Стрељников: На самиту ШОС у Тјенђину „колективни Запад“ је тихо умро

ЊЕГОВ ЛЕШ ЈОШ ГОВОРИ, ПРЕТИ И ПРОКЛИЊЕ, КРЕЋЕ СЕ И ПРАВИ ПЛАНОВЕ

* Чим је почео сусрет Владимира Путина и индијског премијера Нарендре Модија, колективни Запад је кичменом мождином осетио да се догодило нешто веома лоше и непоправљиво. На пример, аустралијски „Скај њуз“ је навео да је „најнеочекиванији гост на скупу био индијски премијер“, а британски издање „Дејли мејл“ је пријатељски сусрет Путина и Модија назвало „злокобном глобалном претњом“ и сликом која „леди крв“

* Трампов трговински представник Роберт Лајтхајзер назвао је Модијево понашање „предаторским“, а саветник за трговину Питер Наваро је прво изјавио да је Индија „перионица новца Кремља“ и да „брамани профитирају на рачун индијског народа“, а затим почео да кука да га је „срамота што види Модија, лидера највеће светске демократије, како леже у кревет са два водећа ауторитарна диктатора на свету, Путином и Си Ђинпингом“

* Још 2013. године, САД су објавиле да је „Индија кључна карика у новој азијској стратегији Америке“ и позвале Делхи да „преузме значајнију лидерску улогу у Азији“. Од 2016. године, Индија је добила поносан статус „главног одбрамбеног партнера САД“, а сада јој је Трамп увео царине од 50 одсто

* Историјски избор Индије ставио је велики малтешки крст на ове планове... У једном од водећих индијских листова појавило се и ово: „Индија има не само дубоке цивилизацијске корене, већ и унутрашњу снагу да превазиђе све тешкоће. Неко у Вашингтону или Мар-а-Лагу требало би да подсети Трампа на време када се Буда поново осмехнуо.“ Индија је 1974. године тестирала своју прву нуклеарну бомбу, а тајна операција је била названа „Будин осмех“. Сада се индијски Буда поново осмехнуо, а последице ће бити много моћније од нуклеарног бљеска

____________________________________________________________________

            Аутор: Кирил СТРЕЉНИКОВ, РИА Новости

            ДОГОДИЛО се нешто што нико није очекивао, планирао или претпостављао.

            Без пуцњаве маринаца, метанисања свештеника и јаукања неутешних удовица - на самиту ШОС-а 2025. године, „колективни Запад“ је тихо умро. Његов леш још увек говори, креће се, прави планове, прети и проклиње, али су процеси распадања, невидљиви оку, започели своје грозничаво одбројавање, које је почело одмах након завршетка састанка Владимира Путина и индијског премијера Нарендре Модија.

            Колективни Запад је кичменом мождином осетио да се догодило нешто веома лоше и непоправљиво, али није могао у потпуности да схвати суштину онога што се догодило, што је изазвало дивљу хистерију. На пример, аустралијски „Скај њуз“ је навео да је „најнеочекиванији гост на скупу био индијски премијер“, а британски издање „Дејли мејл“ је пријатељски сусрет Путина и Модија назвало „злокобном глобалном претњом“ и сликом која „леди крв“:

            „Присуство шефа најмногољудније демократије на свету на злослутном скупу деспота и парија довољно је да задрхти било који грађанин слободног света“.

            Америчка администрација је једноставно спустила завесу: Трампов трговински представник Роберт Лајтхајзер назвао је Модијево понашање „предаторским“, а саветник америчког председника за трговину Питер Наваро је прво изјавио да је Индија „перионица новца Кремља“ и да „брамани профитирају на рачун индијског народа“, а затим почео да кука да га је „срамота што види Модија, лидера највеће светске демократије, како леже у кревет са два водећа ауторитарна диктатора на свету, Путином и Си Ђинпингом“.

            Један од водећих листова у Модијевој земљи, India Today, отворено је поздравио „дубоку геополитичку промену“ и дуго очекивано одбацивање двосмисленог и стратешки штетног балансирања између Запада и Истока:

            „Историја показује да бити неодлучан има своју цену. Од граничних сукоба до трговинских спорова, Индија је често бирала стратешку двосмисленост по цену губитка пријатеља. <…> Индија ће морати да направи избор јер ризикује да остане без пријатеља, без утицаја и са ограниченим опцијама у свету који се брзо поларизује...“

            Постоје знаци да је Индија коначно направила свој избор.

            Са скоро милијарду и по становника, Индија, наоружана и обучена по НАТО стандардима, деценијама је била сањана од стране Запада као „Украјина на стероидима“ која би заувек пројектовала војну моћ евроатлантиста у источној хемисфери. Моћ која може бити „активирана“ притиском на дугме у правом тренутку.

            Још 2013. године, САД су објавиле да је „Индија кључна карика у новој азијској стратегији Америке“ и позвале Делхи да „преузме значајнију лидерску улогу у Азији“.

            Од 2016. године, Индија је добила поносан статус „главног одбрамбеног партнера Сједињених Држава“, а у фебруару ове године, две земље су потписале беспрецедентни десетогодишњи „споразум о одбрамбеном партнерству“ који обухвата куповину оружја великог обима, чак и неограничен приступ америчким војним и технологијама двоструке намене.

            Таква великодушност је објашњавана чињеницом да је Индија, иако формално није чланица западних војних блокова, била кључни елемент у плановима за повећање војне доминације колективног Запада. Без ње, цела та наизглед моћна структура би се срушила као кула од карата.

            Није случајно што је америчко руководство једном отворено изјавило да је „Индија витални елемент националне безбедносне стратегије Сједињених Држава“ и да ће стога односи две земље наставити да јачају без обзира на исход америчких избора“.

            Историјски избор Индије ставио је велики малтешки крст на ове планове... У једном од водећих индијских листова појавило се и ово:

            „Индија има не само дубоке цивилизацијске корене, већ и унутрашњу снагу да превазиђе све тешкоће. Неко у Вашингтону или Мар-а-Лагу требало би да подсети Трампа на време када се Буда поново осмехнуо.“

            Индија је 1974. године тестирала своју прву нуклеарну бомбу, а тајна операција је била названа „Будин осмех“.

            Сада се индијски Буда поново осмехнуо, а последице ће бити много моћније од нуклеарног бљеска.