Храмчихин: Украјина ће бити или део Русије или – њен непријатељ

СВО ЈЕ ЗА РУСЕ ВЕЋ ПОСТАЛА ТРЕЋИ ОТАЏБИНСКИ РАТ И НАРОД НЕЋЕ РАЗУМЕТИ АКО МУ ПОБЕДА БУДЕ УКРАДЕНА

О судбини не само Украјине преговараће се у Долмабахче

- резиденцији председника Турске на обали Босфора

* Најбоље је не правити компромисе и једноставно наметнути своју вољу непријатељу кроз његов војни пораз. Пре 80 година савезници су решавали питање послератног уређења Евроазије међу собом, а не са Немачком и Јапаном

* Раздвојеност Русије и Украјине је неприродна, стога се „независна Украјина“ може градити само и искључиво као „антиРусија“. То се и дешавало од 1992. године (а у стварности, чак и раније). Сходно томе, нема смисла захтевати денацификацију Украјине. Прво, ако не контролишемо територију, нећемо моћи да контролишемо ни денацификацију. Друго, нацизам није на папиру, већ у главама људи, а ствари су ту отишле веома далеко

* Потпуно је бесмислено борити се и за „права рускоговорећег становништва Украјине“. Они у Украјини који су истински за нас преселиће се у Русију на овај или онај начин - или заједно са територијама, или „лично“, захваљујући поједностављеним условима за добијање држављанства. Штитити интересе Руса, тј. рускоговорећих који се бори против нас и покушавају да се покаже као већи Украјинци од самих Украјинаца, било би, благо речено, чудно. То нису чак ни непријатељи, већ издајници, тј. много су гори од непријатеља

* А где треба да стојимо „на смрт“, да категорично одбијамо било какве компромисе - то је само територијално питање. Штавише, оно нужно мора да укључује правну потврду преласка нових територија у састав Русије. То морају да потврде и Украјина и Запад, а затим њихово признање мора да буде спроведено преко Савета безбедности

_____________________________________________________________

           Аутор: Александар ХРАМЧИХИН

           ИЗУЗЕТНО је тешко предвидети куда ће кренути „мировни процес“ за Украјину. Зато треба озбиљно размотрити које компромисе које Русија може да направи, а које никако не би смела.

           Наравно, најбоље је не правити компромисе и једноставно наметнути своју вољу непријатељу кроз његов војни пораз. Пре 80 година савезници су решавали питање послератног уређења Евроазије међу собом, а не са Немачком и Јапаном. Или: пре 50 година је Северни Вијетнам једноставно поразио и потпуно апсорбовао Јужни Вијетнам, чинећи га делом уједињеног социјалистичког Вијетнама.

           Нажалост, то нама није могуће, јер се боримо сами против целог Запада.

           Да би се адекватно проценила ситуација, потребно је ослободити се разних митова. На пример, мита о „братству народа“.

           Фундаментално је важно схватити да је немогуће изградити независну, а пријатељску Украјину. Та земља је или део Русије (не марионета, већ део), или наш непријатељ. Нажалост, нема треће опције, иако многи то још увек не разумеју.

           Раздвојеност Русије и Украјине је неприродна, стога се „независна Украјина“ може градити само и искључиво као „антиРусија“. То се и дешавало од 1992. године (а у стварности, чак и раније).

Стив Виткоф и Марко Рубио

- обојица су у Цариграду

           Субвенционисали смо независну Украјину на разне начине стотинама милијарди долара, а она је користила наш новац да изгради „анти-Русију“. Чак и под Кучмом и Јануковичем, а да не помињемо Кравчука и Јушченка.

           Сходно томе, нема смисла захтевати денацификацију Украјине. Прво, ако не контролишемо територију, нећемо моћи да контролишемо ни денацификацију. Друго, нацизам није на папиру, већ у главама људи, а ствари су ту отишле веома далеко. Треће, Запад је већ доказао свој апсолутни недостатак принципа и спремност да зажмури на све.

           Потпуно је бесмислено борити се и за „права рускоговорећег становништва Украјине“.

           Они у Украјини који су истински за нас преселиће се у Русију на овај или онај начин - или заједно са територијама, или „лично“, захваљујући поједностављеним условима за добијање држављанства.

           Штитити интересе Руса, тј. рускоговорећих који се боре против нас и покушавају да се покажу као већи Украјинци од самих Украјинаца, било би, благо речено, чудно. То нису чак ни непријатељи, већ издајници, тј. много су гори од непријатеља.

           Нека наставе да лижу чизме бандеровцима.

           Сходно томе, захтеви за денацификацију и заштиту таквих који говоре руски могу се жртвовати без икаквих проблема.

           Морамо физички извести демилитаризацију Украјине, уништавањем и запленом што већег броја њеног оружја и опреме (и совјетске и западне производње). И, што је ништа мање важно, чак важније, морамо разрушити – тако да се не могу - обновити све украјинске фабрике на територијама које дефинитивно неће постати део Русије.

           Генерално, веома је тешко разумети зашто украјински војно-индустријски комплекс и даље функционише, иако су сва његова предузећа у домету руског оружја.

           Тврдње да ће Запад после рата поново „напумпати Украјину оружјем“ су, како је говорио Висоцки, „бајка за одрасле“.

           Запад више није у стању да „напумпа“ оружјем ни Украјину ни себе.

           Чим се сукоб званично заврши, бесплатне испоруке западног оружја Украјини ће одмах престати. А за новац, нека купује! Питам се: за шта ће Кијев уопште имати довољно новца у својој садашњој ситуацији.

           Једино што Москва треба стриктно да захтева јесте да Кијеву буде забрањено да производи било коју врсту оружја за масовно уништавање.

Укри ће тражити 30-90 дана примирја

и немачке крстареће ракете "Таурус"

           Што се тиче неутралног статуса Украјине, изгледа да су се и наши противници сложили са тим. Зато што им је повољније да Украјина буде ван НАТО јер тако неће морати да одговарају за њене поступке ни за њену безбедност.

           Уосталом, током садашњег сукоба, алијанса је у потпуности потврдила да „није чак ни тигар од папира, већ мехур од сапунице“ (фраза из једних пољских новина још у пролеће 2014. године), па је једноставно непристојно плашити се НАТО.

           У ствари, потребно је да захтевамо не толико неутрални статус за Украјину, колико гаранције одсуства било каквих страних трупа и система наоружања на њеној територији.

           А где треба да стојимо „на смрт“, да категорично одбијамо било какве компромисе - то је само територијално питање. Штавише, његов део нужно мора да укључује правну потврду преласка нових територија у састав Русије. То морају да потврде и Украјина и Запад, а затим њихово признање мора да буде спроведено преко Савета безбедности УН.

           Нерегулисани статус територије је стопостотна гаранција новог оружаног сукоба, што потврђују стални арапско-израелски и редовни индијско-пакистански ратови (управо смо сведоци најновијег), као и наш сукоб са Грузијом 2008. године и тужна судбина Нагорно-Карабаха.

           Територија је темељ на коме стоји држава. На овом темељу су становништво, економија, природни ресурси, оружане снаге итд., итд. Узимајући територију од непријатеља, ми њега слабимо, а себе јачамо. Штавише, у конкретном случају Украјине, управо на њеном југу и истоку је сконцентрисан главни економски потенцијал.

           Окрњена и обескрвљена Украјина једноставно ће постати незанимљива Западу.

           Само на оним територијама које ће постати наше де факто и де јуре моћи ћемо да спроведемо стварну денацификацију и да обезбедимо заштиту права свих који говоре руски (притом не бринући о правима оних који говоре украјински, које нико неће спречавати да пређу у остатак Украјине).

           Што се тиче „принципа неповредивости граница“, то је још једна „бајка за одрасле“.

           Наведимо само званично познате примере кршења тог принципа после Другог светског рата (не рачунајући распад британске и француске колонијалне империје): Кореја, Вијетнам, Јемен, Бангладеш, НДР, СССР, Чехословачка, СФРЈ, Еритреја, Јужни Судан.

           Плус незванични, али и даље постојећи: Придњестровље, Абхазија, Јужна Осетија, Северни Кипар, Кашмир, Косово, Палестина и поново Јемен.

           Све у свему, нема потребе да се лоша комедија овде прекида „црвеним линијама“.

           И, још једна ствар мора бити веома јасно схваћена.

            Хтело то руско руководство или не, чињеница је да се садашња украјинска кампања претворила у трећи отаџбински рат у нашој историји, односно – да је постала истински народна. А народ уопште неће разумети ако му, уочи победе, та победа буде украдена.