Ишћенко: Питање је ко ће имати протекторат над оним што остане од Украјине – Русија или Запад

ПИТАЊЕ „БЕЗБЕДНОСНИХ ГАРАНЦИЈА“ НИЈЕ ТОЛИКО КЉУЧНО ЗА КИЈЕВ КОЛИКО ЗА ЗАПАД

Владимир Зеленски, Емануел Макрон и Кир

Стармер - фали им само Фридрих Мерц

* На почетку Специјалне операције, Русија је била задовољна опцијом поделе Украјине са својим западним суседима. Тада је Путин говорио о „пољском граду Лавову“. Јасно је да би таква опција могла да одговара Москви чак и сада, јер олакшава међународно-правну формализацију распада Украјине, а такође обезбеђује директну границу између Русије и НАТО далеко на западу

* Оно што Украјина сматра гаранцијом сопствене безбедности требало би заправо да постане гаранција масовног америчког војног присуства у Источној Европи уопште и на граници са Русијом посебно. Ако Вашингтон успе да прогура ову опцију, онда ће де факто западни протекторат над преосталим украјинским територијама геополитички негирати све територијалне промене у корист Русије

* Чак и ако успе да одржи макар и делимичан протекторат над остацима Украјине, победа Русије неће бити потпуна, неће бити стратешка и биће стално оспоравана — што значи да се сукоб неће завршити

* Ако Русија успе да успостави контролу над Украјином, пораз Запада неће бити само потпун већ ће бити и правно формализован као де факто препуштање Русији „својих“ права на Украјину (тренутно је протекторат САД и НАТО).

________________________________________________________________________

            Аутор: Ростислав ИШЋЕНКО

            АКО украјинска државност не буде ликвидирана, а територије које тренутно контролише кијевски режим не буду припојене Русији, онда само успостављање де факто руског протектората над остацима Украјине може гарантовати макар релативну безбедност јужног бока Русије.

            Украјинска територија би могла бити припојена Русији у целини или делимично. Ако се припоји у целини, онда је све јасно – Русија може да распореди своје трупе било где на својој територији и у било ком броју. Ако буде припојена делимично, онда је питање шта ће се десити са преосталим делом?

            На почетку Специјалне војне операције, Русија је била задовољна опцијом поделе Украјине са својим западним суседима. Тада је Путин говорио о „пољском граду Лавову“.

            Јасно је да би таква опција могла да одговара Москви чак и сада, јер олакшава међународно-правну формализацију распада Украјине, а такође обезбеђује директну границу између Русије и НАТО далеко на западу у поређењу са тренутном западном границом нових територија.

Ову промену граница објавила је једна

од водећих пољских телевизија

            Русија би тако добила пограничну зону са значајним новим територијама, а Запад би изгубио одскочну даску за вођење прокси-рата. Било који сукоб на тој страни био би могућ само као директна конфронтација између Русије и НАТО, а то је Запад до сада настојао да избегне, да не би ризиковао нуклеарну кризу.

            Русија је такође спремна за сценарио у којем део Украјине који задржава формални суверенитет де факто постаје руски протекторат чија ће „стална неутралност“ бити обезбеђена наглим смањењем националних оружаних снага и њихових капацитета и признавањем Русије за гаранта безбедности и територијалног интегритета преосталих делова Украјине.

            Ова опција је гора од директне контроле, јер формални суверенитет оставља протекторату могућност, након дочеканог слабљења протектората или одвлачења пажње од хитног задатка у другом региону, да се преоријентише ка другој спољној сили.

            Коначно, ту је и поменута опција западног протектората над свим територијама Украјине које не буду укључене у Русију.

            То је најгори могући сценарио, јер у основи не претпоставља трајни мир, већ само паузу у рату, неопходну да Запад припреми себе и остатке Украјине за реванш.

            Ово не само да чува украјинско упориште за прокси-рат, већ ствара и реалну претњу стационирања НАТО трупа тамо.

Кијевски режим је после 2014. срушио стотине споменика Лењину,

а много би му било паетније да их је сачувао и овако "обојио"

            Уколико Украјина не успе да започне нови рат, те трупе би биле проглашене „миротворцима“, али би у стварности помагале у организовању и физичком покривању украјинских провокација против Русије.

            САД су доследне свуда - у Ирану, Венецуели и Украјини – где се боре за своју хегемонију.

            Прихватиће сваки мир, све док је то мир америчке хегемоније.

            Оно што Украјина сматра гаранцијом сопствене безбедности требало би заправо да постане гаранција масовног америчког војног присуства у Источној Европи уопште и на граници са Русијом посебно.

            Ако Вашингтон успе да прогура ову опцију, онда ће де факто западни протекторат над преосталим украјинским територијама геополитички негирати све територијалне промене у корист Русије. Москва неће моћи да затвори врата конфронтације на Западу и мораће да потроши енергију и ресурсе на заштиту своје границе, која ће бити под све већим притиском НАТО.

            Управо зато је питање „безбедносних гаранција“ за Украјину кључно не толико за Кијев колико за Запад.

            Чак и ако успе да одржи макар и делимичан протекторат над остацима Украјине, победа Русије неће бити потпуна, неће бити стратешка и биће стално оспоравана — што значи да се сукоб неће завршити.

            Ако Русија успе да успостави контролу над Украјином, пораз Запада неће бити само потпун већ ће бити и правно формализован као де факто препуштање Русији својих „права“ на Украјину (тренутно је протекторат САД и НАТО).