Јаковенко: Чудно, Вашингтон и Москва - фактички у тандему - уништавају Европу

„СКЛОН САМ ДА ОДНОСЕ СА АМЕРИКОМ ПОСМАТРАМ КРОЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ ИНТЕРЕСЕ НА АРКТИКУ“

* НАТО губи значај, а Европска унија балансира на ивици колапса, упадајући у своју колективну вајмаризацију на путевима „самоубилачког управљања државама“, што је Британац Арнолд Тојнби везивао за милитаризам

* Кијев више нема право да се нада „репарацијама“ и нашој замрзнутој имовини, која ће бити враћена како бисмо остали у доларском систему, баш као што ће бити укинуте санкције како би се добио приступ нашој економији, укључујући и преко мегафондова који већ реално поседују Европу и имају свог штићеника у Немачкој у лику канцелара Мерца

* Најважнији елемент плана који ће Москва и Вашингтон предложити Зеленском  могла би бити федерализација, која би регионима дала право да развијају, између осталог, историјске везе са Русијом

* На Аљасци ће нагласак бити на материјалним гаранцијама мира на континенту и безбедности Русије. А оптика ће оно што се дешава представити као одложено решавање проблема у Европи након завршетка Хладног рата: нико није победио и нико није изгубио

* Рат у Украјини ће се третирати као нормалан и легитиман сукоб јер је настао због пропуста Бајденове администрације и европских престоница са знатним уделом кривице самог Кијева (одакле му идеја да може да победи Русију?!). Све ће постати врло једноставно: дугорочно решење у Европи чека Трампа већ 30 година у одсуству адекватних саговорника Кремља са Запада

_________________________________________________________________

           Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО, РИА Новости

           РУСКО-амерички самит на Аљасци отвориће квалитативно нову рунду геополитичке игре, коју условно можемо назвати дипломатијом великих сила.

           Укључиће концепте као што су пост-амерички, пост-совјетски, пост-европски и, коначно, пост-украјински. Сходно томе, у различитом степену и различитим темпом, обезвређиваће се сви елементи познате слике света која се није развијала само у периоду након завршетка Хладног рата и распада СССР-а, већ и током протекла два века.

           Концепти као што су стратешка стабилност и контрола наоружања, глобализација и идеолошка конфронтација избачени су кроз прозор. НАТО губи значај, а Европска унија балансира на ивици колапса, упадајући у своју колективну вајмаризацију на путевима „самоубилачког управљања државама“, што је Британац Арнолд Тојнби везивао за милитаризам.

           Атлантску политику и Запад какав познајемо замењује културна и цивилизацијска мултиполарност и ново високо конкурентно глобално окружење повезано са њом, са својом разноликошћу вредности и модела развоја.

           Илустрација наглих промена је Блиски исток, где је очигледна радикализација израелског друштва: већина његових грађана, коју чине људи из ваневропских региона, размишља о изградњи Трећег храма и халахичког националног поретка (аналогно шеријатском праву међу муслиманима).

           Донедавно је било тешко замислити повратак у регион старозаветних времена, посебно уз подстрек „хришћанских циониста“ у Сједињеним Државама.

           Победа Русије у одсудној трци у наоружању, како стратешком тако и конвенционалном, а сада и на бојном пољу током Специјалне операције у Украјини, радикално мења улогу и место политике моћи у међународним односима: Москва исписује своја правила и намеће их Западу.

           Стога је мало вероватно да ћемо се суочити са понављањем ракетне кризе у Европи у вези са појавом „Орешника“ и укидањем мораторијума на распоређивање ракета средњег и кратког домета. Много важнија је монетизација ресурса, чију нову фазу (након „папирног злата“) отвара легализација стабилних коина везаних за долар у САД.

           Све нас ово враћа у 18. век и владавини Јекатарине II – времену о којем, нажалост, мало знамо.

           Не ради се само о „кабинетским ратовима“ из преднационалистичке ере (Наполеоново царство и уједињена Немачка), што јесте делимично прокси-рат у Украјини, већ и о Америчком рату за независност, у коме је Француска помагала Американцима по цену сопствене револуције, а Русија – политиком „оружане неутралности“.

           Главно је што је то био врхунац моћи Руског царства које је створио Петар, са његовим ширењем на југ и запад и равноправним учешћем у европској политици са позиције снаге.

           Онда се све променило. Улазак руских трупа у Париз у марту 1814. означио је почетак дугорочне политике западних сила у различитим конфигурацијама, укључујући Кримски рат, а затим и Антанту, са намером да обуздају Русију (што је и Хенри Кисинџер признао).

           У светлу онога што сада знамо, наиме - одбијања Николаја II да прихвати ултиматум лорда Милнера, чиме је потписао смртну пресуду себи и својој породици (Британци му то никада нису опростили и одбили су да приме царску породицу у мају 1917. године), Фебруарска револуција, коју су извели думски англофили, била је прва „обојена револуција“ у нашој историји, која је имала непредвидиве последице по земљу и сам Запад.

           У ова два века било је много погрешних одлука заснованих на недовољном разумевању одлучујуће (заправо, егзистенцијалне) природе антируске политике Запад. То укључује пријем Краљевине Пољске у Русију, аутономију Финске и Лењинову националну политику.

           Петар Дурново је писао о грешци укључивања Галиције/Западне Украјине у Русију у својој белешци цару из фебруара 1914. (чак и ако је то била лаж руских протофашиста који су емигрирали у Немачку): сада се морамо носити са тим токсичним наслеђем Беча.

           Изјава Карин Кнајсл о улози Аустријанаца у нацистичком пројекту је овде умесна. Тек сада, више од два века касније и након што смо превазишли све илузије о Западу и његовим вредностима, добили смо прилику да градимо равноправне позитивне односе са другим суперсилама, пре свега са Сједињеним Државама и Кином.

           И да поново, као и тада, водимо интегрисану офанзивну спољну политику у сврху националног развоја. То је, изгледа, кључни спољнополитички изазов за Русију.

           Тражење решeња за рат у Украјини, који је Запад одавно изгубио, бледи и одлази у други план у односима између Сједињених Држава и Русије иако је препрека њиховој нормализацији, коју морамо заједно превазићи.

           Нема смисла трчати пред руду и нагађати шта ће лидери две земље договорити на Аљасци. Али, једно је јасно - Украјина ће морати да плати за прекид ватре мировним споразумом којим се признају нове границе, који ће морати брзо да се закључи.

           Без трајног мира неће бити економског опоравка Украјине, што Американцима даје снажну полугу у питању позитивне трансформације њене државности, одбацивања култа мржње и обрачуна са мотивисаним радикалима.

           Кијев више нема право да се нада „репарацијама“ и нашој замрзнутој имовини, која ће бити враћена како бисмо остали у доларском систему, баш као што ће бити укинуте санкције како би се добио приступ нашој економији, укључујући и преко мегафондова који већ реално поседују Европу и имају свог штићеника у Немачкој у лику канцелара Ф. Мерца.

           Најважнији елемент плана који ће Москва и Вашингтон предложити Зеленском (Американци га у ту сврху остављају) могла би бити федерализација/децентрализација, која би регионима дала право да развијају, између осталог, историјске везе са Русијом, а да не помињемо чињеницу да ће Украјина моћи економски да постоји (ако не и да преживи) само у сарадњи са Русијом, што је признао чак и Збигњев Бжежински.

Збигњев Бжежински

           Европска унија, која се пренаоружава на кредит, неће имати средстава за украјинску обнову. Поред тога, ЕУ је, у још већој мери него Кина, постала зависна од извоза и, истовремено, увоза из Кине, што само погоршава њену кризу (која, према писању лондонског Телеграфа, додатно потенцира „крај Европе“).

           Чудно, Вашингтон и Москва, фактички у тандему, уништавају Европу, тако да је мало вероватно да ће се опоравити у догледној будућности, што се у комбинује са проблемима развоја у духу „цивилизацијског самоубиства“ (Џ. Д. Венс). Стога неће имати ни глас у преговорима на Аљасци.

           Штавише, у случају украјинског питања, нагласак ће бити на материјалним гаранцијама мира на континенту и безбедности Русије. А оптика ће оно што се дешава представити као одложено решавање проблема у Европи након завршетка Хладног рата: нико није победио и нико није изгубио (својеврсни „мир без победника“). Утолико: рат у Украјини је нормалан и легитиман сукоб јер је настао због пропуста Бајденове администрације и европских престоница са знатним уделом кривице самог Кијева (одакле му идеја да може да победи Русију?!).

           А онда је то врло једноставно: дугорочно решавање у Европи чека Трампа већ 30 година у одсуству адекватних саговорника Кремља са Запада.

           Само питање материјалних гаранција наше победе повезано је са особеностима Сједињених Држава као државе. Украјински политички филозоф Павел Шчелин (тренутно у Сједињеним Државама) указује да Америка није држава у уобичајеном смислу речи – са централизованим системом доношења одлука, укључујући и спољнополитичке, и њиховим континуитетом од једне администрације до друге.

           Ово илуструју поступци самог Трампа, који се повукао из споразума о нуклеарним снагама средњег домета и споразума о отвореном небу током свог првог мандата. Али, ситуација је много сложенија: поред дихотомије Конгрес-Бела кућа и двогодишњих избора, естаблишмент САД представљају разне интересне групе, од којих свака сматра да Америка припада њима.

           Не смемо заборављати да је америчка глобална империја наследник британске, која је, како је британски конзервативни историчар Нил Фергусон отворено приметио у својој сензационалној „Империји“ (2003), деловала искључиво издајнички и није се заустављала ни пред чим.

           Било како било, тешко је замислити учешће Русије у америчкој политици обуздавања Кине. Алтернатива је Трампов интерес за јаку Русију као противтежу Пекингу, што много тога мења, али не и нашу улогу у БРИКС-у.

           Пекинг је благоразумно забранио криптовалуту: Трамп разуме да би њена опструкција од стране свих земаља БРИКС управо сада пресудила доларском систему. Такође није заинтересован да земље БРИКС-а напусте макрорегулаторну зону Федералних резерви (иако се очигледно креће ка томе да сам Трамп стави тачку на независност Федералних резерви и тиме олакша ситуацију свима осталима).

           Склон сам да будућност руско-америчких односа, ако све буде у реду на Аљасци, посматрам кроз призму заједничких интереса на Арктику.

           Ако Трамп дође до Гренланда и Канаде (Британци ту могу помоћи), онда нас Арктик неће толико поделити (на западну и источну хемисферу) - иако смо у 19. веку живели удобно и мирно, будући да су били подељени почетним меридијаном, па чак и продали Аљаску како не бисмо пореметили ову хармонију географије - колико ће нас ујединити изазови, укључујући глобално загревање.

           Арктик би могао да постане почетна тачка нове ере у нашим односима, у којој је било много позитивног у 19. и 20. веку (током Америчког грађанског рата и Другог светског рата), а било је и тренутака конвергенције, укључујући стварање социјално оријентисане економије у Америци. Али, превладао je негативан тренд. Сада постоји шанса да се то превазиђе, што ће захтевати јаснију реконфигурацију целокупне наше политике у складу са Концепцијом спољне политике из марта 2023. године, са већим акцентом на консолидацији целог спектра наших односа и са глобалним Југом и Истоком, и са Америком, која се налази у стању сложене трансформације.

           Што се тиче Европе, она је још више него у време Достојевског „наше драго камење и мртви“. Управљање обема кључним областима спољне политике превазилази уобичајену дипломатију и политику моћи, захтева адекватне алате из сфере развоја у најширем смислу речи и одговарајући скуп компетенција.

            Када је 1944. године створен Бретонвудски систем, који је сада на издисају, били смо превише ослабљени ратом и оптерећени идеолошким догмама да бисмо играли по тим правилима. Много смо научили током протеклих 20 година и можемо да наметнемо алтернативе уз подршку истомишљеника, делујући на чврст трансакциони начин, као што је то било под Jекатерином Великом. У супротном, поново ћемо изгубити мир иако смо победили у рату.