Прилепин: Можда звучи чудно али је Трамп био – потребан човечанству

ДОШАО ЈЕ КАО ПИЛУЛА ЗА ОТРЕЖЊИВАЊЕ И ОПАМЕЋИВАЊЕ ЗА СВЕ НА ПЛАНЕТИ

* Недавно сам добио дивно писмо из далеке јужне земље. У њему је стајало и да догађаји у свету намећу питање: да ли је Русија велика сила и глобална осовина, једнака по снази Америци, на коју се други могу ослонити? И још: да ли је Украјина доказ да Русија није у стању да решава више од једног питања истовремено?

* Уследио је тежак разговор. Рекао сам да Русија несумњиво и активно помаже Ирану; штавише - да руски танкери са нафтом иду ка Куби. Навео сам да се Венецуела предала, а да Иран трпи страшне губитке, али се бори. А и да се Русија бори иако је нападнутае од многих земаља

* Нагласио сам: ако свет око нас жели да подигнемо улог, нека се запита, поготово Кина и Индија, да ли су сви спремни да подигну улог? Јер, као што видимо, само Иран и ми смо спремни да подигнемо улог. И за то плаћамо огромну цену

* Да ли неко на планети плаћа сличну цену у борби против ЕУ и САД па да има право да каже: „Руси, ми плаћамо више него ви“? Да ли одговор имају они који од мене захтевају коначну и страшну истину?

________________________________________________________________

            Аутор: Захар ПРИЛЕПИН

            ТРАМП је, наравно, био потребан човечанству.

            Шта је Кина мислила о себи! Како се само надимала!

            Кина се претварала да има све испланирано за наредних пола века и да ће ускоро бити у центру светских послова.

            И како је кинеске планове разнео ветар!

            Индија је мислила о себи тек нешто мало лошије, или чак и боље, верујући да је у неким аспектима већ надмашила чак и Кину.

            Па шта?

            Венецуела, са својим резервама нафте, била је уверена да ће је катастрофа мимоићи. А стисак кубанске власти одавно слаби.

            И руски политички естаблишмент, будимо искрени, толико се хвалио да су варнице летеле од његовог самозадовољства и нарцизма.

            Али онда се појавио Трамп – као пилула за отрежњивање. За све на планети.

            Понекад ме читаоци питају: зашто им не кажем наглас „најстрашнију истину“ о томе шта нам се дешава, о нашим стварним или привидним неуспесима?

            Као да би се, ако бих то рекао, нешто у универзуму одмах променило.

            Па ипак, рећи ћу вам зашто.

            Зато што се понекад може испоставити да је истина коју искрено тражимо, како каже Свето писмо, „звечећи месинг“.

            Ево једноставног примера.

            Недавно сам добио дивно писмо из далеке јужне земље.

            „Мир вама“, написао је ми непознати пошиљалац.

            „Рођен сам“, навео је, „у време глади која је однела животе милион људи због неправедних санкција које су нам увеле Сједињене Америчке Државе и Уједињене нације. Моје детињство је било испуњено ратовима и сукобима. Одувек смо гледали на Русију и Кину као на једину наду да се ослободимо агресије и сталног америчког притиска. За мене лично, оне су биле осовина вере у независност, посебно са глобалним успоном организације БРИКС и ширењем Шангајске организације за сарадњу.

            Углед Русије и даље је веома висок у нашој земљи. То није ново, датира још из Совјетског Савеза.

            Али, недавни међународни догађаји изазвали су превирања која су ме натерала да се запитам: да ли је Русија велика сила и глобална осовина, једнака по снази Америци, на коју се можемо ослонити?

            Сасвим добро разумем да је учешће Русије у рату у Украјини главни разлог који је одвукао Русију од њене улоге на светској сцени. Али, да ли то значи да Русија није у стању да управља више од једним питањем истовремено?

            Ни Русија ни Кина нису интервенисале у садашњем рату између Ирана са једне стране и... Америке и Израела с друге стране, за разлику од Сједињених Држава и западних земаља које су интервенисале да подрже Украјину против Русије.

            Моје питање је, господине Захаре: да ли је Русија земља која може да промени свет или земља која покушава да преживи, као и ми?

            Био је то тежак разговор, али сам ризиковао да одговорим свом далеком пријатељу.

            Почео сам са очигледним, рекавши да је од 1991. године Русија превише дубоко интегрисана у бројне западне структуре и да јој недостаје способности, а често и жеља, да се брзо ослободи тог утицаја. И за то постоје рационални економски разлози, међу чисто материјалистичким.

            Ипак, Русија несумњиво и активно помаже Ирану; штавише - руски танкери са нафтом иду ка Куби.

            Али, рекао сам, имајте на уму да Венецуела, Иран и Куба нису у потпуности подржани од стране других земаља, далеко богатијих од нас. Неке од њих су се одмах срушиле на саму могућност прокси сукоба са Сједињеним Државама.

Ортодоксни Јевреји и даље су

у Израелу - "држава" у држави

            Господин Мадуро, чију судбину оплакујем и тугујем због њега, није успео да организује потпуни отпор Сједињеним Државама: можда смо ми криви за то то, али нисмо сами.

            Зато нека дивни народ Венецуеле, који није успео да спасе свог вођу и оставио је свог најближег геополитичког пријатеља, Кубу, у мраку, погледа у Иран. На крају крајева, Иран се не предаје, трпи страшне губитке, али се бори.

            И нека народ Венецуеле погледа у нас. На крају крајева, ми се, иако нападнути не од једне већ од многих земаља, не предајемо, већ се боримо, губимо наше најбоље људе и огромне ресурсе.

            Ако свет око нас жели да подигнемо улог, нека се запита, поготово Кина и Индија, да ли су сви спремни да подигну улог?

            Јер, као што видимо, само Иран и ми смо спремни да подигнемо улог.

            И за то плаћамо огромну цену.

            Да ли неко на планети плаћа сличну цену у борби против ЕУ и САД па да има право да каже: „Руси, ми плаћамо више него ви“?

            Ово је питање.

            Да ли одговор имају они који од мене захтевају коначну и страшну истину?