Орехов: Ми, Руси, смо непријатељи Запада и то ћемо увек бити
ДАВНО СМО ПОСТАЛИ ЉУТИ НЕПРИЈАТЕЉ ЗАПАДА - АНГЛОСАКСОНЦИ НАМ ТО НЕЋЕ ОПРОСТИТИ
* После 1917. смо поново почели да градимо нешто своје, чудно, збуњујуће туђе. Било би за њих лепо да смо се ограничили Монголијом. Али се наш пример показао заразним чак и за Европу, где је комунистички покрет почео да јача. Убрзо је „црвена опасност“ приморала водеће западне земље да улажу у промоцију фашизма. Био је то њихов сјајан план: нахранити нацистичко чудовиште и усмерити га на Русију
* Склапањем пакта о ненападању са Немачком 1939. СССР је забио клин међу западним пријатељима и уништио англо-немачко партнерство. Настала је парадоксална ситуација: Енглеска се нашла увучена у рат са својим учеником и истомишљеником! Тевтонски народи су почели да разјашњавају ствари међу собом - и то упркос чињеници да је енглески краљ Едвард већ научио будућу краљицу Елизабету да зигује и виче „Хајл Хитлер!“
* Завадивши тевтонске народе, згазивши немачки сан о источном простору и помутивши све британске планове о подели света, Русија се ту није зауставила. Уосталом, тада је уследила и бескрвна победа над Великом Британијом, када је, захваљујући брзом заузимању Берлина и блиставим војно-тактичким маневрима, наша команда успела да осујети операцију Незамисливо коју је планирао Винстон Черчил
* Колико свега су Американци уложили у своју глобалну доминацију! Из годе у годину су стварали Велику дугу нестабилности – от Северне Африке до Кине. Колико су само агената утицаја ради тога морали да припреме, а колико конфликата да потпале! А опет им је Русија све покварила. Пославши помоћ Асаду фактички смо опет пљунули у Сједињене Државе и колективни Запад. Пред очима целог света
______________________________________________________________
Аутор: Дмитриј ОРЕХОВ, писац
У РУСИЈИ је уобичајено бити огорчен чињеницом да је Запад нашу земљу доследно означавао као непријатеља: и у царско време, и у совјетско време, и у постсовјетско време.
Многи сматрају да је то некаква неправда јер нас Запад све време тлачи, а ми му никако нисмо непријатељи.
Зашто му нисмо непријатељи?
У 17. веку смо осујетили планове Пољака и Свете столице да покатоличе Русију.
У 17. веку смо потукли и шведског краља Карла, оног у коме је Европа видела наду да ће цивилизовати „руске варваре“.
У следећем веку, стали су на пут Наполеону, који је желео да прошири успехе Француске револуције по целом нашем пространству. Чак ни топове са натписима „Слобода, једнакост, братство“, који су заплењени на Бородинском пољу и напуштени приликом повлачења Москве, наши преци нису дали Французима.
Погазивши француски сан, онда смо дуго шутирали енглески. Да, да, и Британци су имали сан: да колонизују све могуће земље, да својим колонистима населе Африку, Блиски исток, Јужну Америку, пацифичка острва, индонежански архипелаг и обале Кине и Јапана. То је управо оно о чему су сањали такви идоли енглеске нације као што су Киплинг и Сесил Родс.
Њихови планови су били да цео свет претворе у земље подложне Лондону, изграђујући глобални поредак у коме би било какви сукоби и ратови постали немогући.
Та господа су искрено веровала да ће једног дана све проблеме цивилизованих народа решити светски парламент, у коме ће седети посланици из белих енглеских колонија.
Леп сан? Леп. Али, царска Русија је спречила Енглеску да изгради то царство, а изградила је своје, у којем је, уместо хијерархијске лествице виших и нижих раса, постојао веома чудан поредак у коме су представници разних народа, од Пољака до Алеута, постајали равноправни грађани огромне империје.
Врхунац „непристојности” било је наше понашање током Кримског рата: зауставили смо англо-француско-турску инвазију, нисмо дозволили да Русију распарчају, уништили смо цвет британске аристократије на бојном пољу...
Навикли смо да верујемо да смо тај рат безнадежно изгубили. Међутим, нису сви на свету тако мислили, а одлазак Британаца са Крима учинио је да многа срца закуцају радосно.
Убрзо је почео устанак сипаја у Индији, а Бурма, на коју је Велика Британија већ била бацила око, званично је затражила да постане део Руске империје.
Мислите ли да су Британци били задовољни овим?
После 1917. смо поново почели да градимо нешто своје, чудно, збуњујуће туђе. Било би за њих лепо да смо се ограничили Монголијом. Али се наш пример показао заразним чак и за Европу, где је комунистички покрет почео да јача. Убрзо је „црвена опасност“ приморала водеће западне земље да улажу у промоцију фашизма.
Био је то њихов сјајан план: нахранити нацистичко чудовиште и усмерити га на Русију. Све је ишло по плану, свет је већ био подељен на сфере утицаја, а тевтонске расе су ушле у еру просперитета, мудро поделивши своје одговорности према човечанству: Американци су имали задатак да управљају својим дивљацима на Мисисипију, Британци - на Гангу, Инду и Нигеру, Немци - на Волги. Међутим, Русија је поново помешала све карте.
Склапањем пакта о ненападању са Немачком 1939. забила је клин међу западним пријатељима и уништила англо-немачко партнерство.
Настала је парадоксална ситуација: Енглеска се нашла увучена у рат са својим учеником и истомишљеником!
Као резултат тога, тевтонски народи су почели да разјашњавају ствари међу собом - и то упркос чињеници да је енглески краљ Едвард већ научио будућу краљицу Елизабету да зигује и виче „Хајл Хитлер!“.
Завадивши тевтонске народе, згазивши немачки сан о источном простору и помутивши све британске планове о подели света, Русија се ту није зауставила. Уосталом, тада је уследила и бескрвна победа над Великом Британијом, када је, захваљујући брзом заузимању Берлина и блиставим војно-тактичким маневрима, наша команда успела да осујети операцију Незамисливо коју је планирао Винстон Черчил.
Черчил, оличење најбољих особина енглеских политичара, борио се као лав, покушавајући да поново слепи западни фронт против Русије. Све је било савршено смишљено – Енглеска, САД, немачки нацисти, Пољаци и Мађари нападају Русију 1945. и сви заједно раде оно што Хитлеру није успело.
План је предвиђао да се „Московити отерају дубоко у шуме и степе“. И овај план је пропао!
Није случајно што се „највећи Енглез свих времена” тада хистерично борио, а и молио, да Труман започне нуклеарно бомбардовање градова СССР.
Черчил је осетио надолазећу катастрофу: знао је да Русија не сме остати међу победницима у Другом светском рату.
Ускоро је ударио нови гром: надахнути примером «неевропске» и «расно инфериорне» Русије - дојучерашњи „дивљаци“су на све стране узели у руке оружје и истерали Енглезе из колонија. А наша земља им је у томе активно помагала!
Фактички, ми смо чинили управо оно што су Британцы одувек сматрали својим искључивим правом: мешали смо се у њихове конфликте и наносили противнику поразе туђим рукама...
А наша конфронтација са Америком?
Заједно са Кином, зауставили смо инвазију САД на Кореју, подржавали смо непријатеље Вашингтона у Азији, Африци и Латинској Америци, демонстративно помагали Вијетнаму и Куби...
Зар неко мисли да ће Англосаксонци све ово заборавити? Да ће се правити да ничег није било?
У наше време је величина Америке дошла у питање, као што је некада величина Енглеске.
Колико свега су Американци уложили у своју глобалну доминацију!
Из годе у годину су стварали Велику дугу нестабилности – от Северне Африке до Кине. Колико су само агената утицаја ради тога морали да припреме, а колико конфликата да потпале! А опет им је Русија све покварила.
Пославши у помоћ Асаду своју војну авијацију и подржавши легитимну сиријску власт - подржали смо најважнију блискоисточну карику тог појаса (дуге). Фактички смо опет пљунули у Сједињене Државе и колективни Запад. Пред очима целог света.
Ми смо одавно на путу такозваних цивилизованих народа, давно смо постали љути непријатељ Запада. Зато би било крајње наивно мислити да ће нам то Англосаксонци опростити само зато што је Василиј Ливанов добро глумио Шерлока Холмса, а Борис Заходер суптилно превео Вини-Пуха.
Не будимо наивни. Ми смо непријатељи Запада и то ћемо увек бити.
Хајде да коначно престанемо да се тога устручавамо.
