Јаковенко: Сведоци смо геополитичке агоније Европе, али морамо се припремати за рат са њом

УДАРИ НА ДОНАЛДА ТРАМПА БИЛИ СУ И У ФУНКЦИЈИ ДЕМОНИЗОВАЊА РУСИЈЕ

* Провокација у Украјини је имала за циљ да Америка избегне рат на два фронта, тако што би се са Русијом обрачунала кроз дво-тромесечни блицкриг (а потом са Кином). Доказ за то нису само еуфоричне изјаве Џ. Бајдена о скорој победи и „стратешком поразу“ Москве, већ и западни бизнис, који је био уверен да ће на кратко напустити Русију

* Сада кормило антируске политике преузимају европски режими који се боре за сопствени опстанак, пре свега Лондон, Париз и Берлин, под слоганом наводно неизбежне „руске агресије“ против Европе

* Остаје да се види колико ће ефикасан, или самодеструктиван, бити курс на милитаризацију целе европске политике. Да ли ће савезници моћи да наметну визију својих националних интереса Трамповој Америци у условима заиста неповратне геополитичке прекретнице. А и колико сами вреде без Америке

___________________________________________________________________

           Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО

           У НЕДАВНОМ извештају Тулси Габард, директорке америчке Националне обавештајне службе, признаје се да је кампања коју су демократе покренуле у последњим месецима владавине Барака. Обаме - како би дискредитовале Доналда Трампа као „агента Кремља“ - била потпуна лаж.

           Ново руководство ЦИА је оно што се тада догодило описало као „атипичан и коруптивни процес усред политички ангажоване атмосфере“. Другим речима, административни ресурси су искоришћени у највећој могућој мери против Трампа, што доводи у питање легалност свега што се дешава у политичком систему САД.

           Нажалост, ова кампања чишћења Аугијевих штала америчке политике представљена је искључиво из унутрашњег угла. Њене спољнополитичке последице су изостављене.

           Тадашња кампања се уклопила у оквир дугогодишње демонизације Русије, стварајући политичке и психолошке услове за њену свеобухватну изолацију на међународној сцени, што је отклањало потребу не само за преговорима са њом, већ и за уопштеним контактом са њом.

           Довољно је сетити се „случајева“ Литвињенка и Скрипаља, у којима су британске специјалне службе играле водећу улогу.

           У случају Трампа, све је било засновано на извештају који је на захтев демократа припремио агент МИ6 Кристофер Стил, који је једно време радио у британској амбасади у Москви.

           Примитивна, али ефикасна операција, коју су извеле либерално-глобалистичке елите, довела је до протеривања 35 дипломатских службеника руских званичних мисија у Сједињеним Државама крајем децембра 2016. године, до накнадне конфискације руске дипломатске имовине, незаконитих санкција и поништавања дипломатског процеса са Москвом.

           Ова питања и даље оптерећују наше билатералне односе и, заправо, служе као једна од главних препрека њиховој нормализацији.

           Апотеоза је постао прокси-рат Запада против Русије у Украјини, што признају и сам Трамп и његов специјални представник Кит Келог.

           Сада је логично очекивати да се чишћење прошири и на спољну политику. Али, овде се праве нове препреке, укључујући изјаве америчке војске о њеној спремности да се бори на два фронта - истовремено са Кином и Русијом, иако је Вашингтон сасвим недавно претпостављао да Америка не може себи да приушти такав рат.

           Заправо, провокација у Украјини је имала за циљ да се избегне рат на два фронта, тако што би се са Русијом обрачунало кроз дво-тромесечни блицкриг. Доказ за то нису само еуфоричне изјаве Џ. Бајдена о скорој победи и „стратешком поразу“ Москве, већ и западни бизнис, који је био уверен да ће на кратко напустити Русију.

           Дакле, овде се не ради о Трампу, већ о Русији и њеној незаменљивој балансирајућој улози у међународним пословима. Без нас, западне елите ће упасти у огољени тоталитаризам у глобалној политици, као што покушавају да ураде у својим земљама.

           Бивша америчка државна секретарка Кондолиза Рајс, с једне стране, признаје неповратност колапса послератног економског поретка, односно америчке хегемоније, у корист статуса велике силе у формату „Америка на првом месту!“, али се, с друге стране, залаже за панзападну солидарност по питању Украјине.

           Сада кормило антируске политике преузимају европски режими који се боре за сопствени опстанак, пре свега Лондон, Париз и Берлин, под слоганом наводно неизбежне „руске агресије“ против Европе.

           Остаје да се види колико ће ефикасан, или самодеструктиван, бити курс на милитаризацију целе европске политике. Да ли ће савезници моћи да наметну визију својих националних интереса Трамповој Америци у условима заиста неповратне геополитичке прекретнице. А и колико сами вреде без Америке.

           Има смисла подсетити се да је чак и током Хладног рата постојало искуство паралелних акција две суперсиле против европског империјализма: леђа су му сломљена током Суецке авантуре Париза и Лондона у октобру 1956. Тада су Американци одбили да подрже своје савезнике, показујући им право место у светској политици, а Москва је претила да ће послати совјетске „добровољце“ да подрже Египат (у то време још нису били заборавили кинеске „добровољце“ у Корејском рату).

           Другим речима, постаће јасније да ли ће реп моћи да маше псом и да ли ће Европа, која сада није спремна за рат са Русијом, моћи да јој прети – чак и ако се поново наоружа?

           Или смо сведоци геополитичке агоније Европе, чије елите не могу да се смире, а лажни поступци не функционишу.

            Морамо се заиста припремити за рат.