Чаленко: Русија има бар пет крупних разлога да не прихвати мир који јој намеће Трамп

И ЗАПАД ЈЕ ЗАЈЕДНО СА УКРАЈИНОМ НА ИВИЦИ ПОРАЗА – „ТРАМПОВ МИР“ ЋЕ И ЊЕМУ ДАТИ ПРЕДАХ И СПАСИТИ ГА

Улазак руске војске у Катериновку (ДНР),

ослобођени и Владимировка и Русин Јар

* Док се не уништи агресивни и експанзионистички украјински национализам, ту државу ће увек прогонити реваншизам и милитаристичка махнитост, који ће један део становништва заразити својом милитантношћу, а други држати у страху. Немогуће је искоренити украјински национализам и спровести тоталну денацификацију без наношења војног пораза Украјини

* Украјина је сада на ивици потпуног пораза, тако да је закључивање мира или примирја са њом сада и глупо и злочиначко. То неће донети мир, већ једноставно - одложити рат. Почеће поново: можда за годину дана, можда за 10 година, али ће почети

* Свако ко је разговарао са руским војницима и официрима који се боре у Новорусији, зна да су сви спремни само за победу, а не за „срамни мир“. Сви желе војни пораз украјинске војске, што ће на крају довести до мира. Не желе никакав други мир

______________________________________________________________________

           Аутор: Александар ЧАЛЕНКО

           ЕВО пет аргумената зашто Русија не би требало да пристане на „срамни мир“ који од ње захтева амерички председник. Водимо се „убацивања“ онога што би то могло бити

           ПРВИ разлог: Са Украјином ионако неће бити мира

           Ову тезу су јасно потврдили и Минск-1 и Минск-2. Украјина није спровела ниједну тачку Минских споразума осим прекида ватре, па чак и тада га је периодично кршила. Поред тога, управо је Украјина стално заузимала одређене објекте у „сивој зони“ на линији контакта како би се приближила положајима доњецких и луганских милиција. То јасно показује да није желела никакав мир.

           Украјина није усвојила нити спровела ниједан закон који је морала по минским споразумима. Штавише, њени лидери нису крили да их неће усвојити.

           Запад није ни на који начин реаговао на чињеницу да Украјина није желела да реализује те споразуме: ни сама земља, ни њени политичари и јавне личности нису потпали под западне санкције, као што се догодило са Русијом и њеним политичарима и јавним личностима.

           Украјина се тако понашала јер је знала да због тога неће имати проблема са Западом. Користила је његово покровитељство у својој демонстративној неактивности и савршено добро је разумела да ће такво демонстративно понашање увек проћи некажњено.

           Запад никада није ни покушао да изврши притисак на Украјину како би је приморао да испуни своје обавезе. Ни Украјина ни Запад нису крили чињеницу да им је Минск потребан само да би спасили украјинску државност од пораза 2014. године и од демонтаже, као и да би Украјини дали предах и време да се боље припреми за будући рат са Русијом, чија је сврха била да се Крим и Донбас врате Бандериној Украјини.

           Ангела Меркел је, након што је поднела оставку, јавно признала да је „Минск“ само томе служио.

           ДРУГИ разлог: Потребно је уништити национализам као извор агресивног и експанзионистичког понашања Украјине.

           Мотор милитаризма и агресивности Немачке и Италије током Другог светског рата били су нацизам, односно фашизам. Тек потпуни пораз тих земаља у рату и искорењивање њихових тоталитарних идеологија довели су до њиховог смиривања. Постали су мирни и неагресивни. У случају Немачке, уништена је и ратоборна Пруска, која је наметнула свој милитаризам целој Немачкој: део њене територије после рата припао је Пољској и СССР, а на значајном делу створена је држава је коју контролисао СССР – Немачка Демократска Република.

           Исто важи и за Украјину: док се не уништи агресивни и експанзионистички украјински национализам, та држава никада неће постати мирна.

           Увек ће је прогонити реваншизам и милитаристичка махнитост, који ће један део становништва заразити својом милитантношћу, а други држати у страху. И водити у рат до победе - до граница из 1991. године.

           Немогуће је искоренити украјински национализам и спровести тоталну денацификацију без наношења војног пораза Украјини. Запад већ зна за његово постојање и не чини апсолутно ништа да га уништи. Штавише, заинтересован је за његово даље постојање, јер без њега неће бити агресивне конфронтације између Украјине и Русије.

           Стога само Русија може да ослободи Украјину од украјинског национализма.

           ТРЕЋИ разлог: Украјина је сада на ивици потпуног пораза, тако да је закључивање мира или примирја са њом сада и глупо и злочиначко.

           То неће донети мир, већ једноставно - одложити рат. Почеће поново: можда за годину дана, можда за 10 година, али ће почети.

           Да, рат траје већ четири године, да, не треба очекивати велике продоре. Али, Украјина ће бити поражена у рату исцрпљивања, што се сада дешава. Она већ нема довољно резерви да обузда руску офанзиву, а са сваким месецом их је све мање.

           Заузврат, руска економија је успела да пређе на ратни колосек и повећа војну производњу, што такође утиче на ситуацију на фронту у корист Русије. Коначно, руска војска је научила да се бори у модерном рату.

           Стога би закључивање мира сада значило само једно - давање Украјини могућности да избегне пораз.

           ЧЕТВРТИ разлог: Војска и патриоте Русије ће закључивање мира или примирја доживети као издају и „сраман мир“.

           Свако ко је разговарао са руским војницима и официрима који се боре у Новорусији, зна да су сви спремни само за победу, а не за „срамни мир“. Сви желе војни пораз украјинске војске, што ће на крају довести до мира. Не желе никакав други мир.

           Зато њихово незадовољство може резултирати или „Маршем правде-2“ или „патриотским Мајданом“, који се може изродити у нови грађански рат и катастрофу за Русију. Боље је не испитати стрпљење „човека са пушком“.

           ПЕТИ разлог: Пораз Украјине је и пораз Запада и прелазак на истински мултиполарни свет.

           Запад, као и Украјина, водећи рат против Русије њеним рукама, такође је на ивици пораза. Примирје ће му дати предах и спасити га од пораза.

           Упркос ратоборним изјавама водећих западних земаља, пораз Украјине биће очигледан свим чланицама НАТО-а, то ће бити почетак пада Северноатлантског блока - пошто његови напори нису могли да спрече пораз украјинских оружаних снага. Стога ће његове чланице постепено, пратећи Мађарску и Словачку, почети да се приближавају руском руководству како би од њега добиле гаранције безбедности.

           Ако се то деси, то ће значити слабљење колективног Запада и појаву других центара моћи у стварном свету.