У Доњецку се играју Пушкинова «Пикова дама», Гогољеви «Коцкари» и «Олуја» Островског

У ЦЕНТРУ ДВА СПОМЕНИКА – ЈЕДАН КРАСНОАРМЕЈЦИМА, А ДРУГИ САДАШЊИМ БРАНИОЦИМА ДОНБАСА

Ноћни Доњецк

* Глумац Александар: «Једном смо почели да играмо Коцкаре, и негде у близини се чуо гласан прасак. Претварали смо се да је све у реду — а публика се није ни померила»

* Проблем са водом у Доњецку је свеохватан. Тренутно град има воду само једном у три дана, и то по неколико сати увече - од 17:00 до 21:00

* Венчање. Елегантно обучена млада, стидљиви младожења, гости са букетима. Музика свира, људи се фотографишу, деца са балонима трче около. Како је лепо видети ове мирне сцене у граду на првој линији фронта. У Доњецку је у септембру 2025. рођено преко 300 беба, а закључено је око 120 бракова

* Ирина, наставница руског језика: «Ми нисмо хероји». «Ми само живимо. Ујутру идем на посао, деца иду у школу, а увече кувам. Када нешто долети, гасимо светла. Главно је да не показујемо страх»

* Доњецк живи. Између звукова градње и експлозија, између редова за воду и аплауза у позоришту, између брига и свадбених фотографија. Град који се није предао, није стао, није престао да буде свој

_________________________________________________________

           Аутор: Лара ЗИНДЕР

           У ДОЊЕЦКУ је сунчано. Још увек је топло, али је већ почела права златна јесен.

           Јарко жуто лишће светлуца на сунцу, ваздух је чист, а мирис дима и свежег малтера шири се ваздухом. По граду је све више обновљених фасада, много је скела и наизглед се гради свуда около.

           Мењају се разбијена стакла, крече и малтеришу зидови.

           Ипак, трагови рата су свуда. Прозори кућа су заковани шперплочом, а излози поразбијани у експлозијама. Фасаде и спољни делови зграда избушени су гелерима.

           Неке зграде су сравњене са земљом.  

           Истина је да готово и нема трагова недавних ужасних напада — све је очишћено и омалтерисано. Народ Доњецка очигледно жели да живи нормално, а не да им куће деценијама буду рушевине као што се може видети по Београду или Абхазији.

           На Пушкиновом булевару, деца се играју на суседном игралишту, тинејџерке трче около у превеликим дуксевима, са слушалицама у ушима и кафом у руци. Старији пар шета са веселим и разиграним шпанијелом.

           Све делује као обичан живот, али у даљини нешто тутњи: тај познати, непогрешиви тупи звук експлозија.

           «Посебност је нашег града», каже ми пријатељ (упознала сам га у Доњецку), «што се, упркос привидном миру, све може изненада догодити. Ракета може да падне и експлодира било где. Али, навикли смо се на то. Ако нешто експлодира у суседној улици, у другој нико неће ни да трепне…».

           «Шта су то експлозије?» питам мештане када чујем ту непријатну, застрашујућу тутњаву.

           «Далеко је, не обраћајте пажњу», омахују рукама. Звуци рата су им одавно постали део позадине, готово позната бука, попут кише или ветра.

           Доњецк има веома леп центар града. Пушкинов булевар, срце града, сав је зелен. Шетам њиме до споменика браниоцима Донбаса.

           Две статуе стоје једна насупрот другој: једна приказује војника из периода 1941–1945, друга садашњег борца Донбаса 2014–2025. Око њих су уредне цветне леје ружа разних боја и нијанси. Овде их је веома много.

           Неки једноставно прођу, други, попут мене, зауставе се, и све око њих — ове живе, јарке руже, ови споменици, чине ово место и дирљивим и живим.

           У близини булевара налазе се драмско позориште, опера и балет.

           На плакатима су Пушкинова «Пикова дама», Гогољеви «Коцкари» и «Олуја» Островског.  

           «Улазнице се распродају веома брзо», каже благајник позоришта. «Нема више места за предстојеће представе. Људи долазе у позориште чак и када нестане струја. Ипак долазе — то је као прослава».

           Уметнички музеј је, нажалост, поново затворен због реновирања — зидови се ојачавају, а делимично оштећене колекције се рестаурирају. Међутим, мале изложбе се одржавају широм града — у библиотеци Крупскаја, у културним центрима и у универзитетским салама.

Оперска дворана

           Уметници и фотографи организују изложбе на отвореном цртају графите, колаже и постере. Ружа, симбола Доњецка, све је више у граду што неодољиво подсећа на његов некадашњи изглед и достојанство.

           Године 2025. овде је поново одржан фестивал Звезде Донбаса, на којем су учествовали уметници из Луганска, Ростова и Волгограда. Хорови су певали, док се поезија рецитовала на Лењиновом тргу.

           Проблем са водом у Доњецку је свеохватан. Тренутно град има воду само једном у три дана, и то по неколико сати увече, од 17:00 до 21:00.

           У неким окрузима, као што су Кировски и Буђоновски, водоснабдевање је још ређе. Због ниског притиска, вода не стиже до горњих спратова. Људи је сакупљају у канте и канистре, пластичне флаше и постављају велике канистере у своја дворишта.

           Козметички салони греју воду у лонцима и клијенте перу кутлачама. Продавнице продају филтере и резервоаре — најпопуларније артикле.

           Локално комунално предузеће тврди да се до 60 посто воде губи успут — старе цеви цуре, мрежа је истрошена, а цурења су стална.

           Нови главни водовод из реке Дон не покрива све потребе града. Резервоари у неким окрузима су испражњени до скоро критичног нивоа.

           Ипак, никада нисам видела становнике града да се жале на било шта.

           «Већ смо научили да живимо по распореду», каже Гаља, продавачица на пијаци. «Знамо када ће бити воде, када ће бити искључење струје и када можемо да перемо веш». Важно је да смо живи.

           Пролазимо поред венчања. Елегантно обучена млада, стидљиви младожења, гости са букетима. Музика свира, људи се фотографишу, деца са балонима трче около. Како је лепо видети ове мирне сцене у граду на првој линији фронта. Према званичним подацима, у Доњецку је у септембру 2025. рођено преко 300 беба, а закључено је око 120 бракова.

           Сваки овакав дан је мала потврда: живот иде даље.

           Продавнице су пуне војних униформи и ознака — савршен сувенир за посетиоце. Али, добила сам термос боцу са натписом «Доњецк» и ружом као успомену на град ружа и његове становнике, праве хероје. А они тако не мисле.

           «Ми нисмо хероји», каже Ирина, наставница руског језика. «Ми само живимо. Ујутру идем на посао, деца иду у школу, а увече кувам. Када нешто долети, гасимо светла. Главно је да не показујемо страх».

           «Из нашег позоришта публика не одлази чак ни када постоји страх», каже глумац Александар.

           «Једном смо почели да играмо Коцкаре, и негде у близини се чуо гласан прасак. Претварали смо се да је све у реду — а публика се није ни померила».

           «Најтеже је када нема воде», каже фризерка Ана. «Али, сналазимо се. Грејемо воду у лонцима и перемо косу захватајући воду кутлачом. Девојке се смеју: «Кад би само неко могао да види како овде водимо салон!» Али, људи и даље долазе код нас, желе да имају лепу фризуру и маникир».

           «А ја садим руже», смеши се пензионерка Валентина. «Имала сам двадесет садница, онда се пола смрзло, али их и даље садим. Доњецк је град ружа, на крају крајева, чак и под гранатама».

           Доњецк живи. Између звукова градње и експлозија, између редова за воду и аплауза у позоришту, између брига и свадбених фотографија.

            Град који се није предао, није стао, није престао да буде свој.