У Азербејџану понуђена награда ономе ко одсече уво писцу Ајлислију

ЕВО СА КАКВИМ РЕЖИМОМ ЈЕ СРБИЈА ПОТПИСАЛА

СПОРАЗУМ О СТРАТЕШКОМ ПАРТНЕРСТВУ

Акрам Ајлисли

• Био национални миљеник и посланик, па буквално за један дан постао омражен - само зато што је децембра 2012. у руском часопису „Дружба народа“ објавио нови роман „Камени снови“ у којем је испричао и историју свог родног села, Ајлиса, у којем су 1919. турске трупе ликвидирале читаво јерменско становништво
• Прогањање Ајлислија због његовог бунтовног романа кренуло је не само на друштвеном нивоу него и званично. Одлуком председника земље, Илхама Алијева, одузета су му сва звања и награде
• На трговима, у низу градова, чак и у његовом родном селу, одржани су митинзи на којима је узвикивано: „Смрт Акраму!“. Као у мрачној традицији - књиге овог „писца-отпадника“ полетеле су у ватру
• Ајлисли - чија жена и син су истерани са посла - помишља да емигрира јер је шеф провладине странке „Савремени Мусават“, Хафиз Гаџијев, званично подудио награду од 10.000 маната (око 10.000 евра) ономе ко му одсече уво. По речима Гаџијева, можда ће то учинити неко од чланова омладинског огранка странке 

Пише: Андреј Сидорчик, недељник „Аргументи и факти“

        ПОЗНАТИ азербејџански писац Акрам Ајлисли због бунтовничког романа претворен у објекат хајке.

       Догађаји који се у последње време дешавају у Азербејџану изазивају код посматрача мешовито осећање ужаса и одбојности.

       Одавно је познато да је азербејџанско-јерменски конфликт, који се десио крајем 1980.-их и почетком 1990.-их година, оставио свој печат на односе та два народа. Ипак, чак и у том склопу, хајка која се развила према познатом азербејџанском писцу Акраму Ајлислију у његовој рођеној земљи заиста изгледа чудовишно.

       До недавно је у својој Отаџбини 75-годишњи Акрам Ајлисли сматран за угледног човека и класика националне књижевности. Он је превео на азербејџански језик књиге Василија Шушкина, Ивана Тургењева, Габријела Гарсије Маркеса и многих других познатих аутора. Сам је написао десетине романа, приповедака и прича.

       За своју делатност, тада већ у независном Азербејџану, Ајлисли је награђен орденима „Шохрат“ („Признање“) и „Истиглал“ („Независност“), звањем Народног писца своје републике, као и специјалном председничком пензијом.

       Током неколико година Ајлисли је био посланик у републичком парламенту - Мили Меџлису.

       Све се променило буквално за један дан кад је у децембру 2012. г. у руском часопису „Дружба народа“ објављен нови роман Ајлислија „Камени снови“.

       Роман је посвећен догађајима који су се десили на почетку азербејџанско-јерменског конфликта, посебно, погромима у Сумгаиту и Бакуу у којима су зверски убијене десетине Јермена.

       У том роману, Акрам Ајлисли је такође испричао историју свог родног села, Ајлиса, у којем су 1919. г. турске трупе ликвидирале читаво јерменско становништво.

       Писац у роману није покушавао да тражи невине и кривце већ је испричао о трагедији два народа. Међутим, такав став није наишао на разумевање у Азербејџану где се деци од основне школе, ако не и обданишта, уливају антијерменска расположења.

       Прогањање Ајлислија због његовог бунтовног романа кренуло је не само на друштвеном нивоу него и званично. Одлуком председника земље, Илхама Алијева, одузета су му сва звања и награде.

       На трговима, у низу градова, чак и у његовом родном селу, одржани су митинзи на којима је узвикивано: „Смрт Акраму!“. Као у мрачној традицији - књиге овог „писца-отпадника“ полетеле су у ватру.

       Просули су се позиви да се Ајлислију одузме држављанство и да се протера из земље. Штавише, посланици парламента предложили су да се провери „генетски код“ писца, јер, по њиховом мишљењу, онај који наступа са таквих позиција по крви не може бити Азербејџанац.

       Није само Акрам Ајлисли постао жртва него и чланови његове породице. Отказ са посла добили су и његова супруга и син.

       У самом Азербејџану само се појединци одлучују да подрже Ајлислија. Осуђујући хајку на писца, чак и представници опозиције, ипак, сматрају својом дужношћу да искажу неслагање са самим романом.

       Ајлисли лично, као и већина људи који су одрасли и формирали се у Совјетском Савезу, никада није скривао свој интернационализам и неслагање са претварањем јерменског народа у објекат мржње. Али, све док он о томе није говорио гласно и отворено - власти су више волеле да то не примећују. 

       До последњег тренутка, писац је говорио да не намерава да напушта своју земљу. Међутим, последња кап може постати изјава руководиоца провладине странке „Савремени Мусават“, Хафиза Гаџијева, који је званично подудио награду од 10.000 маната (око 10.000 евра) ономе ко Акраму Ајлисију одсече уво. По речима Гаџијева, можда ће то учинити неко од чланова омладинског огранка странке.  

       После тога, Ајлисли је признао да размишља о одласку, а посебно што на претње које су стизале на пишчеву адресу није уследила никаква реакција од стране азербејџанских органа за заштиту права грађана.

       Хајка на Ајлислија уопште није први случај испољавања сличних расположења у тој земљи.

       У Азербејџану се константно дају изјаве о могућности враћања Нагорног Карабаха и граничних области војним путем. Становништво се васпитава у духу крајње мржње према непријатељима-Јерменима.

       У лето 2012. г. избила је међународна афера кад су власти Мађарске предале Азербејџану Рамила Сафарова који је осуђен на доживотни затвор и који је држављанин Азербејџана. 

       Старији поручник армије Азербејџана, Сафаров, допутовао је у Мађарску 2004. г. на курсеве енглеског језика у оквиру програма „Партнерство за мир“. Истовремено са Сафаровим на курсевима су били представници других земаља, међу којима и јерменски војник Гурген Маркарјан.

       Пошто се наоружао секиром, Сафаров се ноћу прикрао у собу Маркарјана и убио уснулог „непријатеља“. Затим је покушао да нађе другог представника Јерменије, али га је полиција ухапсила. 

       Невероватно, али је то мрско и подло убиство у Азербејџану било проглашено за „пример за опонашање“, а сам Сафаров узвишен до ранга националног хероја.

       Током 2012. г. Азербејџан је потписао низ повољних привредних споразума са Мађарском и успео да добије сагласност за изручење Сафарова „ради даљег издржавања казне“. Истог дана, указом председника Илхама Алијева, Сафаров је помилован, унапређен у чин мајора и добио новчану надокнаду за проведених осам година у мађарском затвору.

       У Сумгаиту, граду, чије су улице биле заливене крвљу Јермена у време погрома у фебруару 1988. године, хиљаде Азербејџанаца изашло је на улице скандирајући: „Рамиле, поносимо се тобом!“.

       Администрација председника Азербејџана изјавила је да су „такви хероји као Рамил Сафаров својом храброшћу удахнули нови дух азербејџанском народу и друштву“.

       Превела Ксенија Трајковић