Јаковенко: Трамп враћа свет у еру феудализма и грубе силе

АМЕРИЧКИ ЛИДЕР СВЕТУ НАМЕЋЕ ЕНЕРГЕТСКУ ТРКУ КОЈА ТРЕБА ДА ЗАМЕНИ ТРКУ У НАОРУЖАВАЊУ

Ормуски мореуз је Иран већ затворио

* У току је нови тотални рат Запада против свих па морамо размотрити улогу и мисију Русије у  историји и наше место у енергетској трци, чији ће исход одредити не само нашу судбину, већ и судбину других земаља које су мање способне да се заузму за себе. А и судбину човечанства у целини

* Кључни негативни фактор у свему овоме  је егзистенцијално ослањање Запада и Сједињених Држава на енергију као средство за очување своје хегемоније и неизвесност око тога да ли западне земље уопште могу да постоје у условима другачијим од оних на које су се навикле током протеклих 400 година, и да ли ће њихове елите поново преферирати рат у односу на такву перспективу

* Трамп има и далекосежну рачуницу са криптовалутама као средством за решавање америчке дужничке кризе (ММФ процењује да ће национални дуг САД достићи 140 процената БДП-а до 2031. године) и њиховој употреби, између осталог, за монетизацију природних ресурса широм света

* Сведоци смо синтезе два координатна система – феудалног и високотехнолошког – уз инсистирање Вашингтона да диктира своје услове са позиције „глобалне енергетске силе“ (слоган који је Трамп изнео током свог првог председништва, истовремено са преласком на политику ограничавања глобализације и обуздавања Кине)

____________________________________________________________

            Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО

            У АМЕРИЧКОМ нападу на Иран убијени су његов врховни вођа Али Хамнеи и чланови његове породице. Томе је претходило заробљавање венецуеланског председника, а у оба случаја се то догодило усред преговора тих земаља са САД који су у били успешни.

            То потврђује да Америка напушта послератни светски поредак заснован на принципима Повеље УН и враћа свет у еру феудализма и грубе силе. Потврда тога су и глобална царинска агресија и третман савезника заснован на отвореном, тек нешто нашминканом вазалству.

            Није случајно што је приступ енергетским ресурсима, животној сили глобалног развоја, постао фокус овог рата.  Значај енергије наглашава и настајући нови технолошки поредак, вођен вештачком интелигенцијом, где центри података стварају додатну потражњу за стабилним и одрживим снабдевањем електричном енергијом (и хлађењем).

            Трамп такође има далекосежну рачуницу са криптовалутама као средством за решавање америчке дужничке кризе (ММФ процењује да ће национални дуг САД достићи 140 процената БДП-а до 2031. године) и њиховој употреби, између осталог, за монетизацију природних ресурса широм света.

            Венецуела и Иран су међу водећим светским извозницима нафте. Приступ њиховим ресурсима под  тржишним условима више не задовољава Вашингтон: потребна је директна контрола из колонијалне ере да би се диктирало коме и по којој цени се продаје њихова нафта.

            Сведоци смо синтезе два координатна система – феудалног и високотехнолошког – уз инсистирање Вашингтона да диктира своје услове са позиције „глобалне енергетске силе“ (слоган који је Трамп изнео током свог првог председништва, истовремено са преласком на политику ограничавања глобализације и обуздавања Кине).

            Прецизније, говоримо о новој дефиницији концепта „суперсиле“, у којој су ресурси и територијална контрола поново добили значење које подсећа на преткапиталистичку еру.

            Лако је претпоставити да се став Американаца према Русији и њеним природним ресурсима уклапа у овај енергетско-технолошки оквир.

            У сваком случају, сведоци смо енергетске трке наметнуте Русији и свету која је, изгледа, осмишљена да замени традиционалну трку у наоружању или да ее искористи као средство за исцрпљивање конкурената, што европске престонице, које се залажу за наставак рата са Русијом у Украјини, не крију.

            Нова трка обећава да ће бити немилосрдна: са девалвацијом инвестиција конкурената или њиховом директном или индиректном експропријацијом, заобилазећи тржишне механизме и „свето“ право власништва.

            Ко год да је на власти, све остаје онако како је Киплинг рекао: „Запад је Запад“ и, могли бисмо додати, Америка је Америка.

            У свом хваљеном делу „Империја“ (2003), британски историчар Нил Фергусон је указао да су архитекте Британске империје, попут Клајва (његова статуа је подигнута у центру Лондона), победиле у борби за Индију против Француза јер се нису заустављале ни пред чим, било да је у питању фалсификат, кривоклетство или једноставна издаја.

            За Англосаксонце се од тада ништа није променило.

Ирански беспилотни носач авиона Shahid Begheri

у водама око луке Бандер Абас

            Запад и његова цивилизација нису способни да бране своју доминацију под претходним условима. Америци, навикнутој да живи од статуса долара, према Емануелу Тоду, једноставно недостаје неопходна квалификована радна снага за реиндустријализацију. Саме инвестиције нису довољне, а царине не решавају проблем јер подстичу инфлацију и умањујући профит увозника.

            Европске елите, у међувремену, не знају како да приступе горућим проблемима својих земаља, па стога бирају рат и замену цивилне производње војном (као што се догодило уочи Првог светског рата).

            Раније је западна контрола остваривана преко такозване меке моћи - тржишних механизама, неоколонијалне праксе, „слободе и демократије“ и „отворено друштво“, а сада се то ради на старомодан начин: онако како је то било при откривани Америка, Јапан (са топовима комодора Перија) и Кина (са Опијумским ратовима).

            Баш као и тада, мораћемо да се одрекнемо свега: не само библијске „кошуље нашег последњег живота“, већ и своје душе (томе служе когнитивно ратовање и ментална колонизација).

            Управо у контексту овог новог тоталног рата Запада против свих морамо размотрити улогу и мисију Русије у  историји и наше место у енергетској трци, чији ће исход одредити не само нашу судбину, већ и судбину других земаља које су мање способне да се заузму за себе. А и судбину човечанства у целини.

            Кључни негативни фактор у свему овоме  је егзистенцијално ослањање Запада и Сједињених Држава на енергију као средство за очување своје хегемоније и неизвесност око тога да ли западне земље уопште могу да постоје у условима другачијим од оних на које су се навикле током протеклих 400 година, и да ли ће њихове елите поново преферирати рат у односу на такву перспективу.

             Много тога што се данас дешава на Блиском истоку управо тога се тиче.