Храмчихин: Денацификација ће бити могућа само на територији коју ослободи Русија

ДЕНАЦИФИКАЦИЈА УКРАЈИНЕ БИЋЕ У ДОБРОЈ МЕРИ – ЊЕНА ДЕУКРАЈИНИЗАЦИЈА

Удар по мосту у Затоки, западно од Одесе

* Украјина је или део Русије или наш непријатељ - нема треће опције. Стога ће независна Украјина увек бити антируска, а Запад ће то само искоришћавати. Псеудопријатељска Украјина (као под Кучмом или Јануковичем) имаће исти антируски курс. Руским новцем и 100% ће забити нож Русији у леђа при најмањој прилици

* Много је боље имати отвореног непријатеља (као што сада имамо) него лажног пријатеља који ће нас гарантовано издати. Наши захтеви за денацификацију Украјине и поштовање права руског становништва су бесмислени. На територијама које не контролишемо, ти захтеви никада неће бити испуњени ни под којим условима, јер ће те територије остати антируске

* Не можемо забранити људима да говоре украјински у свакодневном животу, али тај језик мора недвосмислено нестати из образовања и службеног рада широм Руске Федерације. Такође, држава не би требало да улаже ни једну копејку у развој украјинске културе и историје у Русији

___________________________________________________________________

               Аутор: Александар ХРАМЧИХИН

               ПОСЕТА Бориса Џонсона Кијеву у пролеће 2022. године са сугестијом „само се борите“, спасила је Русију од срамоте Цариградског споразума.

               А сјајни летошњи план Зеленског да присили Русију на мир у року од 40 коначно је омогућио Москви да укине своја бесмислена и апсурдна самонаметнута ограничења на нападе на украјинску инфраструктуру и бродарство.

               Наравно, чудно је што нас непријатељи приближавају победи, али је то чињеница. Надајмо се да ће смислити још нешто подједнако бриљантно, нешто што ће донети победу Украјини у њиховом имагинарном свету, а нама у реалном.

               Међутим, до победе је још увек далеко. И кључно је, након што победимо у војном сукобу, да потом не изгубимо мир.

               Сирија је недавно показала како се то може догодити. И ми сами, након што смо победили у Другом светском рату уз огромне жртве и напоре, затим смо добровољно изгубили мир, и то одмах, 1945. године.

               Стаљин је тада направио две огромне грешке.

Цивили напуштају градић Аљошки који Украјинцима ариљеријом

и дроновима месецима тероришу са десне обале Дњепра

               Прво, дозволио је нашим тадашњим англосаксонским савезницима да одбију да признају анексију Балтика од стране СССР-а, што је почело одмах да нам се враћа као бумеранг и природно је наставило да нас прогања током 1980-их и 1990-их.

               Друго, одбацио је сасвим исправне предлоге тих истих Англосаксонаца да се потпуно демонтира Немачка и да буде лишена права да има било какву врсту индустрије.

               На крају крајева, наш вођа је још 1942. године изјавио да „Хитлери долазе и одлазе, али немачки народ остаје“. Тај исти немачки народ, који је остао захваљујући Стаљину (Горбачов није ништа више него последица тих грешака), изабрао је Мерца, који је недавно сасвим отворено изјавио да је Хитлерова партија боља од Алтернативе за Немачку, пошто је прва бранила немачке интересе, док  друга брани руске.

               Узгред, Мерцов рејтинг одобравања је тренутно на 10%, што је апсолутно минимум у послератној историји Немачке. Али, његове акције у подршци Украјини свиђају се више од 50% Немаца. То је једини аспект Мерцове политике који је популаран код истог тог немачког народа који нисмо докрајчили.

               Сходно томе, важно је да данас не правимо нове грешке и да унапред јасно разумемо каквом исходу украјинског сукоба треба да тежимо.

               Тренутно се суочавамо са последицама још једне дубоке историјске грешке: стварањем вештачке „Украјинске ССР“ са потпуно произвољним границама (које укључују традиционално руске земље) и присилном украјинизацијом која је уследила.

               Данашња Украјина је једина могућа последица тог корака.

               Украјина је или део нас или наш непријатељ - нема треће опције. Стога ће независна Украјина увек бити антируска, а Запад ће то само искоришћавати.

               Псеудопријатељска Украјина (као под Кучмом или Јануковичем) градиће исту антируску слику. Руским новцем и 100% ће забити нож Русији у леђа при најмањој прилици.

               Много је боље имати отвореног непријатеља (као што сада имамо) него лажног пријатеља који ће гарантовано постати издајник.

Стив Виткоф код Путина

               С обзиром на ове тужне, али апсолутно очигледне чињенице, наши захтеви за денацификацију Украјине и поштовање права руског становништва су бесмислени. На територијама које не контролишемо, ти захтеви никада неће бити испуњени ни под којим условима, јер ће те територије остати антируске.

               Штавише, што више времена пролази, све је мање јасно - за које се руско становништво боримо?

               За Русе који су у првим редовима одбијања „руске агресије“? Ово је, благо речено, чудно.

               Даље, захтеви за демилитаризацију и неутрални статус Украјине постају све мање јасни. Да ли се још увек плашимо НАТО-а, који је дефинитивно показао да заиста „није чак ни папирни тигар, већ мехур од сапунице“?

               Демилитаризација Украјине мора се спровести физички, и нико неће „преплавити“ послератну Украјину оружјем једноставно зато што ни Украјина ни Запад неће имати ресурсе (ни новац ни оружје) за то.

               Можда једини строги захтев за послератну Украјину јесте да не развија ни производи сопствено оружје за масовно уништење, нити да распоређује било чије страно оружје за масовно уништење на својој територији.

               Ако би тај услов прекршила, Русија би тај „фаул“ поравнала силом.

               Стога постаје апсолутно јасно да је територијалност једино фундаментално питање поводом којег не смемо попустити ни под којим околностима.

               Само на територији која дође под руску јурисдикцију биће могуће заиста спровести денацификацију, што је, у ствари, готово еквивалентно деукрајинизацији.

               Да, не можемо забранити људима да говоре украјински у свакодневном животу, али тај језик мора недвосмислено нестати из образовања и службеног рада широм Руске Федерације.

               Такође, држава не би требало да улаже ни један копејку у развој украјинске културе и историје у Русији. У најбољем случају, ово би могла бити приватна ствар ентузијаста, а чак ни то није сигурно.

               Штавише, ни под којим условима руско држављанство не сме бити аутоматски додељено становницима анектираних територија. Они морају проћи исти процес филтрације као што Украјинци тренутно пролазе у Шереметјеву.

               То би укључивало тренутну депортацију свих нелојалних појединаца и доживотну забрану њиховог уласка у Руску Федерацију.

               Такође је сасвим јасно да што више територије Украјина изгуби, то ће бити слабија (и бескориснија за Запад) када се мир врати.

               Које ће конкретне територије бити пренете из Украјине у Русију (поред четири региона која су већ укључена у њихове пуне границе и оних делова других региона које тренутно де факто окупирају руске трупе) питање је за посебну дискусију. Али је апсолутно неопходно да овај пренос треба буде званично признат, како од саме Украјине, тако и од „међународне заједнице“, уз доношење одговарајуће одлуке преко Савета безбедности УН.

               Москва мора поставити ово питање што тврђе и недвосмисленије: док се тај захтев не испуни, руске оружане снаге неће престати са непријатељствима. Стога, што пре непријатељ пристане на ове захтеве, мање територије ће изгубити. У супротном, уколико не постигнемо правно признање промене територијалног статуса, пре или касније нам је загарантован нови војни сукоб.

               Све ово мора бити унапред препознато. И морамо неуморно тежити ка свом циљу, одбацујући било какве уступке или компромисе. Уступци и компромиси увек воде само до пораза.