Јаковенко: Добићемо оно што нам по праву припада - било силом оружја или дипломатски

ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА ПОКАЗУЈЕ ДА РУСИЈА СВОЈЕ ИНТЕРЕСЕ МОЖЕ ДА БРАНИ САМ СИЛОМ ОРУЖЈА

Крсташко освајање Цариграда 1204.

* У случају пуног успеха Русије у Украјини - Запад би морао да призна сопствени геополитички пораз заиста историјских размера. На нивоу пораза Наполеона и Хитлера, али целог колективног Запада од једне Русије, без икаквих коалиција које би замаглиле значај онога што се дешавало

* Сада се ради о чистом судару историјске Русије и историјског Запада, који је своје јединство пронашао као резултат Другог светског рата, када су се Немачка и Јапан нашли под америчком окупацијом. Готово као у првој половини 13. века, када је источну политику колективног Запада одређивала Римска црква, која је Русе сматрала „шизматицима“. А тадашњи „продор на Исток“ завршио се заузимањем Цариграда од стране крсташа 1204. године

* Трамп је рекао да не верује у „руску агресију“ против Европе – дакле, има карте у рукама! Подједнако је важно што председник САД сматра рат у Украјини „Бајденовим ратом“, а самим тим и америчким, што значи да је на њему да преговара са нама о његовом окончању: Кијев у том случају није нужно независан играч

* Стивен Бенон је недавно јапанском листу „Јомиури“ рекао да је Трампова руска политика „Никсон уназад“, односно – покушај окретања Москве против Пекинга. У супротном, сматра он, пред Америком је сукоб (са Кином) од најмање сто година (!). Са таквим приступом би нам било боље да уопште немамо нормализацију, пошто ће таква „надувавана очекивања“ предвидљиво довести до кризе у нашим односима са САД и они ће врло брзо бити разочарани

______________________________________________________________

           Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО, РИА Новости

           НЕСУМЊИВО је да су Виткофови последњи разговори у Кремљу створили извесну позитивну динамику у питању окончања рата који је Запад покренуо против Русије у Украјини политичким и дипломатским средствима, на шта је Москва увек била спремна.

           Запад на то није био спреман јер је играо на неуспех Русије да оствари декларисане циљеве Специјалне војне операције, што би се могло сматрати њеним „стратешким поразом“.

           У супротном, Запад би морао да призна сопствени геополитички пораз заиста историјских размера – на нивоу пораза Наполеона и Хитлера, али целог колективног Запада од једне Русије, без икаквих коалиција које би замаглиле значај онога што се дешавало.

           Довољно је сетити се да је цела континентална Европа (без Енглеске) била на Наполеоновој страни, а да је Антихитлеровска коалиција на крају укључила Лондон, Париз и Вашингтон, који су претходно учествовали у поновном наоружавању Немачке након што су нацисти тамо дошли на власт. То је био саставни део политике „одоровољавања Хитлера“, што је заправо отворило источни правац агресије Берлина, укључујући Минхенски споразум и предају целе Чехословачке, Аншлус и лажне гаранције Пољској уочи 1. септембра 1939. године. Осујећен је тада био и план закључивања Источног пакта, који би гарантовао границе источних суседа Немачке.

           Овог пута се ради о чистом резултату, лишеном, штавише, разних идеолошких конотација: историјска Русија против историјског Запада, који је своје јединство пронашао као резултат Другог светског рата, када су се Немачка и Јапан нашли под америчком окупацијом. Готово као у првој половини 13. века, када је источну политику колективног Запада одређивала Римска црква, која је Русе сматрала „шизматицима“.

           Тадашњи „продор на Исток“ завршио се заузимањем Цариграда од стране крсташа 1204. године.

           Нажалост, дипломатска историја показује да Русија може да брани своје интересе само силом оружја, на шта смо сада приморани. Али, чак ни тада није било лако извојевати мир. Тако су се у Руско-турском рату 1877-1878. године наше трупе зауставиле пред Цариградом због страха да ће се цела Европа окренути против нас, као што се догодило у Кримском рату 1853-1856-те. Па ипак, услови прелиминарног Санстефанског мира са Турцима ревидирани су на Берлинском конгресу 1878. године, када смо морали да се одрекнемо значајног дела плодова наше победе.

           Нешто слично се може видети у политикама европских престоница сада, када је Европа отворено кренула путем припреме за рат са Русијом. Стога је главни задатак осигурати да прекид ватре постане део пакетног решења под условима не само будућег билатералног мировног споразума, већ и трансформације спољашњег оквира решења у Украјини, са циљем стварања европске безбедносне архитектуре која би гарантовала њену недељивост и пружила безбедносне гаранције и за Украјину и за Русију.

           Тако је Москва поставила ствари у децембру 2021. године, нудећи САД и НАТО нацрте споразума који су глатко одбијени, очигледно у нади да ће Украјина, уз подршку Запада, моћи да нам нанесе „пораз на бојном пољу“. Из тога изведена реторика се наставила у западним престоницама све до краја 2023. године.

           Ове спољашње институционалне и правне гаранције, укључујући признавање нових граница, још су неопходније јер садашњи кијевски режим није способан да постигне договор, а ако Трамп треба да убрза процес окончања непријатељстава, мора да скрене пажњу својих савезника на овај императив.

           Русија се суочава са тешким задатком да издејствује поуздане гаранције за циљеве СВО са којима се елиминишу дубински узроци сукоба и обезбеђује трајни мир у Европи под условима који не одступају од декларисаних „европских вредности“. Пре свега, у смислу спречавања постојања Украјине као националистичке етноцентричне државе међуратног периода (како стручњаци с правом гледају на тај „пројекат“ који на крају може смањити територију Украјине на три западна региона), њене демилитаризације у условима војно-политичке неутралности, федерализације (што је општи тренд за Европу) и гаранција права мањина, укључујући и језичка.

           Биће потребно разговарати о формату и временском оквиру таквог свеобухватног решења, као и о материјалним гаранцијама поштовања обавеза Кијева, уз пуну свест о присуству многих „замки“.

           Јер, недавни извештај Британског краљевског института за међународне послове „Чатам хаус“ о лондонској црноморској стратегији ставља посебан нагласак на судбину Одесе и, уопште, на обезбеђивање приступа мору за будућу Украјину, што у принципу подсећа на план Кримског рата, услед чега смо изгубили право да имамо флоту и тврђаве на Црном мору.

           Сада је цела Европа, а не само британска војска, постала талац њихове антируске политике, уплевши се у украјинску авантуру, а да није била спремна за директан сукоб са Русијом.

           Ако се плаше да ће се прелити преко граница Украјине већ сада, чак у контексту планираних заједничких вежби „Запад 2025“ са Минском, а не 2030. године, када ће се они поново наоружати, онда ће Вашингтону бити лако да их убеди да не ризикују са акцијама изван НАТО-а.

           Узгред, Трамп је рекао да не верује у „руску агресију“ против Европе – дакле, има карте у рукама! Подједнако је важно што председник САД сматра рат у Украјини „Бајденовим ратом“, а самим тим и америчким, што значи да је на њему да преговара са нама о његовом окончању: Кијев у том случају није нужно независан играч.

           Такође морамо јасно схватити да Американци могу имати своје ставове о нормализацији односа са нама.

           Трампов бивши политички саветник Стивен Бенон недавно је у интервјуу јапанском листу „Јомиури“ рекао да је Трампова руска политика „Никсон уназад“, односно – покушај окретања Москве против Пекинга. У супротном, сматра он, пред Америком је сукоб (са Кином) од најмање сто година (!).

           Са таквим приступом би нам било боље да уопште немамо нормализацију, пошто ће таква „надувавана очекивања“ предвидљиво довести до кризе у нашим односима са САД, и они ће врло брзо бити разочарани.

           Уосталом, политика Трампове администрације само јача јединство земаља БРИКС-а и уже формате њених учесника, као што су РИК (Русија, Индија и Кина), ИБСА (Индија, Бразил и Јужна Африка), па сада Бразил планира да разговара са Пекингом и Њу Делхијем о томе како се одупрети санкцијском притиску Вашингтона. Из тога следи да се Москви, поученој горким искуством односа са западним престоницама, не жури.

           Добићемо оно што нам по праву припада, било силом оружја или политичким и дипломатским средствима.

            Ово друго је пожељније - то је све.