Ишћенко: За Русију би најбоље било да нових преговора у Цариграду – уопште не буде

НИЈЕ СИГУРНО ДА НЕЋЕ ПОКУШАТИ ДА ТЕ ПРЕГОВОРЕ ПРЕТВОРЕ У ЗАМКУ ЗА РУСИЈУ

* Ако преговори ипак почну, што ће Запад свакако схватити као слабост Русије и разлог за појачавање притиска, не смемо никако пристати на прекид ватре! Чак ни за какву суму новца. Не само пре постизања споразуми, већ ни пре него што ступи на снагу

* Ако одбијемо примирје - барем ће време бити на нашој страни, пошто ће Кијев и његови савезници морати да пожуре са спровођењем споразума док још постоји нешто од Украјине

* Украјинци ће, ако пошаљу делегацију у Цариград, морати да постигну прекид ватре по цену било каквих уступака. Биће им много лакше да одрже примирје колико год је потребно него нама да пронађемо разлог да га откажемо, осим, ​​наравно, ако сам Кијев не организује неку врсту провокације

* Нема сумње да ће Украјина, док год режим прекида ватре буде трајао, бити пуњена оружјем и да ће бити продужена мобилизација (иако скривено) у украјинске оружане снаге

________________________________________________________________

          Аутор: Ростислав ИШЋЕНКО

          РУСКА делегација, чији састав још није објављен, сачекаће украјинску делегацију у Цариграду 15. маја.

          До сада се дипломатска активност Кремља одвијала у режиму апсолутне нерањивости.  Потенцијалним посредницима је редовно стављао до знања: нисмо против преговора, али је Зеленски нелегитиман, а уз то је себи забранио да преговара са нама. Генерално, Украјина не тежи миру – она одбацује све наше предлоге.

          Овакав став, узимајући у обзир и позицију Доналда Трампа, омогућио је Русији, да од почетка 2025. користи поделе на Западу, где је дипломатска подршка Украјини готово нестала, док је финансијска и војно-техничка подршка донекле смањена.

          Све је то, наравно, олакшало операције руских Оружаних снага. До маја, фронт украјинских снага личио је на решетку чије отворе ништа није могло да зачепи. А Кијев ипак није желео да заустави рат.

          Упорно је захтевао и захтева примирје ради поновног наоружавања.

          Сличан став заузели су и његови европски савезници (заправо, цела ЕУ, осим Мађарске и Словачке).

          У спасавању украјинске државности најревноснији су Французи, Енглези, Немци и Пољаци (овим редоследом). И остатак ЕУ је такође тражио начине (посебно Балти, Скандинавци и Холанђани) да спаси Украјину од потпуног пораза и да Русији не да прилику да политички консолидује војне резултате Новог светског поретка.

          Москва је могла да пљуне на напоре ЕУ са високог звоника, али је Трамп, или из наивности или (што је вероватније) надајући се да ће из Русије извући додатне уступке за јачање глобалне конкурентности САД, изненада одлучио да подржи украјинско-европски став, према којем било каквим мировним преговорима мора да претходи споразум о одрживом прекиду ватре. У периоду не краћем од месец дана.

          Јасно је да им је тај месец потребан да  закрпе фронт, делимично обнове борбену способност украјинских оружаних снага и наставе војне операције.

          ЕУ и Кијев би могли покушати да продуже примирје на три месеца.

          Украјински главнокомандујући Александар Сирски већ је сачинио план за јесењу офанзиву, а кабинет Зеленског тражи милион нових војника.

          Неће добити милион. Чак и 2022. године, када је, уз масовни прилив добровољаца, када је бројност украјинских снага била крајем те године доведена до безмало милион људи, заправо је било мобилисано само 650-700 хиљада.

          Сада могу за три месеца регрутовати само око 200 хиљада.

          Ни са тромесечним прекидом ватре Украјина неће имати војну моћ из 2022-23. године.

          За месец дана прекида ватре може остварити делимично обнављање борбене способности и можда – ако се потруди „коалиција вољних“ – из неке (или групе држава) добити мање-више озбиљан контингент као помоћ.

          Наравно, тај месец би Кијев и Запад такође искористили за оптуживање Русије да не жели договор и да омета „преговарачки процес који је тако добро почео“.

          Баук обнове западног антируског јединства, заснованог на заједничком ставу САД и ЕУ о прекиду ватре, већ се надвијао над Москвом.

          Кремљ је одлучио да тој претњи супротстави сопствену иницијативу за одржавање преговора у Цариграду.

          Идеја је дивна, као и руско-аустријски план за битку код Аустерлица (нимало глуп, само што је Наполеон био на другој страни). С обзиром да на другој страни није Бонапарте, то (идеја) може чак и да се оствари.

          Рачуница Крема је једноставна и ефектна: украјинским властима је незгодно да сада у Цариграду преговарају на бази Цариградских споразума из 2022. године, јер је од тада Украјина изгубила безмало милион војника.

          А имала је 2022-ге прилику за постизање договора под бољим условима.

          Рачуница Русије се заснива и на амбицијама Зеленског који неће правити уступке нити мењати став – прво примирје, а тек потом конструктивнији преговори.

          „Коалиција вољних“ која контролише ЕУ и заинтересована је за конфронтацију са Русијом, изгледа да такође нема разлога да прави уступке.

Ростислав Ишћенко

          Генерално, бићемо у прилици да објавимо да смо учинили све што смо могли, али да су Кијев и његова европска група за подршку осујетили све мировне напоре...

          Али, постоје нијансе.

          Прво, нема гаранције да ће САД желети да прихвате нашу верзију догађаја, а не ону Кијев-Брисел. Трамп брзо мења мишљење под утицајем утицајних група у свом окружењу, а противника привременог споразума са Русијом на рачун Украјине има барем онолико колико и присталица (споразума). То јест, сва игра око преговора може бити узалудна.

          Друго, нема сигурности да нам не постављају елементарну замку. До сада смо чули само изјаве Зеленског да ће летети за Анкару и да ће, ако се Путин појави у Цариграду, и он одмах отићи тамо. Такође: да не намерава да преговара ни са ким осим са Путином.

          С обзиром на ово, могуће је да ће руска делегација одлетети у Цариград, тамо сачекати Украјинце, регистровати да нису дошли и вратити се, након чега ће Русија с правом моћи да тврди да је учинила све за тренутни мир, а да је Украјина, као и обично, све упропастила.

          Али, Зеленски никада није изјавио да нико други из Украјине неће бити овлашћен да води преговоре осим њега. Зато ће имати прилику да у Анкари изјави да неће дозволити Путину да поремети напоре светске заједнице, па да у Анкари (пред телевизијским камерама) одобри састав украјинске делегације која ће одмах одлетети у Цариград.

          Ова опција ће бити још гора, јер ће Кијев преузети иницијативу, а Русија ће се наћи у позицији стране која чека.

          Обратите пажњу на понашање Зеленског. Он захтева да Путин дође у Цариград, али сам намерава да тамо одлети само ако руски председник већ буде у граду.

          Онај коме је нешто најпотребније увек је онај који чека, а онај који је у бољој позицији увек касни. Зато Путин често касни на догађаје, али нико не сме да касни код њега.

          Јасно је да Зеленски практично нема наде да ће се састати са Путином у Цариграду, макар само зато што ће бити тешко објаснити народу Русије зашто и о чему је Путин изненада одлучио да разговара са неким кога су званични медији и политичари у Русији назвали нелегитимним и кокаинским зависником, нацистом и грубијаном...

          Али пошто је руској делегацији заказан лет за Цариград (осим, ​​наравно, ако Кремљ не промени став у преосталих 24 сата), биће могуће играти исте игре са њом. На крају, украјинска делегација ће добити инструкције и овлашћења од нелегитимног Зеленског (или, у најгорем случају, од званичника које је нелегитимни Зеленски именовао).

          Међутим, ове игре симбола нису толико страшне колико су смешне, иако их многи у свету (посебно у земљама глобалног Југа) и даље схватају озбиљно, што се такође мора запамтити и узети у обзир.

          Најгора опција за нас је стварни почетак преговора.

          Не би ме изненадило да од првог састанка украјинска делегација почне да инсистира на ономе што највише занима Кијев – на дугорочном примирју.

          Не морате бити изузетан професионалац да бисте схватили да је могуће да ће Русији - ако не пристаје одмах на једномесечно примирје - наметати седмодневно примирје (са могућношћу продужења).

          Украјинци и Европљани са Американцима већ дуго експлоатишу слоган да је главно зауставити крвопролиће, а да све остало може бити договорено касније. Наивно је мислити да ће тек тако одустати од тога.

          Споразум до каквог може доћи у Цариграду, наравно, морају ратификовати парламенти. А у свакој фази (од потписивања) до ратификације - процес може бити заустављен. А примирје, када се једном закључи, настављаће се све док спори главни процес траје.

          Иначе, да би сагласност Украјине са територијалним променама ступила на снагу, потребно је спровести и национални референдум (или променити устав) – а за обоје је потребно најмање по пар месеци. А при инсистирању на правним формалностима, може бити немогуће уопште одржати референдум, а са уставом, можда то Украјина неће моћи ни за годину дана.

          Генерално, Украјинци, ако одлуче да пошаљу делегацију у Цариград, мораће да постигну прекид ватре по цену било каквих уступака. Биће им много лакше да одрже примирје колико год је потребно него нама да пронађемо разлог да га откажемо, осим, ​​наравно, ако сам Кијев не организује неку врсту провокације.

          Нема сумње да ће, све док режим прекида ватре буде трајао, Украјина бити пуњена оружјем и да ће бити продужена мобилизација (иако скривено) у украјинске оружане снаге.

          Биће прилично тешко пратити те процесе и обезбедити довољне разлоге за повлачење из преговора.

          Зато сматрам да је за нас најбоља опција да се преговори уопште не одрже.

          Ако ипак почну, што ће Запад свакако схватити као нашу слабост и разлог за повећање притиска, не смемо никако пристати на прекид ватре! Чак ни за какву суму новца. Не само пре постизања споразуми, већ ни пре него што ступи на снагу.

           У том случају ће барем време бити на нашој страни, пошто ће Кијев и његови савезници морати да пожуре са спровођењем споразума док још постоји нешто од Украјине.