Вашингтон и Брисел су од Србије направили дефектну државу

АМЕРИКАНЦИ СЕ ОД ВИЈЕТНАМА ДРЖЕ ДЕВИЗЕ: „УБИЈАТИ ЈЕ НАШ БИЗНИС, А БИЗНИС - ТО ЈЕ ДОБРО”

• Након распада Совјетског Савеза стигао је свеж талас дефектних држава, које су продукт „хуманитарних интервенција” и смена режима у режији САД и НАТО
• За образац је узета хуманитарна интервенција у Југославији, након које су Босна, Србија и Косово претворене у дефектне државе, док су неке друге земље-бескичмењаци избегле ту судбину, при чему су све почеле да опслужују интересе Запада или да траже од њега милостињу
• Империјалне земље охрабрују тих побуњеника, јер виде у њима добар изговор за оправдање дестабилизације, бомбардовања и на крају, свргавања изабраног као мету, режима.  Овај процес је био на површини у току читавог периода демонтаже Југославије ради добијања скупа дефектних држава. НАТО је зато био потребан распад Југославије и рушење њеног највећег и најнезависнијег дела – Републике Србије 
• Конгломерат који је собом заменио раније независну државу (Југославију), увенчала је гигантска војна база САД на Косову 
• Постоје озбиљни аргументи који потврђују да су и саме Сједињене Државе - дефектна или тонућа у дефектност држава
• Разуме се, САД нису претрпеле катастрофални војни пораз од неке стране државе, али њихов систем константног ратовања нанео је велику штету становништву, које чини темељ државе

Аутор: проф. Едвард С. Херман

         ЗА ВРЕМЕ рата у Вијетнаму, једну од војних база САД красио је натпис: „Убијати је наш бизнис, а бизнис – то је добро”.

         И заиста, веома добар бизнис је био у Вијетнаму (као и у Камбоџи, Лаосу и Кореји), где се број жртава међу цивилним становништвом бројао милионима.  

         У годинама које су уследиле након Вијетнама, тај бизнис је остао веома цењен. Убиства су се дешавала како директно, тако и туђим рукама, којих је било на сваком континенту, пошто је „национална безбедност” САД свуда захтевала базе, гарнизоне, наручена убиства, инвазије, бомбардовања, покровитељства режимима убица, праве терористичке мреже и програме као одговор на терористичке претње и изазове „патетичном џину” (израз, који је 1970. искористио председник Никсон као изговор за инвазију у Камбоџу).  

         Пре неколико година, Јан Книперс Блејк у својој сјаној книзи скренула је пажњу на то да је „национална безбедност” у ствари врло растегљив појам, који се шири у зависности од тога „шта треба да садржи у складу са мишљењем државе, класе или институције”. Резултат је да баш они којима богатство и власт, чини се, дају максималну безбедност, у ствари највише пате од параноје и својим бесним покушајима да осигурају безбедност изазивају своје сопствено уништење. (Она је разматрала опасност социјалне демократије у Бразилу 1960-их година и њену ликвидацију као резултат подржане од стране САД контрреволуције и диктатуре која је уследила).  

         Додајте на то трагање утицајних представника војно-индустријске машинерије за мисијама које ће оправдати повећање буџета и свестрану сарадњу медија у том тражењу, и добићете застрашујућу реалност.  

         У ствари, џин који се прави параноичан приморан је да чини херојске напоре, како би доносио свету мање-више веродостојне претње, нарочито након пада „Империје зла”, коју је ова земља кобајаги дуго „сусдржавала” .  

         Хвала Богу што је након релативно кратких таласа пажње, усмерених на наркотероризам, а затим и на Садамово оружје за масовно уништење, уистину, као ђаво из табакере, искочио исламски тероризам како би наследио улогу извора претњи, које, ван сваке сумње, настају услед непријатељства према америчким слободама, као и услед одбијања исламског света да дозволи Израелу да пронађе партнера у преговорима и да мирно реши спорове са Палестинцима.  

         Међутим, уз увођење на највишем нивоу бизниса убистава и везане за њега продаје оружја, Сједињене Државе су освојиле „производњу дефектних држава” у индустријским размерама.  

         Под дефектном државом се има у виду таква држава која је била срушена војним средствима, или претворена у неконтролисану, путем политичке и (или) економске дестабилизације и хаоса, и која је за дуг период лишена способности (или права) да се обнови и да се брине о потребама својих грађана.  

         Наравно, Сједињене Државе су такви произвођачи одавно, о чему говоре примери Хаитија, Доминиканске Републике, Салвадора, Гватемале и држава Индокине, где је било тако добро за убијање.   

         Али, ми смо постали сведоци знатног оживљавања те производње у скорије време, као што се то дешавало у случају постсовјетске Русије и низа источно-европских држава. Опадање прихода становништва и нагло порасли ниво морталитета у тим земљама били су резултат шок-терапије и елитних полузаконитих крађа, масовних а извршених уз подршку Запада, али делимично организованих и подржаних у локалу (односно приватизација, изведених у условима који су крајње повољни за корупцију).  

         Међутим, након распада Совјетског Савеза (и, наравно, престанка деловања битног, мада ограниченог, фактора „обуздавања”) стигао је свеж талас дефектних држава, које су продукт „хуманитарних интервенција” и смене режима, које су извели САД и НАТО са још већом агресивношћу.  

         Као образац била је узета хуманитарна интервенција у Југославији, након које су Босна, Србија и Косово претворене у дефектне државе, док су неке друге земље-бескичмењаци избегле ту судбину, при чему су све почеле да опслужују интересе Запада или да траже од њега милостињу. Читав тај конгломерат, који је собом заменио раније независну државу (Југославију), увенчала је гигантска војна база САД на Косову.  

         Ова очевидна демонстрација јаких страна империјалне интервенције припремила је тло за даље напоре у производњи дефектних држава у Авганистану, Пакистану, Сомалији, Ираку, Демократској Републици Конго и Либији. Сличан програм се данас реализује, не без успеха, према Сирији и Ирану – према последњем слободни свет примењује политику застрашивања, која је заменила безбрижне односе са шаховом диктатуром, наметнутом Западом.  

         Ови, индустријски створени, случајеви дефектних држава имају заједничке црте које указују на њихов заједнички извор – империјалну политику и пројекцију империјалне моћи. Често све иде преко званичног признања етничких побуњеничких група, које пријављују свој статус жртве, воде борбу са својом владом уз помоћ терористичких аката (често са циљем да се испровоцира држава да узврати) и редовно позивају империјалне земље да им притекну у помоћ.   

         Понекад се ради пружања подршке побуњеницима у одређену земљу шаљу страни најемници, при чему им империјалне земље често дају оружје, припрему и логистику.   

         Империјалне земље охрабрују деловање тих побуњеника, јер виде у њима добар изговор за оправдање дестабилизације, бомбардовања и на крају, свргавања изабраног као мету, режима.  

         Овај процес је био на површини у току читавог периода демонтаже Југославије ради добијања скупа дефектних држава. Земљама НАТО је зато био потребан распад Југославије и рушење њеног највећег и најнезависнијег дела – Републике Србије.  

         Они су охрабривали националистичке елементе у другим републикама на устанак. Ти елементи су отпочели рат јер су схватали да ће их НАТО подржати и да ће их, на крају крајева, бранити. Ова је чињеница потпомогла одуговлачењу војних активности и етничког чишћења, али задатак рушења Југославије и стварања на њеном месту дефектних држава био је, захваљујући томе, испуњен.  

         Зањимљиво је да су чланове Ал Каиде и најмнике увозили у Босну и на Косово у циљу борбе са републиком-метом (Србијом) уз знање и сарадњу са администрацијом Клинтона, као и са Ираном.  

         Ал Каида је била заступљена међу „борцима за слободу”, који су учествовали у либијској кампањи, а сада, мада са закашњењем, призната је од стране New York Times као покретачка снага програма за смену режима у Сирији.

         И наравно, она је била централни елемент приликом смене режима у Авганистану и основа „ефекта бумеранга” 9/11 (Бин Ладен је био битан учесник побуњеничке делатности под америчко-саудијским надзором, да би касније био напуштен од стране својих ментора, који су га након терористичких напада демонизовали и убили).   

         Ови програми увек подразумевају најозбиљнији однос према „управљању зверствима”, кад се влада која се налази на удару оптужује за насиље против побуњеника и њихових присталица, а још се са успехом оцрњује и подмеће јој се у току процеса како би се повећале димензије мешања у туђу политику.   

         Овај захват је играо битну улогу у ратовима са циљем распарчавања Југославије, a можда још и већу у Либији и Сирији. Непроцењиву помоћ процесу пружа мобилизација међународних организација којe узимају учешћа у демонизацији путем разоткривања зверстава, а понекад и излагањем оптужби за злочине које се приписују лицима одређеним за ту улогу.  

         У случају Југославије, основани од стране ОУН Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) приликом организацијe судског гоњења српских власти, радио је у тесној сарадњи са земљама чланицама НАТО.  

         Овај процес најбоље илуструје оптужница коју је подигао тужилац МТБЈ против Слободана Милошевића у мају 1999. – баш онда, када је НАТО почео да бомбардује цивилне објекте Срба са циљем да се убрза њихова капитулација, без обзира што су то били ратни злочини, који су при том били направљени уз кршење Повеље УН.  

         Али трибунал је успео да скрене пажњу читавог света са ружног и противзаконитог понашања НАТО на оптужбе против демонизованог Милошевића.  

         На исти начин, када је НАТО био спреман да нападне Либију, тужилац Међународног кривичног суда је оперативно подигао оптужницу против Моамера Гадафија, без иоле независне истраге.    

         Овај начин „управљања законом” је непроцењив за империју и доприноси процесу смене режима и производњи дефектних држава.  

         Постоје такође наизглед независне организације које „поспешују демократију”, удружења као што су Хјуман Рајтс Воч, Међународна кризисна група, Институт за отворено друштво. Те организације са завидном ревношћу наступају уз империјалну већину, режирајући злодела режима и њихових вођа, који су одређени за смену.  

         Постоје озбиљни аргументи који потврђују да су и саме Сједињене Државе -дефектна или тонућа у дефектност држава.

         Разуме се, САД нису претрпеле катастрофални војни пораз од неке стране државе, али њихов систем константног ратовања нанео је велику штету становништву, које чини темеље државе. 

         Сав вишак производа се троши за потребе система вођења константног рата, потрошње и богаћења мањине... 

         Заиста, у својој државној дефектности, као и у многоме другом, Сједињене Државе су изузетна држава! 

 

         Превела

         Марија Петрова