зна да има неке шансе да политички преживи само ако на Косову понуди више од Вучића, који је, како читамо из задовољства Немаца, понудио много. Шта то значи? Али, ако је Вучић Немцима обећао избацивање Севера из Србије, утолико ће Дачић – који је у Бриселу из своје заједнице српских косметских општина већ прецртао оне јужно од Ибра – он ће, дакле, ако већ није, понудити Американцима још више. Понудуће им – држите ме за реч – и само признање Косова, наравно, уз услове који ће имати везе са неким уступком за Србе само ако тај уступак буде наплатив неком користи за Ивицу.
Иако ће његова галантност на Косову ићи до оне границе док Амери почну да му је одбијају, тек Дачић је свој дуел са Вучићем већ изгубио. Зато ће сада на сцени бити само још његова ванредна способност да преживи, али она неће проистицати само из његове политичке вештине, већ пре свега из способности да националне адуте конвертује у сопствену судбину.
Рекло би се да је Дачићева агонија дубоко забринула и саме Русе, који су пре сто година –колико је прошло од летос – купили неке акције у српској влади, и то баш преко Дачића, уз још нешто њих које су инвестирали у Тому. Зато је у априлу позван у Москву, где би се коначно могло показати да ли разочарани и бесни Руси могу да рачунају на минималну лојалност Дачића и његове владе или да од ње дижу руке. Са свим оним што би то дизање руку подразумевало, укључујући и ствари нимало пријатне.
Зато после Берлина главно тежиште политичког сукоба више неће бити ни између Дачића и Вучића, ни између неког од њих и Ђиласа. Биће између Вучића и Николића. Наравно, што због јаке Вучићеве позиције и огромне стране подршке, што због озбиљних грешака које је правио Николићев тим, Тома у фронталном сукобу неће имати никаквих шанси, посебно не пошто Вучић после Берлина преузме нове унутрашње полуге моћи.
 Отуда је сасвим вероватно да ће се Николић повући у своја уставна овлашћења и препустити сав простор Вучићу, али не и да ће се предати. Јер Тома против Вучића нема тако доброг адута као што је Вучић сам, односно чињеница да је његов млађи партнер на себе преузео више стране подршке и, сразмерно тој подршци, послова, који би били довољни да убију целу једну легију, а камоли једног човека, па макар он био и српски Елиот Нес.
Елем, Вучић је сад на врхунцу, релативно лако ће добити јесење изборе и постати и премијер и много више од тога. И управо у том тренутку његовог тријумфа пред њим ће се наћи нерешиви проблеми, једнако за њега колико за Србију.
ВЛАСТ КОЈА УБИЈА Зато ће Николић остати у простору који га обавезује да све види, али не и да се свиме бави, посебно не Косовом, никако унутрашњом политиком, још мање спољном, нипошто економијом. Самим тим није ван памети да ће његов мандат у овој и следећој години највише да личи на први председнички мандат Бориса Тадића, који је мање-више стрпљиво провео у сенци Коштунице, чекајући да овога прегазе косовске прилике, па да се на крају појави као спасилац. Отуда нема никакве сумње: Тома се неће почети дизати, све док Вучић не почне да пада. Довољно за њихов сукоб?
До тада Вучић ће више да личи на Тадића из другог мандата, човека који се за све пита, чијој моћи ће се све мање видети границе и који ће самим тим бити за све одговоран. Оно што би Вучић морао да има на уму јесте чињеница да је у постоктобарској Србији излазак из поделе власти и њено пуно освајање чешће за оног коме би се тај сан остварио било кобно него што би му донело добит. Ни Зоран Ђинђић вероватно не би онако прошао 2003. године да годину дана пре није сасвим потиснуо Коштницу и сам преузео власт, исто тако као што је почетак краја Бориса Тадића дошао у тренутку када је изашао из кохаботације са Коштницом и на врху остао сам, моћан, бесан и незаштићен.
Вучић – коме у замену за подршку Немци кажу да хоће да га виде у косовском процесу, као што заправо хоће да га виде у свему што их у Србији интересује – биће најнезаштићенији човек у Србији, што од оних који га подржавају, што од оних који му се одупиру.
Наиме, нема сумње да је он решен да Немцима и Американцима већ овог пролећа изручи све што хоће на Косову. Нема сумње ни да ће он у томе далеко одмаћи. Али једнако нема сумње да неће завршти посао који се од њега очекује зато што су са Косовом неке ствари изнутра постављене много чвршће него што то данас икоме изгледа.
Проблем је међутим што ситуација човека који је моћан и незаштићен њему самом налаже да проблеме који му се појаве на путу решава у духу те контрадикције – а то ће рећи са много снаге и мало поштовања процедура, са много чврсте руке, и сразмерно мало концепта.
Немце и остале све то неће много занимати, јер они ће имати договор са Вучићем, и све што не буде изручено ићи ће њему на рачун. Елем, можете ли замислити Вучића коме у једном тренутку на леђима седе странци, којима није дао све што је требало; коме на истом месту седи Мишковић, кога у снази држи свест о томе да не може довека бити у притвору; коме на леђима седи Ђилас, уверен да Вучић има таман онолико власти колико жути поглавица верује да му припада; па му на леђима седе Дачић и Тома; па они који данас, заједно с Вучићем, хапсе по Србији, све теже се борећи са стрепњом да ће и они доћи на ред; затим ови из „друге Србије“, уверени да их подршка Вучићу деградира; па националисти, који су с њим заједно сањали усправљену Србију, а сада у његовом оделу виде ренегата...
Вучић ово да преживи не може. Косово њега некако може, иако би и за Косово, па и за самог Вучића данас било боље – свакако боље од његове немачке подршке – када би међу онима који се противе предаји Косова било више оних којима то противњење не долази из унутрашњег налога да не учествују у томе, већ из истог таквог унутрашњег налога да га заиста бране.
Зато су данас, као и обично, царство небеско и царство земаљско, на истој страни. Јер, ма како то на површини изгледало, прагматичније је данас кладити се на Косово него на Вучића.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-vuciceva-nemacka-promocija-ili-...