И Русија је крива што ЕУ у Америку гледа одоздо, а на свет – одозго

МОСКВА НИКАДА НИЈЕ ЕВРОПУ ОЗБИЉНО ПОНИЗИЛА – ТЕК ЈЕ САДА ПОМАЛО ПОСТАВЉА НА МЕСТО

Сергеј Лавров и Жозеп Борељ

* Европљане је Русија научила да говоре и праве глупости без страха од могућих последица... Осим директне агресије на Русију, Европљани су увек могли да себи дозволе сваку грубост према Русији и да се извуку и јефтино прођу. Тако је било донедавно. Због тога је Борељ био онолико обесхрабрен пријемом на који је недавно наишао у Москви

* Односи између Русије и Европе носе огроман терет заједничке историје, у којој је било културних афинитета, „велике игре“ великих царстава 19. века и бруталних ратова. Не може се лако побећи од тога, па Русија тек сада невољно почиње да поставља Европљане на њихово место

* Добро је што су лидери ЕУ свој „руски самит“ одложили – да се не брукају и не изгледају беспомоћно. Уосталом, нису све земље ЕУ спремне да своју политику према Русији чине лудом као Пољска или балтичке државице

__________________________________________________

       Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор Дискусионог клуба „Валдај“

       ОДЛУКА  да се не одржи расправа о стратешким питањима односа са Русијом у оквиру редовног самита шефова држава и влада Европске уније (25. и 26. марта) вероватно је најмудрија спољнополитичка одлука коју су европски лидери донели у последњих месеци, ако не и година.

       Јануарска посета формалног шефа европске дипломатије Жозепа Бореља Москви, током које је много научио, такође је била повезана са припремама за тај самит. Каснија одлука европских званичника да „санкционишу“ неколико руских грађана такође је била „загревање“ пред одлучујући `самит мозгова` који на крају није одржан.

       Па, хвала Богу што није. Нису све земље ЕУ још спремне да своју политику према Русији чине лудом као Пољска или балтичке државице.

       Лидери ЕУ су избегли да изгледају беспомоћно и глупо. Они нису ни имали о чему да разговарају јер Европа - у читавој својој историји - није успела да научи како да равноправно комуницира с неким.

       Она на САД гледа искључиво одоздо према горе, а на све остале - одозго према доле.

       Ново стање односа са Русијом је интелектуални изазов за Европљане, са којим они нису у стању ни да се ухвате у коштац.  А неколико практичних питања - о нафти, гасу или инвестицијама - појединачне земље ЕУ са Русијом прилично успешно решавају саме.

       А Џо Бајден ће - први пут у познатој историји - директно давати упутства својим штићеницима у Старом свету. Посао који је Трамп обавио са Европљанима има ефекта - сада су и Берлин и Париз спремни буквално на све.

       Европа за своје држање већ плаћа.   

       За њу је гром из ведра неба прошлог понедељка била одлука кинеских власти да уведу санкције против десетак политичара и и експерата из земаља ЕУ, као и против две или три институције Европске уније.

       Тај потез је Пекинг повукао само пет сати након што су министара спољних послова ЕУ "казнили" неколико кинеских званичника због људских права.

       У Европи је то изазвало прави шок. Кина је узвратила `са каматом` не обазирући се на незадовољство у ЕУ.

       Овде би Русија требало да осети своју кривицу јер смо ми ти који смо Европљане научили да говоре и праве глупости без страха од могућих последица.

       Историјски тако: осим директне агресије на Русију, Европљани су увек могли да дозволе било сваку грубост према Русији и да се извуку и јефтино прођу. Тако је било донедавно. Због тога је Борељ био толико обесхрабрен пријемом на који је донедавно наишао у Москви.

       Односи између Русије и Европе носе огроман терет заједничке историје, у којој је било културних афинитета, „велике игре“ великих царстава 19. века и бруталних ратова. Не може се лако побећи од тога, па Русија тек сада невољно почиње да поставља Европљане на њихово место.

И ово их брине

       Нерадо и због тога што Русија Европу никада није озбиљно понизила.

       Стога Русија има врло озбиљне разлоге за великодушност према Европи која губи себе.

       Биће да је Путинов разговор са председником Европског савета, Шарлом Мишелом, био манифестација такве великодушности и покуша да Европљанима објасни самоубилачку природу њиховог понашања.

       Та великодушност је, нема сумње, много више од хладне рачунице.

       Кина је нешто сасвим друго. У њеном случају нема историјске близине. Уместо тога, постоји сећање на колонијалну агресију из прошлости, у којој Кина никада није изашла као победница.

       Иако између Пекинга и ЕУ постоје огромне економске везе, Кинези апсолутно немају разлога да бренују европску ароганцију.

       Кина нема потребе да се цифра са партнерима којима омогући уностан економски споразум, а они јој после само два месеца „ударе санкције“.

       Пекинг се још увек плаши да удари на Американце, а Европа већ има снажну репутацију партнера за којег су комерцијални интереси увек важнији од принципа.

       Европски политичари много година су живели у паралелном универзуму, где нису одговарали за своје речи и дела. Али, сада све почиње да се тиче спољне политике, где се грешке морају најозбиљније плаћати...