Јаковенко: Запад више не може да скрива заснованост своје цивилизације на „договору са ђаволом“
РАТ СА ИРАНОМ ЈЕ ПРЕЛОМНА ТАЧКА ЗА ТРАМПОВУ ИМПЕРИЈАЛНУ СТРАТЕГИЈУ
* Вашингтон је кренуо путем изградње вертикалне структуре моћи усредсређене искључиво на Америку, где би сви остали били третирани једнако, било да су пријатељи и савезници или противници и „парије“
* Суштина иранске катастрофе је у томе што није постојао план за дуготрајну војну операцију – она једноставно није била предвиђена (као Наполеонов напад на Аустерлиц). Муниције је већ премало. Носачи авиона (један се вратио у матичну луку на поправку, други је повучен даље од иранске обале, а трећи је нестао у магли саопштења Беле куће) показали су се као оружје колонијалног ратовања...
* Простор, укључујући стратешку дубину, и време нису на страни САД и Израела. Нетањахуове изјаве да Израел постаје регионална и „на неки начин“ глобална суперсила, висе у ваздуху и скупо коштају израелске грађане...
* Стога не чуди што се Бела кућа седмог дана окренула Богу, наглашено уводећи верску есхатологију у сукоб (намера „хришћанско-ционистичког“ крила администрације да убрза Други долазак стварањем Великог Израела „од Нила до Еуфрата“ који никада није постојао), а десетог је Трамп позвао Кремљ
__________________________________________________________________________
Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО
ИЗГЛЕДА да је тренутни рат на Блиском истоку, за који ни Израел ни Сједињене Државе нису били спремни, али за који је Иран био потпуно спреман, преломна тачка за суштински империјалну стратегију Трампове администрације.
Ограничавањем глобализације, коју су САД шириле последњих 40 година, Вашингтон је кренуо путем изградње вертикалне структуре моћи усредсређене искључиво на Америку, где би сви остали били третирани једнако, било да су пријатељи и савезници или противници и „парије“.
Према Трамповој Стратегији националне безбедности, идеологија је протерана из спољне политике, иако је била резервисана за посебне прилике, попут недавних позива Иранцима да изађу на улице и „свргну режим“ како би могли да изаберу нови са Сједињеним Државама као одлучујућим гласом.
Већ је јасно да је то било несрећно и контрапродуктивно.
У настојању да својој Америци обезбеди посебно место у новом светском поретку, Трампова администрација се у почетку ослањала на наметање царина свима и профитирање од њих све док стране компаније не реиндустријализују САД локализацијом своје производње.
Испоставило се да ће то потрајати, а да у међувремену умањује профите увозника и подстиче инфлацију. Али, рок је кратак – средњорочни избори за Конгрес су заказани за 3. новембар, а Врховни суд САД је пресудио да је Трампова администрација узурпирала буџетске прерогативе Конгреса.
Тада је за циљ проглашена трансформација Сједињених Држава у доминантну енергетску силу, посебно зато што је револуција шкриљаца била на врхунцу, као и америчка производња нафте. А енергетски притисак је захтевао агресивну спољну политику.
Успостављање контроле над ресурсима Гренланда и Канаде одмах је пропало: Данска и Канада, чудно, позвале су се на свој суверенитет као земље „слободног света“.
Питање суверенитета се показало релативно лаким за заобилажење у случају Венецуеле: у њеном случају се Трамп позвао на „диктатуру“ и ограничио се на успостављање контроле над трговином њеном нафтом.
Суштина иранске катастрофе је у томе што није постојао план за дуготрајну војну операцију – она једноставно није била предвиђена (као Наполеонов напад на Аустерлиц).
Муниције је већ премало. Носачи авиона (један се вратио у матичну луку на поправку, други је повучен даље од иранске обале, а трећи је нестао у магли саопштења Беле куће) показали су се као оружје колонијалног ратовања...
Регионалне силе, затим Европљани, Турска (као „следећи непријатељ“ Б. Нетањахуа) и Баку одбили су да учествују у рату који није њихов. Сходно томе, планови за копнену операцију су пропали јер су и Курди такође одбили...
Тренутно се све свело на затварање Ормуског мореуза, који САД не могу да деблокирају.
Иран, чији се центар доношења одлука разумљиво померио на снаге безбедности, овог пута је много одлучнији него што је био прошлог јуна.
Док се Вашингтон, користећи реторику као параван, „нежно“ повлачи, Тел Авив је кренуо у Либан ради демонстрације снаге. Прети да ће тамо створити „другу Газу“, где две и по године није успео да разоружа Хамас или сломи вољу Палестинаца за отпором.
Удари на Иран такође немају изгледе, посебно зато што је Техеран практично добио карт бланш да узврати, као и да уништи америчке базе у региону и покаже да је бити савезник САД небезбедно.
Ово алудира, мада мање директно, на Европу, која је, како је изјавио М. Руте, одскочна даска за пројектовање америчке моћи изван зоне одговорности НАТО-а. Али, базе у Европи не могу заменити оне на Блиском истоку – од Европљана се тражи да постану плаћеници: Трамп указује на недостатак такве спремности својим савезницима.
Простор, укључујући стратешку дубину, и време нису на страни САД и Израела.
Нетањахуове изјаве да Израел постаје регионална и „на неки начин“ глобална суперсила, висе у ваздуху и скупо коштају израелске грађане...
Стога не чуди што се Бела кућа седмог дана окренула Богу, наглашено уводећи верску есхатологију у сукоб (намера „хришћанско-ционистичког“ крила администрације да убрза Други долазак стварањем Великог Израела „од Нила до Еуфрата“ који никада није постојао), а десетог је Трамп позвао Кремљ.
Овоме коментар није потребан.
Спољнополитичка катастрофа без преседана по размерама и спектаклу могла би скупо коштати целу републиканску администрацију. Трамп би требало да посети Кину 31. марта, где jе очекивао да ће се појавити са адутима успостављене контроле не само над венецуеланском већ и над иранском нафтом. Да би се избегло америчко понижење, та посета може бити одложена.
Али, естаблишмент („дубока држава“) – што је најважније - неће опростити Трампу пад берзе, ако до тога дође, што диктира брз крај сукоба свим потребним средствима, укључујући и „енглески излазак“, то јест -препуштајући све Израелу.
Покрет MAGA треба вратити његовим коренима, а то ће ићиу прилог Џ. Д. Венсу, коме би Трамп могао да уступи своје место ако републиканци изгубе оба дома Конгреса у новембру (његова предност је и то што није умешан у „аферу Епштејн“).
Судбина конзервативне револуције и позитивна трансформација Америке постају највећи фактори геополитичке и друге неизвесности.
Приближава се 250. годишњица Сједињених Држава, а чини се да се Трамп суочава са геополитичком изолацијом.
Послератни међународни правни поредак је Запад уништавао током целог постхладноратовског периода, прво под идеолошким слоганима, а затим, посебно под Трампом, отвореном произвољношћу. У исто време, Pax Americana се распадао (историја показује да су најбољи рушитељи они који ватрено верују да јачају и спасавају). А Трамп је, према Ентонију Скарамучију, рођени разарач.
Сада издаја и постављање екстремних циљева у међународној политици све своде на чисту физику (радим шта могу без процене последица - укључујући и за себе, као што је очигледно у случају западне политике према Русији и тренутне иранске авантуре)... Зато цивилизовано, дипломатско решење (како је недавно индиректно признала Урсула фон дер Лајен) било ког сукоба постаје практично немогуће.
Све се враћа на феудализам и, генерално, на преткапиталистички период.
Техеран је приморан да уништи америчко војно присуство на Блиском истоку и настоји да нанесе максималну штету израелској инфраструктури управо због недостатка вере у ефикасност било каквих споразума.
Ступа ли на снагу оно библијско „ко се мача лате, од мача ће и погинути“?
...Запад је довољно разоткрио природу и глобалне последице своје „фаустовске“ (према Оту Шпенглеру) цивилизације. Оно што је с правом названо „договором са ђаволом“ исцрпело је своје технолошке и друге ресурсе, а наставак западне хегемоније у њеним различитим димензијама постаје претња самом постојању човечанства (постхуманизам итд.).
Сам концепт прогреса захтева истински колективну реформулацију засновану на целокупном акумулираном искуству света.
