Москва у 20. веку имала пет „свенародних сахрана“: Лењин, Јесењин, Мајаковски, Стаљин и Висоцки

СОВЈЕТСКУ ЕПОХУ СУ ОБЕЛЕЖИЛИ ОПРОШТАЈИ ОД ДВОЈИЦЕ ВОЂА И ТРОЈИЦЕ ВЕЛИКИХ ПЕСНИКА

Завршница Стаљинове сахране

* Била је 1924-та година. Лењин лежи у Колоној дворани. Осип Мандељштам, великан Мандељштам, пише сурово, борећи се са сопственим сузама: „Револуцијо, ти си се саживела са редовима... Ево твог највећег реда, твог последњег реда за ноћно сунце, ноћни гроб...“. У дворану долази и Јесенин, неколико сати стоји поред одра, не скидајући поглед са мртвог Лењина

* Јесењина већ наредне године. У државној режији. Као аутора стихова које воли народ, а цени совјетска влада. Они који су желели да се од Јесењина опросте морали су да у ред стану још на Арбату. Поред његовог одра народ је пролазио целу ноћ. Мајаковски на сахрану није дошао. Написао је познате стихове да умирати није ништа ново

* Са Мајаковским су се 1930. опраштали у Клубу књижевника.  у Улици Воровског (данашњој Поварској). Притисак масе морала је да обуздава милиција на коњима. Колико је људи прошло поред одра? Говорило се: 150.000. Вероватно је тако и било. Стаљин није дошао да се опрости од „најбољег и најталентованијег песника“

* Писац Јуриј ТРИФОНОВ је за Стаљинову сахрану написао: „Било је то урушавање једног времена. То време се – као са неком грмљавином – сурвавало наниже према Трубној улици. То је било оно што се никада више неће видети“

* Владимир ВИСОЦКИ умире 1980-те. Усред Московске олимпијаде. Они који су дошли да се у Театру на Таганки опросте од песника и глумца морали су да стоје у реду дугом девет километара. Цео крај је контролисала милиција. Врућина је била неподношљива. Многи су носили кишобране – да би заштитили цвеће, које су носили - да не увене

____________________________________________________________________

        Аутор: Алексеј ЗЕНЗИНОВ, сценариста и драматург

        У МОСКВИ је за цео XX век бил осамо пет сахрана које се могу назвати – свенародним.

        Глани град Русије/СССР тако се два пута опраштао са онима који су били на челу државе, а три пута са својим песницима. Тај однос (2:3) говори сам за себе: у Русији се велике вође рађају ређе од великих песника.

        Реч уметника има већи домет – поготово ако се ствари сагледају годфине унапред – од државне силе. Уосталом, бољшевички споменици су делимично пообарани, а споменици великим писцима – стоје нетакнути.

        Била је 1924-та година. Лењин лежи у Колоној дворани. Осип Мандељштам, великан Мандељштам, а не неки букач Демјан Бедни, пише сурово, борећи се са сопственим сузама:

Кадар са Лењинове сахране

        „Револуцијо, ти си се саживела са редовима... Ево твог највећег реда, твог последњег реда за ноћно сунце, ноћни гроб...“.

        У Колону дворану долази и Јесенин, неколико сати стоји поред одра, у гроба, не скидајући поглед са мртвог Лењина. Зашто? Шта је желео да схвати? Да ли то како је тај невисоки човек истумбао целу његову, Јесењинову, родну земљу и присилио је да живи по новим законима и да поверује у нову благу вест? А можда је све поводом Лењинове смрти доводио до замишљања како ће некада њега,  последњег песника руског села, испраћатти на `последњи пут`?

        А он је знао да до тога није далеко.

        Дошла је 1925. година. Јесењина сахрањују у државној режији. Као аутора стихова које воли народ, а цени совјетска влада.

        За место опраштања био је изабран Дом штампе на Никитском булевару. Они који су желели да се од Јесењина опросте морали су да у ред стану још на Арбату.

        Поред његовог одра народ је пролазио целу ноћ.

        Ковчег са великим песником до Багањковског гробља је превезен, а људи би га носдили и на рукама, али би то превише личило на неку демонстрацију.

        Јесењинова сабраћа по перу су зазирала и од тог утиска и од гласина које би кренуле по Москви.

Опраштање од Сергеја Јесењина

        Мајаковски на сахрану није дошао. Написао је познате стихове да умирати није ништа ново.

        Са Мајаковским су се 1930. опраштали у Клубу књижевника у Улици Воровског (данашњој Поварској). У клубу о којем је пролетерски песник, онако успут, написао:

        Певати или плесати?  
        Осмех ми се не скида са усана.

        Коначно ће и писци
        имати клуб свој.

        Притисак масе морала је да обуздава милиција на коњима.

        Колико је људи прошло поред одра? Говорило се: 150.000. Вероватно је тако и било.

         Комисија за организацију сахране је одлучила да се тело мајаковског не пошаље на гробље већ у креамторијум Донског манастира.

Сахрана Мајаковског, Стаљин није дошао,

полиција на коњима заводила ред

        Од бољшевичких вођа на погребној церемонији-митингу само је Луначарски који је већ био смењен са положаја народног комесара за просвету.

        Стаљин није дошао да се опрости од „најбољег и најталентованијег песника“.

        Стигла је и 1953. година. Сахрана самог Стаљина.

        Хиљаде књига, са стиховима и прозом, филмови документарни и уметнички – све је то посвећено томе како је сахрањиван Стаљин и томе колико је људи том приликом погинуло.

        Вероватно је најбољи опис – у којем су речи саображене са размерама онога што догађало – налази се у ромену Јурија Трифонова «Време и место»:

        «<...> у просторију је улетела хладноћа и постало је чујно нељудско завијање. Не, нису то ридала деца већ одрасли, мушкарци и жене. Ридала је сама крв, пробијајући артерије и вене... Оно што је одједном постало видљиво кроз прозор уопште нису биле многе хиљаде људи, ни њима испуњени булевар, ни крици погођених (Стаљиновом смрћу), поготово не сумрак са хладним ветром, не – то је било урушавање једног времена. То време се – као са неком грмљавином – сурвавало наниже према Трубној улици. То је било оно што се никада више неће видети“.

        Петнаестогодишњи Висоцки два пута је – са једним другом – успео да се пробије у Колону дворану. Да не би стајао у недогледном реду, лукаво и смело је заобилазио милицију, пузао испод камиона и тако улазио у дворану, а када се вратио кући – написао је стихове о Стаљиновој смрти.

        Висоцки умире 1980-те. Усред Московске олимпијаде.

        Они који су дошли да се у Театру на Таганки опросте од песника и глумца морали су да стоје у реду дугом девет километара.

        Колико је било народа? Десетине хиљада? Стотине хиљада?

        Цео крај је контролисала милиција. Улице су биле преграђене камионима и аутобусима.

        Врућина је била неподношљива. Многи су носили кишобране – да би заштитили цвеће, које су носили - да не увене.

        Када су ковчег са Висоцким изнели из Театра на Таганки – зачуо се колективни уздах, а голубови су полетели у небо.

        Шта је заједничко овим сахранама?

         Пре свега: доминантна улога државе. Она је решавала где ће бити изложен одар са покојником, колико дуго ће трајати опраштање од њега, на ком московском гробљу ће бити сахрањен, којом маршрутом ће се посмртна поворка кретати и да ли ће ковчег са умрлим бити вожен и ли ношен.

        Држава је била главни организатор и режисер сахрана. међутим, она је одлучила да сахрану Јесењина и Мајаковског повери писцима, а у случају Висоцког – позоришту.

Висоцког сви воле све до данас

        Притом, власт није без разлога зазирала да би неки те сахране могли покушати да претворе у  политичке демонстрације. У царској Русији су тако протекле сахране Писарјева, Њекрасова, Лава Толстоја...

        Приликом сахране Висоцког биле су примењене поуке извучене из сахране Стаљина: да је кретањем масе потребно управљати, не пуштати превише људи у уске московске улице и главно – одлучно и муњевито реаговати на прве симптоме панике...

        Сведоци и учесници ових великих и масовних сахрана тек потом су постајали свесни да су – нарочито са Висоцким – били сахрањени и снови о новом свету без терора и крви, о величини без принуде, о империји разума, о комунизму већ у осамдесетим годинама и летовима на Марс.

        Да су присуствовали сахрањивању и себе самих – помало...

        Хоће ли XXI век бити обележен нечим толико глобалним и неизбежним?