Ишћенко: За Русију ће сваки опстанак Украјине бити неуспех у реализацији циљева Специјалне операције

ПУТИН ЈЕ ИЗАБРАО КИНУ ЗА САВЕЗНИКА ЈЕР СУ РУСИЈА И САД – ПРИРОДНИ ПРОТИВНИЦИ

* Руско-кинески савез обећава да ће бити много јачи и трајнији од било каквог зближавања између Русије или Кине и Сједињених Држава. У Вашингтону то знају и немају илузија

* Ко год да седи у Белој кући, разуме да је после неког времена нова фаза конфронтације са Русијом неизбежна, јер Москва не намерава да толерише америчке претензије на глобалну хегемонију

* Питање Украјине се решава на нивоу Русије и САД. А главна препрека је да ли ће САД моћи да изврше притисак на Кремљ да потпише неки бесмислени споразум са Кијевом пре него што дође до коначног раскида између Москве и Вашингтона, или не

* Иако је састанак између Трампа и Путина и даље предмет разговора, то питање није решено. Ако Русија одбије састанак са Трампом, или сам Трамп изгуби интересовање за то, онда је одлуку о конфронтацији донео Вашингтон, а Русија ће дотући Украјину

_____________________________________________________________

           Аутор: Ростислав ИШЋЕНКО

           ЗА РУСИЈУ ће сваки компромисни мир уз очување Украјине бити неуспех у испуњавању циљева Специјалне војне операције.

           Главни декларисани циљ СВО је враћање безбедности Русије са запада, а то се може осигурати само враћањем Русији сфере утицаја по моделу из 1945-1985 (пожељно са целом Немачком).

           Без победе над Украјином немогуће је натерати већину источноевропских земаља да преиспитају своју русофобну политику. Њихово војно и политичко планирање, све док Украјина постоји, полазиће од чињенице да ће се сваки рат са Русијом одвијати на територији Украјине и снагама, углавном, Украјине, што значи да дотад нема потребе да се Русија и њени интереси узимају у обзир.

           За Украјину би компромисни мир био озбиљна траума. Њену становници су уверени да је „цео свет“ уз њих и да ће „непобедиви Запад“ дефинитивно приморати Русију да се одрекне Крима, Севастопоља и Донбаса, да плати репарације и контрибуције.А затим и да саму Русију подели и постави Украјинце да раде у подељеној Русији као гаулајтери и полицаји.

           Огромни људски губици, економска девастација и губитак територије категорично неће испунити очекивања украјинског друштва и натераће га да тражи одговорне. Елита ће морати да жртвује једног од својих да не би била растргнута.

           Након кратке, али изузетно бруталне унутрашње борбе, биће јасно ко ће бити бачен пред гомилу. То може бити било ко, а неће нужно бити Зеленски.

           За ЕУ нека врста компромиса ради мира такође неће бити корисна.

           Европа је платила политику санкција својом економијом. Она може добити надокнаду само у случају апсолутне победе.

           Да би имали макар трачак наде у победу, потребна јој је коалиција са Сједињеним Државама, али са Вашингтоном, који не само вербално подржава Кијев и Брисел, већ се одлучно, активно и енергично бори против Русије.

           Америка је покушала да раскине овај геополитички зачарани круг нудећи Москви сарадњу у борби против Кине. Али, Русија и Сједињене Државе су природни ривали: могу бити савезници само против заједничке спољне претње. Управо зато су амерички и проамерички медији активно промовисали тезу о кинеској претњи Русији, о „плановима Пекинга за колонизацију Сибира“ итд.

           Русија је ипак изабрала Кину за савезника.

           Кремљ нема илузија и одлично разуме да ће и Пекинг бити поуздан савезник само док постоји заједничка опасност у виду Сједињених Држава и остатака колективног Запада.

           Чињеница је да САД и њиховим савезницима - ако би им се Русија придружила - уништавање Кине не би било проблем јер она једноставно не би имала никакву шансу, пошто би јој сви трговачки путеви бити затворени, ресурси неопходни за развој били под контролом противника, а приступ тржиштима потпуно затворен санкцијама, након чега би економска катастрофа била само питање веома кратког времена.

           Али, Русија би била следећа на удару после Кине. САД је не виде као равноправног партнера, већ само као вазала, попут ЕУ, само степеник ниже.

           Савез са САД против Кине обезбедио би Русији предах од неколико година, али би се потом Москва нашла сама против целог света. С друге стране, савез Русије са Кином против Сједињених Држава обећава да ће бити много дуготрајнији.

           Сједињене Државе су и даље превише моћан противник да би биле брзо сломљене. Оне и даље контролишу колективни Запад, имају други највећи нуклеарни арсенал и моћну економију, а долар, иако брзо губи позиције, и даље је главна светска резервна валута и валута трговинских трансакција (више није једина, али и даље је главна).

           Поред тога, географски положај САД (окружене водама два океана) озбиљно смањују ризик од директне војне претње, док им њихова моћна морнарица и базе на територијама савезника омогућавају да пројектују моћ широм света.

           Све у свему, америчка претња Москви и Пекингу озбиљна и траје дуго, па упућује на зближавање Русије и Кине.

           Руско-кинески савез обећава да ће бити много јачи и трајнији од било каквог зближавања између Русије или Кине и Сједињених Држава.

           У Вашингтону то знају и немају илузија. Стога, уз све поштовање које Трамп гаји према Путину и уз сав свој презир према Зеленском, теза „ако се Русија повуче из преговарачког процеса, увешћемо јој драконске санкције“ редовно се разрађује у америчкој дипломатији. Ко год да седи у Белој кући, разуме да је после неког времена нова фаза конфронтације са Русијом неизбежна, јер Москва не намерава да толерише америчке претензије на глобалну хегемонију.

           Сходно томе, када бирају између савеза ЕУ/Украјина и Русија/Кина -САД ће на крају увек дати предност Кијеву и Бриселу. Ово је добро познато и Москви, и Пекингу, и Вашингтону, и Бриселу. Можда чак и понеко у Кијеву то разуме.

           Стога је крајњи циљ који Русија и Кина себи постављају да што дуже држе Сједињене Државе у стању „посредника“ који Вашингтон приморава да ограничи подршку својим савезницима.

           Брисел и Кијев желе да Вашингтон што пре настави са пуним учешћем у антируској кампањи, пре него што Русија докрајчи Украјину и стигне до граница Источне Европе.

           Вашингтон има користи од условног успеха преговора јер му даје више времена и простора за маневрисање у индо-пацифичком региону.

           Одлично разумевајући да су у Цариграду биле делегације које не доносе никакве одлуке, чији је задатак да имитирају „мировни процес“ док једна од престоница (или обе одједном) не одлуче да су довољно разговарале, Американци сада покушавају да пребаце тежиште контаката са Москвом на платформу Лавров-Рубио и, не први пут, сигнализирају потребу за личним сусретом између Трампа и Путина.

           Након тог састанка, Трамп намерава да донесе коначну одлуку о будућем ставу Сједињених Држава. Истовремено, већина властитог тима га гура да се врати формату потпуног сукоба са Русијом.

           Москва настоји да додатно добије на времену. Али неће моћи да дуго одлаже оо лични сусрет Трампа и Путина који амерички председник тражи већ скоро шест месеци.

           У блиској будућности је неопходно или одредити конкретан датум и место одржавања тог састанка, или одбити његово одржавање, схватајући да ће то повући за собом оштру промену политике САД према Русији.

           Питање се решава на нивоу Русије и САД. А главна препрека је да ли ће САД моћи да изврше притисак на Кремљ да потпише неки бесмислени споразум са Украјином пре него што дође до коначног раскида између Москве и Вашингтона, или не.

           Иако је састанак између Трампа и Путина и даље предмет разговора, то питање није решено. Ако Русија одбије састанак са Трампом, или сам Трамп изгуби интересовање за то, онда је одлуку о конфронтацији донео Вашингтон, и Русија ће дотући Украјину до краја.

            Ако дође до састанка Путина и Трампа, закључке ћемо изводити на основу његових резултата.