Светску већину више не задовољава чување места у америчкој „пирамиди исхране“

ШТО ЈЕ ВИШЕ НЕЗАВИСНИХ ДРЖАВА У СВЕТУ – ТО БОЉЕ ЗА РУСКУ ФЕДЕРАЦИЈУ

Лидери ШОС  на самиту у Астани

* Наличје чак и релативног просперитета унутар либералног светског поретка била је - стагнација. Стога, сада чак и такви конзервативни политички режими какав има Саудијска Арабија схватају да ће, ако не напусте „зону удобности“ коју је створио Запад, стагнирати и на крају саме себе разнети изнутра

* Међународни контекст је сада на страни Русије, која се, вољом судбине, прва сударила са Западом. У војно-дипломатском сукобу око украјинског проблема. И, сада није питање да ли ће Запад изгубити – он је већ историјски осуђен да изгуби монополску позицију у свету. За Русију је најважније како ће сама изаћи из конфронтације која је у току

* Сарадња са не-западним светом је већ део напора да се разбије монопол САД и Европе који угрожава наш опстанак. Друго, свака трансакција или трговински споразум независан од Запада удар је на његову хегемонију у светској политици и економији. За Русију је централни елемент спољнополитичке стратегије - подршка независном развоју других

______________________________________________________

       Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор дискусионог клуба „Валдај“

       ОБРАЋАЊЕ Владимира Путина домаћим и страним учесницима дискусије у клубу “Валдај“ било је по нечему заиста јединствено.

       Никада раније лидер нације у текућем сукобу са многоо противника није одвојио време да опширно разговара са научницима и лидерима јавног мњења из целог света.

И ова сцена из Авганистана је

наличје америчког поретка

       Сам Путинов наступ је показао да сукоб са коалицијом западних земаља не значи изолацију Русије или крај разговора о најважнијим проблемима света са онима који су спремни на такав разговор.

       Није случајно што је Владимир Путин нагласио да Русија неће да се жртвује зарад неких апстрактних идеала. И да управо сада ради на јачању сопственог суверенитета и способности да се самостално развија.

       Путин је наглашавао и да се интереси Русије поклапају са тежњама већег дела човечанства. То је чињеница, чак и да ни једна од земаља светске већине (држава чије становништво чини 85% планетарне популације) сада не наступа у фронту против неоколонијалног система Запада.

       Сада су сви заинтересовани за право на развој: од огромне Кине до монархија Персијског залива, од Индије до малих земаља у Африци. Међутим, у оквиру система који су створиле САД и Европа после Хладног рата, управо је могућност развоја постала најтеже, нерешиво питање за већину држава света.

       Готово свака држава добијала је своје место у „пирамиди исхране“ на чијем су врху САД.

       То је задовољавало старе елите и мали горњи слој становништва многих земаља. Место које им је додељивао Запад значило је могућност стицања неких користи од глобализације, али није давало шансу за напредак.

       Наличје чак и релативног просперитета унутар либералног светског поретка била је - стагнација. Стога, сада чак и такви конзервативни политички режими какав има Саудијска Арабија схватају да ће, ако не напусте „зону удобности“ коју је створио Запад, стагнирати и на крају саме себе разнети изнутра.

       Унутрашња криза тера САД и Европу да све мање делују преко економских добитака а све више да се ослањају на грубу силу и принуду.

       Видимо да у преговорима, чак и са својим савезницима, представници Вашингтона стално прибегавају претњама јер не знају други начин да задрже свој монопол.

       Могу се и не сложити са Владимиром Путином, који је рекао да нико не изазива Запад, већ сви само желе да се развијају.

       Модерни свет је донедавно био уређен тако да је сама чињеница развоја „осталих“ већ била изазов монополском положају Сједињених Држава и Европе, претња њиховој способности да воде паразитску егзистенцију на глобалном нивоу.

Ни саудијски престолонаследник Мухамед бин

Салман ал Сауд више неће да буде вазал Америке

       Кина, која је успела да створи моћну економију на колосалним људским ресурсима, највећа је претња таквом монополу. А још светска већина почиње да иде тим путем.

       Огроман део монополског положаја Запада лежи у могућности контроле светских финансија и трансакција које обезбеђују функционисање целокупне светске привреде. Није случајно да су први снажни удари економског рата против Русије били њено искључење из трансакционих механизама које контролишу САД и Европа.

       У будућности ће глобални финансијски систем обликовати неколико независних центара који осталима пружају неопходну слободу избора и конкуренције. Што их је више, то боље, јер смо у протеклих 30 година имали доста прилика да видимо да монопол није само зло, већ апсолутно зло.

       Другим речима, међународни контекст је сада на страни Русије, која се, вољом судбине, прва сударила са Западом. У војно-дипломатском сукобу око украјинског проблема.

       И, сада није питање да ли ће Запад изгубити – он је већ историјски осуђен да изгуби монополску позицију у свету. За Русију је најважније како ће сама изаћи из конфронтације која је у току, како ће држава, друштво и национална економија опстати и ојачати.

       Овде се Русија суочава са много проблема – друштво и држава су се последњих деценија развили у стању релативног комфора и недостатка потребе за мобилизацијом. Место земље у будућем међународном поретку зависи од тога колико ће успешно бити могуће изборити се са овим проблемима. Али, то се мора учинити без напуштања достигнућа слободне тржишне економије, демократије и идеолошке разноликости.

И ово Американци се буне против окова својих

либерала (Конгресс САД, 6. јануар 2021.)

       Не смемо се зарад пораза Запада претворити у милитаризовано друштво. То смо  већ прошли, а резултат је био пораз у хладном рату.

       Кконфронтација са Западом сама по себи такође није стратешки најважнија. Много значајније је како ће Русија градити односе са већином у свету.

       Прво, сарадња са не-западним светом је већ део напора да се разбије монопол САД и Европе који угрожава наш опстанак. Друго, свака трансакција или трговински споразум независан од Запада удар је на његову хегемонију у светској политици и економији. Треће, што је више независних држава у свету, то боље за Русију.

       Стога је за Русију централни елемент спољнополитичке стратегије подршка независном развоју других.

       У извесном смислу, такву политику је водио СССР у својим најбољим временима. Само, тада су идеолошке догме биле препрека. Сада је Русија прагматичнија и истовремено отворена за прихватање других онаквима какви јесу.

       Задатак није наметати другима идеје или савезе - то никоме у свету није потребно.

       Запад је, као својевремено СССР, већ покушао да натера све да марширају у једној формацији – и резултати су сасвим очигледни.