Стратешки значај имало би острво Дијего Гарсија

Израел амбицизоне припреме за напад на Иран почео још 2003. године – како би изгледала агресија у сарадњи са САД (3)

Америчка база на острву Дијего Гарсија

* Друга варијанта `операције Иран` подразумева заједнички напад САД  и Израела, а за извођење овакве операције било би потребно чак 437 авиона разне намене - од ловаца, бомбардера, стратешких бомбрадера, авиона за електорнски рат, авио-цистерни и спасилачких хеликоптера

* Морнарица би при овом сценарију играла значајну улогу, пре свега у Персијском заливу. Уз употребу 4 до 6 носача авиона, крстарица и разарача као носилаца крстарећих ракета `томахавк`, а острво Диего Гарсија у Индијском океану - где се налази америчка база -  добило би стратешки значај

* Први, кључни удар, ако све крене по овом плану, дошао би од крстарећих ракета које би испаљивали разарачи и нуклеарне подморнице на улазу или из самог Персијског залива

* Израел у овом случају своје авионе не би директно слао у напад са израелских аеродрома него би били лоцирани са посадама у некој регионалној америчкој бази

         ДРУГА могућа операција против Ирана била би реализована у `копродукцији` Израела и САД. Са амбицијом: да се Техеран радикланим резом трајно онемогући да произведе атомско оружје.

         За извођење овакве операције потребна је обимна логистика приликом размештаја авијације и убојних средстава у региону. Неки прорачуни говере да би за извођење овакве операције било потребно чак 437 авиона разне намене - од ловаца, бомбардера, стратешких бомбрадера, авиона за електорнски рат, авио-цистерни и спасилачких хеликоптера.

         Морнарица би при овом сценарију играла значајну улогу, пре свега у Персијском заливу. Уз употребу 4 до 6 носача авиона, крстарица и разарача као носилаца крстарећих ракета `томахавк`, а острво Диего Гарсија у Индијском океану - где се налази америчка база-  добило би стратешки значај.

__________________________________________________________________________

 „План предвиђа употребу болмбардера Б-2 и Б-1Б, док би се Б 52 користио у првом таласу са аеродорма у региону без уласка у ирански ваздушни простор.“

__________________________________________________________________________

         Први, кључни удар, ако све крене по овом плану, дошао би од крстарећих ракета које би испаљивали разарачи и нуклеарне подморнице на улазу или из самог Персијског залива. Употребом крстарећих ракета за неутрализацију положаја ПВО отворио би се јужна смер за улазак америчких боомбардера за елиминацију нукеларног реактора Бушер. За овим ударом уследио би талас ловачких авиона који би морао, осим са иранским ловцима, да се суочи и са асиметричном доктрином иранске ПВО и са концентрацијом снага у неколико кључних регија које се нападају.

         Претпоставља се да би Иранци са великим снагама бранили и област око Ормуског мореуза и нафтом богату провинцију Кузистан које имају највећу насељеност док је северо источни део Ирана уз границу са Авганистаном и Туркменистаном слабо ненасељен.

         У каснијим налетима све већи значај у нападу на већ оштећене објекте преузели би стратешки бомбардери који би носили нуклеарно оружје мање снаге за пробијање и уништење објеката до краја. План предвиђа употребу болмбардера Б-2 и Б-1Б, док би се Б 52 користио у првом таласу са аеродорма у региону без уласка у ирански ваздушни простор.

         Американци рачунају да би напад на Иран био `ограничена операција ради уништетња иранског нукеларног програма`.

Б-2

__________________________________________________________________________

„Немачка је у време владавине Садама Хусеина интензивно сарађивала са Ираком у производњи оружја. Због честих критика Израела да Немачка учествује у поризводњи хемијског оружја са којим би можда био уништен Израел, влада тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола понудила је компензацију Израелу да им изгради три такве модерне подморнице.“

__________________________________________________________________________

         Међутим, овај сценарио, као и претходни, сигурно ће се суочити са жестоким отпором Ирана и жељом за осветом. Сасвим је вероватно да ће Техеран наредити испаљивање балистичких ракета на територије околних земаља и Израела, као и блокаду Ормуског мореуза што би у свету изазавао нафтни шок и подигло цену нафте чак на 250 долара за барел.

         Неки не искључује ни могућност да Иран тајним путем набави већ готову атомску бомбу.

         Авиони нападача би, према овом сценарију, долетали из неколико смерова. Из база Манас (у Киргистану), Гаф Игњатијево и Безмер, Инџирлик у Турској и са регионалних аеродорма у Саудијској Арабији и са носача авиона. Израел у овом случају своје авионе не би директно слао у напад са израелских аеродрома него би били лоцирани са посадама у некој регионалној америчкој бази.

         Процене су да би значајну улогу у нападу на Иран одиграла морнарица, пре свега подморнице класе `делфин`. За Израел оне представљају основ одбране.

         Реч је о модерним подморницама које су ушле у наоружње 1999. и 2000. године и то прва три `примерка`. Добијене су на необичан начин.

         Немачка је у време владавине Садама Хусеина интензивно сарађивала са Ираком у производњи оружја. Због честих киритика Израела да Немачка учествује у поризводњи хемијског оружја са којим би можда био уништен Израел, влада тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола понудила је компензацију Израелу да им изгради три такве модерне подморнице.

         Израелци су прихватили Колову понуду, па је кренуо посао у бродоградилишту Кил.

         Ради се о модерни подморнициама око 1900 тона подводног депласмама, дужине 57 м, са три погонска дизел мотора и посадом од 45 чланова.

         `Делфин` може самостално да обавља задатке без повратка у базу најмање 50 дана, а под водм може провести непрекидно 5 дана.

         Лето 2009. било је преломно. Тада је израелска морнарица објавила да је једна подморница прошла кроз Суецки канал и упловила у Црвено море и да је као базу почела да користи луку Елиат у Акабском заливу.

         Када су се појавиле информације да су још две подморнице из Хаифе и из Средоземног пребачене у Црвено море почела су нагађања да Израел своје подморнице спрема да учествују у нападу на Иран.

         Иако је то испрва било демантовано, две године касније је потврђено да су све три подморнице имале вежбу на смаом улазу у Персијски залив. Недалеко од територијалних вода Ирана.

         Војни стручњаци тврде да је у почетку разараде планова за напад на Иран било предвиђено да стратешка израелска ракетно- подморничка претња одмаздом започене из Средоземног мора, тачније да подморнице буду стациониране испред либанске или сиријске обале и да отуда прете Ирану. Међутим, од тога се одустало јер је домет крстарећих ракета за успешно гађање циљева у Ирану био недовољан.

Подморница класе "делфин"

__________________________________________________________________________

„Три нове подморнице `супер делфин` ће под именом `INS Tannia`и `INS Rahav` ући у оператину употребу 2012. године, а трећа је тек у фази градње.Ове подморнице имају по 10 торпедних цеви  - по 6 за торпеда калибра 533 мм и по 4 цеви за торпеда калибра 648 мм који по потреби могу бити замењени крстарећим ракетама са нуклеарним бојевим главама АГМ 142 попај турбо домета 1.500 км.“

__________________________________________________________________________

         Тада је објављено и да су из тих подморница биле успешно лансиране крстареће ракете `попај турбо`. На даљину од 1500 км према Индијском океану. А да је још једно тестирање било обављено уз обалу Шри Ланке.

         Израелци су од Американаца прво тражили да купе `томохавк` ракете које би се лансирале из ових подморница, а у развој ракете `попај турбо` кренуло се када су Американци одбили да их испоруче.

         У пролеће 2010. године у немачкој јавности су се појавиле информације да Израел у највећој тајности у бродоградилишту Кил гради још три подморнице `делфин`. Наиме, 2006. године прво је био потписан уговор на две, да би 2008. била наручена још једна модернизована подморница под називом „ супер делфин“.

         Нове подморнице у односу на стару класу разликоваће се по томе што ће имати АИП ( Air Independent propulsion) погон. Нова подморница има комбинацију дизел и електро-мотора, сонаре које је јако тешко ухавтити, а може прећи 400 Нм ( око 740 км) без израњања са АИП погоном.

         Подморнице класе `супер делфин` су у односу на ранију верзију дуже за  11 м, тако да дужина износи 68 метара, депласман им је повећан са 1650 т на 2300 т. Разлог зашто им је труп продужен за чак 11 м је у смештају  АИП погона, то јест - додатних акумулатора и боца за кисеоник за АИП погон.

         `Супер делфини` ће под именом `INS Tannia`и `INS Rahav` ући у оператину употребу 2012. године, а трећа је тек у фази градње.

         Ове подморнице имају по 10 торпедних цеви  - по 6 за торпеда калибра 533 мм и по 4 цеви за торпеда калибра 648 мм који по потреби могу бити замењени крстарећим ракетама са нуклеарним бојевим главама АГМ 142 попај турбо домета 1.500 км.

         Искуство стечено у три операције, у којима је учествовало израелско ратно ваздухопловство - операција `Вавилон` 1981, операција `Дрвена нога` 1985. кад је гађано седиште ПЛО у Тунису и операција `Воћњак` из 2007. када је бомбардован и до темеља уништен објекат који се доводио у везу са сиријским нуклеарним програмом у дубини сиријске територије, као и бројне вежебе на Медитерану - пружиле су Израелцима додатна искуства која би им помогла у мисији бомбардовања Ирана.

__________________________________________________________________________

„Увежбаван је прелет целог Средоземља - од Израела па све до Гибралтара и назад. То је пут дугачак скоро 2.500 км у једном смеру што донекле одговара растојању Израела до циљева у Ирану.“

__________________________________________________________________________

         Израелски пилоти су у низу вежби и припрема за напад на Иран напрезани до крајњих граница употребе. Обично су имали дневно до четири налета у укупном трајању од четири до четири и по часа. После сваког слетања ангажовање пилота је уследило после три сата одмора. Карактеристично је и то што пилоти нису унапред занали циљ мисије.

         Вежбе које су трајале неколико дана, показале су да је код половине посада замор и пад концентрације уследио после другог дана вежбе, а посебно трећег дана. Мали број пилота је успешно поднео четврти дан вежбе и претпоставља се да ће они запараво чинити језгро пилота који ће учествовати у нападима.

         Занимљиво је да пилоти, приликом оваквих дуготрајних вежби, нису никада слетали на свој матични аеродром него су користили друге аеродроме у близини којих су се задесили. Све промене удара по циљевима и слетања добијали су у ваздуху.

         Увежбаван је прелтет целог Средоземља - од Израела па све до Гибралтара и назад. То је пут дугачак скоро 2.500 км у једном смеру што донекле одговара растојању Израела до циљева у Ирану.

         Посебне вежбе обављане су и са пилотима летећих цистерни КЦ-130 и КЦ-135 које су засноване на путничким авионима Боинг Б-707 које су Израелци сами редизјанирали. Тачка првог претакања била је у зони острва Крит, а друга уз Балеарска острва у близини Шпаније.

         Време процењено за извођење `операције против Ирана` је, минимум, три недеље. Међутим, напад на Иран је тренутно мало вероватан јер је 2012. у Америци изборна година, а ниједан председник САД не жели да ризикује регионални рат у време кампање, ако се бори за други мандат.