Данашњи свет не спасавају млади већ `старци-разбојници` попут Путина, Трампа и Лукашенка

„ДЕЦО, ЗАШТО СТЕ ОВАКО ДОСАДНА? ЗАШТО СЕ БОРИТЕ ДА ВАС ЈОШ ВИШЕ ДИСЦИПЛИНУЈУ?“

* Данас се млади људи – са свим њиховим хормонима, илузијама, трагедијама и маштањима – потпуно озбиљно боре за то да светски поредак буде још буржоазнији и лицемернији. Да још више дисциплинује

* Никако ми не иде у главу како је у страсној младости могуће цепати на себи кошуљу и хватати друге за гушу за такве вредности – за евроинтеграције, за куповање усисивача?!

_______________________________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ, лист „Взгљад“, Москва

       КОД данашњих момака и девојака ми смета глупи контраст између романтике која припада њиховом узрасту и онога за шта се стварно залажу.

       У време када је моја генерација имала њихове године, држава је била досадна, а ми бунтовници и свакакви.

       А сада као да је све наглавачке.

       Нешто неочекивано данас се може очекивати једино од старијих државника – од Путина, Трампа и Лукашенка. На страни младих је зацарила нека мртва досада.

       За шта се они боре?

       На њиховим интернет-профилима се последњих дана може прочитати: „министар за евроинтеграције изјавио да треба поново пребројати гласове“.

       И  још: „директор државне банке украо је новац да би купио лични авион – нећемо му то ни заборавити ни опростити“.

       И још: „токсични тип (тај и тај) рече да су девојке глупаче – тражимо да добије отказ“.

       Ово говори да се млади људи – са свим њиховим хормонима, илузијама, трагедијама и маштањима – потпуно озбиљно боре за то да светски поредак буде још буржоазнији и лицемернији. Да још више дисциплинује.

       Тобоже је недовољно буржоаски, лицемерни и дисциплинујући.

       Тобоже је у њему премало дресираних еврочиновника спремних да у сваком тренутку реферишу. Као да треба да их буде више.

       Могу да се сложим – авај, немам више 20 година – да су нам у нечему потребни и буржоазност, и лицемерје, и дисциплина, и полагање рачуна. Живот је такав да се и без тога не може.

       Али, никако ми не иде у главу – како је у страсној младости могуће цепати на себи кошуљу, хватати друге за гушу за такве вредности – за евроинтеграције, за куповање усисивача?!

       Зашто сте, децо, овако досадна?

       Али, није баш све тако лоше док су живи старци-разбојници, док постоје спремни да се ухвате за „калашњиков“ и док прогресивне новине имају кога да прогласе за данашњег "Хитлера"...