Акопов: Стаљин има своје место у руској историји - јединствено и непоновљиво

ПОЧЕЛО МАСОВНО ФОТОГРАФИСАЊЕ ИСПРЕД БАРЕЉЕФА СА СТАЉИНОМ У МОСКОВСКОМ МЕТРОУ

* Људи цене његове огромне заслуге, не затварајући очи пред његовим тешким грешкама и крвавим делима. Може се бесконачно расправљати о томе шта је од тога била последица црвене експлозије руске историје 1917. године, а шта је било плод Стаљинових личних квалитета, његове еволуције или деградације. У сваком случају, он је постао симбол веома специфичних квалитета владара. За већину – он је скромни човек, искрени патриота, чврст и праведан вођа који је држао „елиту“ у шаци, доследно и мудро бранећи интересе земље на светској сцени

* Стаљина поштују јер у великој мери отелотворује исправне и добре особине - оно што народ жели да види код вође. То не значи да је могуће и потребно вратити Стаљиново време и самог Стаљина

* То је и немогуће и непотребно и већина људи то - разуме. Али, то значи да Стаљин не може бити избрисан из наше историје (што је била огромна грешка Брежњевљеве ере), нити демонизован.

___________________________________________________________________

          Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

          У ЧАСТ 80. годишњице Победе, у Русији се појавило још неколико споменика Стаљину - углавном малих бисти, подигнутих на иницијативу локалних власти или комуниста на неупадљивим местима, а не на централним трговима и улицама.

          То очигледно не представља „рехабилитацију стаљинизма“ и „култ тиранина“, које либерали користе да застраше и себе и друштво, али се бука ипак подигла.

          Разлог за то нису били провинцијски споменици, већ барељеф „Захвалност народа вођи-војсковођи“, у чијем је центру фигура генералисимуса. Тај барељеф је рестаурисан у московском метроу, унутар станице Таганскаја. Догађај је темпиран да се поклопи са 90. годишњицом метроа у престоници, која је недавно прослављена, а то је већ изазвало праву експлозију емоција и мишљења.

          Многи су то видели као јасан знак обнављања поштовања Стаљина - на одушевљење једних и ужас других.

          За оне који већ двадесет година обећавају да ће „Путин постати Стаљин и побити све“, фигура вође у московском метроу је безусловни знак жеље Кремља да земљу врати у „крвава стаљинистичка времена“.

          Они који верују да ће „Путин постати Стаљин и приредити гадовима 1937-му“ такође траже знак промене: шта ако се влада заиста спрема да „отвори ватру по штабовима“?

          Између ова два пола је расположење већине народа, који Стаљина не сматра богом или ђаволом, већ најважнијом личношћу у нашој историји.

          Од њега упорно покушавају да направе фигуру која дели све – која је симбол свега лошег или свега доброг.

          Победника, џелата, градитеља праведног друштва, параноичног тиранина, браниоца обичног народа, убицу милиона сународника, генија, бандита. Јер, све се то ваља бескрајним, жестоким дебатама.

          Демонизација Стаљина је у оно време била један од метода за урушавање СССР-а, а наши западни суседи су одавно почели да од Стаљина праве „другог Хитлера“, са наглашавањем да је и гори од Хитлера који је убијао друге народе, а Стаљин није штедио ни свој, док је друге поробљавао.

          Сличан концепт је сада веома популаран у балтичким земљама, које продају русофобију Европи, најављујући понављање Стаљиновог похода против Запада.

          У самој Русији, већина одавно позитивно оцењује Стаљина. Он је често први на листама најпопуларнијих владара у целокупној руској историји.

          Људи цене његове огромне заслуге, не затварајући очи пред његовим тешким грешкама и крвавим делима.

          Може се бесконачно расправљати о томе шта је од тога била последица црвене експлозије руске историје 1917. године, а шта је било плод Стаљинових личних квалитета, његове еволуције или деградације. У сваком случају, он је постао симбол веома специфичних квалитета владара. За већину – он је скромни човек, искрени патриота, чврст и праведан вођа који је држао „елиту“ у шаци, доследно и мудро бранећи интересе земље на светској сцени.

          Репресије наше друштво оцењује понјавише као зло: од стране неких - као неизбежно (унапред предодређено самим окретањем „црвеног точка“), а од стране других - као апсолутно инфернално, а у - као зло.

          Може се, наравно, узмети у обзир „царско кажњавање лоших бојара“, али овде је прикладно говорити не о правом Стаљину, већ о слици која се развила међу људима о томе шта он симболизује.

          Стаљина поштују јер у великој мери отелотворује исправне и добре особине - оно што народ жели да види код вође. То не значи да је могуће и потребно вратити Стаљиново време и самог Стаљина.

          То је и немогуће и непотребно и већина људи то - разуме. Али, то значи да Стаљин не може бити избрисан из наше историје (што је била огромна грешка Брежњевљеве ере), нити демонизован.

           Он има своје место у непрекинутом низу руске историје, јединствено и непоновљиво.