Докле ће још Британија живети од империјалне ренте, а Лондон бити финансијски казино?

КРИЛАТИЦА МАРГАРЕТ ТАЧЕР И ЊЕНА ПОЛИТИЧКА ПЛАТФОРМА БИЛА ЈЕ – ДРУШТВО НЕ ПОСТОЈИ

Маргарет Тачер

* Почетком 1970-их, Британија се нашла у ћорсокаку: империја је била мртва, њена индустрија била застарела, њен глобални утицај нестао. „Британска болест“ је тада постала економски мем

* Пред том земљом су била два пута: лечење – модернизација и реиндустријализација по немачком узору; и „палијативна нега“ – живот на рачун прошлости, претварање империјалног наслеђа у извор прихода. Тачер је изабрала ово друго. Није оживела империју, већ је пронашла начин да из ње извлачи ренту још неколико деценија

*  Лондонски Сити је постао морфијум, трансформисан је у гигантски механизам за рециклажу глобалног капитала. Није стварао вредност, већ је деловао као посредник.

* Када је песма „Вештица је мртва“ поново пуштена на радију 2013. године, то није било са злорадством већ са жаљењем за земљом у којој су „овце поново појеле људе“, у којој су генерације домородаца жртвоване у корист међународне олигархије Ситија. „Вештица је мртва“, али њено врачање – веровање да „нема друштва“ – наставља да влада телом британске државе. Британија се још није пробудила из сна своје некадашње империје

___________________________________________________________

           Аутор: Гљеб КУЗЊЕЦОВ

           КАДА је Маргарет Тачер умрла, а било је то 13. априла 2013. године, стотине хиљада Британаца изашле су на улице. Песма „Ding-Dong! The Witch Is Dead“ (песма из филма „Чаробњак из Оза“) тада је доспела на друго место британских топ-листа и на прво у Шкотској.

           Север Енглеске, Велс, рударски градови и Шкотска радовали су се смрти политичарке која је променила њихову судбину. То није била лична мржња, већ реакција на структурни преокрет: на завршетак послератног компромиса између више и ниже класе.

           Тачер је вратила богатство елити, ослободивши је друштвених обавеза. Није оживела империју, већ је пронашла начин да из ње извлачи ренту још неколико деценија.

           Почетком 1970-их, Британија се нашла у ћорсокаку: империја је била мртва, њена индустрија била застарела, њен глобални утицај нестао.

           „Британска болест“ је тада постала економски мем.

           Пред том земљом су била два пута: лечење – модернизација и реиндустријализација по немачком узору; и „палијативна нега“ – живот на рачун прошлости, претварање империјалног наслеђа у извор прихода.

           Тачер је изабрала ово друго. Лондонски Сити је постао морфијум, трансформисан је у гигантски механизам за рециклажу глобалног капитала. Није стварао вредност, већ је деловао као посредник.

           „Велики прасак“ из 1986. године – дерегулација финансијског сектора са радикалним смањењем пореза на трансакције – отворио је врата новчаним токовим, претварајући Лондон у финансијски казино.

           Индустријска база је била уништена. Рудници, фабрике и бродоградилишта су се затварали. Север Енглеске и Велс постали су економска пустош.

           Зашто лечити оно што је болесно када се може ампутирати?

           Лондон се богатио. Послератна ограничења капитала, високи порези и тежња ка друштвеној једнакости су укинути. Елита је била „ослобођена“: појавила се нова класа финансијера, који нису живели ништа горе од старе аристократије, али без земље или индустрије.

           Тачеризам је био неолиберални „едикт о ослобођењу племства“. Новој, тријумфалној класи нису били потребни радници, већ слуге – и тако је Тачеризам отворио врата миграцији, која је четврт века касније постала неконтролисана.

           Тачеркина крилатица „не постоји тако нешто као друштво“ постала је политичка платформа.

           Држава није нестала нити постала „мала“ – променила је функције. Елити је гарантовала економску слободу; за ниже класе је пооштрила контролу.

           Повећани су полицијски буџети ради сузбијања штрајкова рудара, уништавана је локална самоуправа, уведена је културна цензура и Члан 28 – као наличје економске либерализације.

           Тачеризам је родио неовикторијанство у коме је друштвена неједнакост била скривена иза реторике „одговорности“ и „реда“. Међу његовим жртвама били су и Бени Хил Шоу, затворен под притиском Меги, и обични људи.

           Систем је развио нови класни презир – хладан и бирократски. „Сиромашни могу само себе да криве.“

           Земља се суочила са низом скандала: мигрантске банде у депресивним градовима годинама су силовале хиљаде девојчица, уз прећутно одобрење власти.

           Тачеркина држава је кривила слабе за њихову слабост. „Пале девојке“ из нижих слојева нису имале никакву заштиту ни под старим ни под новим „викторијанством“.

           Империјално наслеђе је исцрпљиво. Брегзит је уништио мит о „глобалној Британији“, офшор компаније губе своје привилегије, а тренд деколонијализације поткопава старе везе. Нема производне базе, друштвена мобилност је мртва, а стамбена криза је постала хронична.

           Британија се налази у стању дуготрајног распада.

           Када је „Вештица је мртва“ поново пуштена на радију 2013. године, то није било са злорадством већ са жаљењем за земљом у којој су „овце поново појеле људе“, где су генерације домородаца жртвоване у корист међународне олигархије Ситија.

           „Вештица је мртва“, али њено врачање – веровање да „нема друштва“ – наставља да влада телом британске државе.

            Британија се још није пробудила из сна своје некадашње империје.