Мерц, Стармер и Макрон праве Европску Антанту против Русије

БИЋЕ ФОРМАЛНО ИЗВАН НАТО, А ДВЕ ОД ТРИ ЧЛАНИЦЕ ИМАЈУ НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ

Кир Стармер, Емануел Макрон и Фридрих Мерц

* Берлин оформио и заједнички Савет одбране са Паризом, а Стармер потписао одбрамбени споразум са Макроном

* Све подсећа на англо-немачки поморски споразум из 1935. године, којим је дато зелено светло поновном наоружавању Немачке са кршењем ограничења Версајског мировног споразума (1919)

____________________________________________________________________

          Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО

          НЕДАВНИ споразум о пријатељству и одбрамбеној сарадњи између Кира Стармера и Фридриха Мерца подсећа на англо-немачки поморски споразум из 1935. године, којим је дато зелено светло поновном наоружавању Немачке са кршењем ограничења Версајског мировног споразума (1919).

          Нацистичкој Немачкој је тада дато право да повећа своју морнарицу до једне трећине тонаже британске ратне флоте, што је немачким бродоградилиштима дало посао за десет година унапред.

          Лондон је ову одлуку донео једнострано, без консултација са савезницима и другим странама Вашингтонског поморског споразума из 1922. године.

          Паралелно, Берлин је оформио заједнички Савет одбране са Паризом, а Стармер је потписао одбрамбени споразум са Макроном.

          Тако се ствара својеврсни мрежни аналог Европске Антанте против Русије, са нуклеарном компонентом и изван НАТО-а. Тиме није девалвиран само НАТО, већ и све друге мултилатералне структуре, укључујући Европску унију, које би могле да обезбеде барем релативну предвидљивост развоја војно-политичке ситуације у Европи.

          Добро је познато до чега је довела кратковида политика одобровољавања Хитлера од стране Лондона и Париза.

          Ништа мање важна није ни чињеница да је Лондон одиграо, можда, одлучујућу улогу у започињању Првог светског рата, када је тврдоглаво одбијао да објави или пренесе Берлину дипломатским каналима као одговор на руске демарше да ће у случају немачке агресије стати на страну Француске, руског савезника.

          Немци нису крили да је њихов главни циљ био оно што је касније постало познато као обуздавање Русије, а били су шокирани када им је Лондон ипак објавио рат 4. августа 1914. године, следећи Француску. Тада су, као и касније, уочи Другог светског рата, Британци очекивали да ће остати ван великог рата на континенту чак и по цену срамотног Чудног рата 1939-1940, који се завршио Денкерком и падом Француске.

          Ова криминална кратковидост скупо је коштала Европу.

          Чини се да се историја понавља сада када су се геополитички интереси Трампове Америке и њених европских савезника разишли.

          Питање је: ако не на амерички, зар овај пут на свој трошак?

          Једино што остаје непромењено јесте антируска оријентација онога што се кува у европској кухињи.

           Свака агонија је опасна за оне око ње, па ни садашња геополитичка будућност Европе, која враћа континент у период пре 1941. године, није изузетак.