РИА Новости: Русији је потребна стабилна и предвидљива конфронтација са Америком

ДО СУСРЕТА ПУТИНА И БАЈДЕНА ДОЋИ ЋЕ 15. ИЛИ 16. ЈУНА – У БЕЧУ ИЛИ ЖЕНЕВИ

* И конфронтација може бити предвидљива и стабилна. Уосталом, она је увелико у току и неће се завршити ни са каквим самитом, па се може покушати са њеним стављањем у одређени оквир и комбиновањем са разумним компромисима тамо где је то у интересу обе стране

* Путинов минхенски говор почетком 2007. године јасно је оцртао руско разумевање ситуације и прогнозу за будућност - постоји светски хегемон који покушава да диктира свима и свему, али његово време истиче и Русија ће радити на промени светског поретка

* Након што су Американци покушали да спрече Путина да се врати у Кремљ 2012. године, а Си Ђинпинг дошао на власт у Кини - започела је нова фаза деконструкције света на амерички начин

* Вашингтонска елита не зна ни шта да ради ни са светом ни са Америком. Са њом не само да се не могу `дела делати`. Са њом се није могуће ни слагати (у већини случајева, то није ни нужно ни могуће). Са њом треба водити тешке и исцрпљујуће разговоре, спорове, дуеле и борбе

_______________________________________________________

       Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

       СУСРЕТ Лаврова и Блинкена у Рејкјавику није донео договор о самиту Путина и Бајдена - Москва и даље намерно одлаже одговор на предлог Вашингтона да се одржи састанак двојице председника.

       То не значи да га неће бити - напротив, све иде ка томе, а незваничне информације о предстојећем састанку секретара Савета безбедности Русије, Николаја Патрушева, са саветником председника Сједињених Држава о националном обезбеђење, Џејком Саливаном, то додатно потврђују.

       До самита треба да дође у Европи наредних недеља. У суштини - наредних дана. Јер, Бајденова европска турнеја почиње за мање од три недеље.

       До сусрета ће доћи 15. или 16. јуна, највероватније у Бечу, а тема даљих договора је - о чему ће разговарати.

       Кремљ не жели да без јасног дневног реда жури на самит, па ће Саливан морати да убеди Патрушева да Американци намеравају да разговарају о одређеним питањима, а не да Путин (са Бајденом) троши време на бесмислене расправе о руском мешању у америчке изборе, украјинске послове или права Алексеја Наваљног.

       Блинкен је рекао да САД желе  „стабилније и предвидљивије односе“. Ко је против?

       И конфронтација може бити предвидљива и стабилна. Уосталом, она је увелико у току и неће се завршити ни са каквим самитом, па се може покушати са њеним стављањем у одређени оквир и комбиновањем са разумним компромисима тамо где је то у интересу обе стране.

       Да би се то постигло, заиста је неопходно заједнички уклонити бар део рушевина у међусобним односима.

       До средине 2000-их, највише, Путин је признавао могућност налажења заједничког језика са Сједињеним Државама, односно – рачунао је са вероватноћом да ће они разговарати с Русијом равноправно, да ће респектовати наше интересе, али је руско руководство након Ирака и серије обојених револуција на постсовјетском простору, поготово због курса срчунатог на пријем Украјине и Грузије у НАТО, престало да на ту могућност ставља чак и мале улоге.

       Путинов минхенски говор почетком 2007. године јасно је оцртао руско разумевање ситуације и прогнозу за будућност - постоји светски хегемон који покушава да диктира свима и свему, али његово време истиче и Русија ће радити на промени светског поретка и изградити мултиполарни свет.

       Све што се од тада догодило само потврђује тачност тих оцена и курса Русије - како на глобалном нивоу, тако и на скали руско-америчких односа који нису нормални још од средине 2013. године.

       Чињеница да је режим Обама-Бајден 2009. године покренуо „ресетовање“ у односима са Русијом не значи ништа: истовремено су предложили Кини стварање „велике двојке“ како би „владали светом заједно“.

       Ни Путин ни кинеско руководство нису пристали на то. Зато је - након што су Американци покушали да спрече Путина да се врати у Кремљ 2012. године, а Си Ђинпинг дошао на власт у Кини - започела нова фаза деконструкције света на амерички начин.

       Прво је Сирија, а затим и догађаји повезани са Сноуденом, означила крај америчке хегемоније (тачније, чак и полагања права на њу), након чега је њихова противофанзива у Украјини завршена на Криму. А онда је, уместо да изолује Русију, у самом језгру Запада избио апсцес - Брегзит и Трампова победа постали су знак пропадања атлантског светског поретка.

       Манифестација те кризе била је чињеница да је англосаксонска пропаганда претворила Русију у свемоћног тајног манипулатора западним светом - односно, ради унутрашње политичке борбе, она је почела да прибегава отворено параноичној (и самоубилачкој) реторици.

       Тако су се односи између две земље константно погоршавали током скоро једне и по деценије након Минхена - а руска грешка овде је само у томе што је Москва доследно ограничавала амерички утицај на своју елиту и унутрашњу политику и играла независну игру на међународној сцени.

       За озбиљно побољшање руско-америчких односа (не фантомско пријатељство, већ за нормализацију, односно успостављање дијалога) није потребно ништа посебно: само одустајање САД од мешања у наше унутрашње ствари и признање да Русија има сфере утицаја и националне интересе (што уопште не значи напуштање конфронтације у тим сферама).

       То су врло скромни захтеви - али сада чак ни они нису испуњени. Штавише, већ је постала традиција оптуживање Русије за мешање у америчке унутрашње ствари, а та традиција је чврсто укорењена у америчком животу, па намеће додатна ограничења у односима две земље.

       У Москви због свега нема никаквих илузија о дијалогу са Вашингтоном јер се  чак не ради ни о могућности да се око нечега договоримо, већ једноставно о могућности вођења дијалога, спорења и слушања аргумената друге стране.

       А не ради овде о Бајденовој личности - иако Путин има негативно искуство комуникације с њим – нити о његовом тиму.

       Проблем је много шири јер је у расположењима америчке елите која је у кризи.

       Упркос претенциозној реторици, она заправо не зна шта да ради са Кином, Русијом, Европом и Блиским Истоком. Она не зна како да сачува погоршане америчке позиције, схватајући да их неће бити могуће задржати, али одбија да то чак и призна.

       Нема ни речи о личној одговорности, јер је „колективни Бајден“ први заиграо на грађење „света у америчком стилу“, а затим још и уклонио Трампа, који је бар покушавао да призна постојање проблема.

       Али, чему трошити речи. Вашингтонска елита не зна ни шта да ради са Америком. Али је и даље врло јака и утицајна - па је у сваком случају потребно с њом контактирати.

       Са њом не само да се не могу `дела делати`. Са њом се није могуће ни слагати (у већини случајева, то није ни нужно ни могуће). Са њом треба водити тешке и исцрпљујуће разговоре, спорове, дуеле и борбе.

       За то морамо бити добро припремљени, што укључује способност прављења паузе - без илузија, уз опомињање да ћемо „избити зубе“ свима који желе да нам нешто одгризу.

       Овде се сама од себе намеће реч „Украјина“, али не као неко ко жели да нам нешто одгризе, већ као оно што желе да нам одгризу, што желе на претворе у анти-Русију, како се Путин правилно изразио:

       „Шта год ми радили, како год покушавали да удовољимо апетитима оних који нас покушавају обуздати, обуздавање ће се наставити, јер многим нашим противницима, хајде да их тако назовем, једноставно није потребна земља попут Русије“.

       Све је ово већ било у нашој историји - релативно нова је само „земља-опонент“.

       Јер, сви стари су из неког разлога пукли.