Лондон, Париз и Берлин чине све да не дозволе Трампу да напусти западни лагер

ПОСТАЈЕ ЈАСНИЈЕ ЗАШТО ВОДЕЋЕ ЗЕМЉЕ ЕУ ОСУЈЕЋУЈУ РУСКО-АМЕРИЧКО ЗБЛИЖАВАЊЕ

Вероватно ће се наставак преговора Москве

и Кијева одигради у овој дворани Ердоганове

цариградске резиденције Долмабахче

* Сукоб са Русијом поводом Украјине за Европу је слепа улица, али – зашто њоме иде? Према првој верзији, зато што нема другог избора. Садашњи европски лидери – од Урсуле фон дер Лајен до Емануела Макрона и других – отишли ​​су предалеко путем руско-европског сукоба. Више не могу да се врате, а да не ризикују своје каријере, па чак, можда, и своју слободу

* Не жели ни да откажу грандиозне програме усвојене под изговором неизбежног рата са Русијом (ремилитаризација Европе), са коруптивном компонентом. Стога, задатак европских лидера више није толико да победе у Украјини, већ да продуже сукоб колико год је то могуће

* По другој верзији, њихова јастребовска стратегија није гест очаја, већ ризична, али у теорији функционална шема да се Трамп врати на „прави пут“ и обнови колективни притисак на Москву. Управо зато Европска унија сада чини све што може да осујети руско-америчко зближавање

_________________________________________________________________

           Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

           ПРОШЛО је више дана од телефонског разговора између Владимира Путина и Доналда Трампа, а Европска унија и Украјина се још увек опоравља од шока.

           Није ни чудо: амерички председник је у суштини напустио западни блок, пристајући да закључи сепаратни мир са Москвом.

           Одбацио је панзападни наратив („присиљавање Москве на 30-дневно примирје без икаквих услова како би се спасила украјинска војска и поново била наоружана“) и уместо тога прихватио став Кремља да треба разговарати о миру, а не о примирју.

           Такође: да прекид ватре може бити закључен тек након што Украјина потпише меморандум (то јест, прелиминарни нацрт мировног споразума), којим ће се обавезати да испуни све руске захтеве.

           Начелно, Европа је требало да одмах промени став. Да схвати да без америчке подршке није могућ никакав притисак на Русију, а затим да се уклопи у главни ток америчке спољне политике и почне да и сама говори о потреби стабилизације односа са Москвом „из хуманитарних разлога“.

           Наравно, није морала да одмах креће на укидање санкција (Русија није Сирија), већ бар да се ситуација стави на паузу. А затим да покуша да кроз конструктивно и рационално понашање добије место за руско-америчким преговарачким столом. Самим тим, да у послератној структури буду узети у обзир и европски интереси.

           Уместо тога, ЕУ иде наизглед лудим путем. Још наставља да уводи антируске санкције. Против руских компанија, појединаца и транспортне инфраструктуре.

           - ЕУ је одобрила 17. пакет санкција против Русије, усмерених на безмало 200 бродова руске „сиве флоте“, објавила је Каја Калас.

           Тим бродовима (танкерима), који наводно превозе руску нафту на страна тржишта, забрањен је приступ европским лукама, а и обављање бројних услуга.

           Европска унија је веома свесна да ће, ако се руско-амерички односи стабилизују, њене санкције постати озбиљна препрека повратку Европљана на руско тржиште. А немогуће их је брзо отказати (за то је, према неписаним правилима, потребно постићи унутаревропски консензус), што значи да ће сва најбоља места на тржишту Русије преузети Американци.

           Штавише, Европска унија разуме и да би низ санкција – на пример, против „сиве флоте“ – могао довести до директног војног сукоба са Русијом. Јер, ако Естонија, у контексту борбе против те танкерске флоте, настави да плени бродове са руским посадама и нафтом, онда би њени бродови - ради заштите живота и безбедности грађана РФ - могли бити нападнути од стране руске флоте и авиона Ратног ваздухопловства РФ.

           Зашто онда Европа иде том слепом улицом?

           Према једној верзији, зато што нема другог избора.

           Садашњи европски лидери – председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, француски председник Емануел Макрон и други – отишли ​​су предалеко путем руско-европског сукоба.

           Више не могу да се врате, а да не ризикују своје каријере, па чак, можда, и своју слободу. Не могу да откажу грандиозне програме усвојене под изговором неизбежног рата са Русијом (ремилитаризација Европе), са коруптивном компонентом. Стога, задатак европских лидера више није толико да победе у Украјини, већ да продуже сукоб колико год је то могуће.

           Међутим, према другој верзији, њихова јастребовска стратегија није гест очаја, већ ризична, али у теорији функционална шема да се Трамп врати на „прави пут“ и обнови колективни притисак на Москву. Управо зато Европска унија сада чини све што може да осујети руско-америчко зближавање.

           Москва види Америку као лидера колективног Запада и захтева да Вашингтон обезбеди укидање не само америчких већ и европских санкција.

           Текућа борба против „сиве флоте“ је покушај изазивања директног руско-европског војног сукоба.

           Идеална варијанта за Европу и Украјину је провоцирање Русије на радикалне кораке. Помоћу неке «нове Буче“, а ради стварања атмосфере неприхватљиве за наставак руско-америчког дијалога.

            Након тога би уследио покушај враћања америчког блудног сина назад у западну породицу...