Кривица за распад СССР лежи на Горбачову, али да Јељцин није постао шеф Русије - Совјетски Савез је могао опстати

ДАЈУЋИ ШАНСУ ПУТИНУ – ЈЕЉЦИН НИЈЕ ОПРАО СВОЈУ ИСТОРИЈСКУ КРИВИЦУ, АЛИ ЈЕ ДАО ШАНСУ РУСИЈИ

Борис Јељцин и Михаил Горбачов

* Горбачовљеве огромне грешке и неспособност за функцију коју је обављао (а неколико месеци пре тога је постао председник и укинуо члан устава о водећој улози Комунистичке партије) вукле су земљу ка распаду, али је управо лична борба два лидера практично предопределила недостатак алтернативе даљим догађајима

* Од тог тренутка, кривица за распад СССР-а била је подједнако подељена између Горбачова и Јељцина... Две недеље након Јељциновог избора, усвојена је декларација о државном суверенитету РСФСР. Месец дана касније, он је напустио КПСС - и борба за власт између два лидера претворила се не само у сукоб између руског и савезног руководства, већ у демонтажу државе

* Јељцин, који је преузео власт, није био само неспреман да управља државом, већ није ни разумео чиме управља – докрајчивши Горбачова, докрајчио је и СССР

______________________________________________________________

             Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

             ПРЕ тридесет пет година, Борис Јељцин је постао шеф Русије, која је тада још увек била Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република у саставу СССР. И, управо је тада направљен последњи, одлучујући корак ка распаду велике земље.

             Петсто тридесет пет гласова народних посланика (само четири преко потребне већине) датих Јељцину у трећем кругу гласања омогућило му је да постане председник Врховног совјета.

             Бивши партијски шеф Москве и кандидат за члана Политбироа Централног комитета КПСС-а (то јест, представник друге десетине унутар највишег руководства земље), који се две и по године раније посвађао са Горбачовом, тријумфално се и против воље генералног секретара вратио на врх власти. Више не на партијску и још не на потпуно независну функцију, али се већ домогао власти паралелне Горбачовљевој.

             Почела је конфронтација између два центра моћи - савезног и руског – која је СССР де факто сахранила за нешто више од годину дана. Јер, то је било двовлашће (иако руски центар није имао полуге стварне контроле).

             Главна кривица за распад државе лежи на Горбачову, али да Јељцин није постао шеф РСФСР у мају 1990. године - Совјетски Савез је још увек могао бити спасен.

             Горбачовљеве огромне грешке и неспособност за функцију коју је обављао (а неколико месеци пре тога је постао председник и укинуо члан устава о водећој улози Комунистичке партије) вукле су земљу ка распаду, али је управо лична борба два лидера практично предопределила недостатак алтернативе даљим догађајима.

             Од тог тренутка, кривица за распад СССР-а била је подједнако подељена између Горбачова и Јељцина.

             Две недеље након Јељциновог избора, усвојена је декларација о државном суверенитету РСФСР. Месец дана касније, он је напустио КПСС - и борба за власт између два лидера претворила се не само у сукоб између руског и савезног руководства, већ у демонтажу државе.

             Било је апсолутно јасно да двовлашће неће дуго трајати: или ће савезна вертикала зауставити процес распада, или ће је руска влада постепено заменити. Али, не у целом Савезу, већ само у његовом руском делу.

             Да ли су Горбачов и Јељцин ово разумели?

             Јесу, али су наставили да се свађају. А лидери „демократских снага“ који су користили Јељцина као справу за ударање (не сви, али њихов највећи и најактивнији део) свесно су довели до распада СССР-а.

             Јељцин, који је преузео власт, није био само неспреман да управља државом, већ није ни разумео чиме управља – докрајчивши Горбачова, докрајчио је и СССР.

             Истовремено, он није у потпуности разумео ни последице онога што ради, па је чак веровао да ће Заједница независних држава, ЗНД, постати нека врста демократске замене за тоталитарни СССР, односно да ће велика земља сачувати своје јединство, иако ослабљено, у новом облику геополитичког јединства...

             Претворивши се у марионету „реформатора“, Јељцин је поново био њихов ударни „ован“ – овог пута у борби против посланика и регионалних елита које су покушавале да зауставе победоносни марш либералне диктатуре и „дивљег капитализма“...

             Избором Владимира Путина, Јељцин није исправио своје грешке, али је дао Русији шансу да се извуче из рупе у коју је запала, углавном захваљујући њему.

             Бог му је судија, а ми и даље исправљамо последице лудих 90-их.

             (сажета верзија текста)