Са Американцима могућ и атомски напад
Израел амбицизоне припреме за напад на Иран почео још 2003. године – како би то могло да изгледа (1)
* Прва варијанта је: Операција „ Опера 2“- израелски селектовани и хируршки прецизни напад на иранска нуклеарна посторјења - на три до пет најважнијих циљева
* Друга: Операција `Мир на Блиском Истоку` која би значила укључивање и САД, заједно са Израелом, у напад на Иран. План би обухватио напад на 400 циљева широм Ирана са намером тоталног заустављања иранског нуклеарног програма
* Могућа је и Операција `Иранска слобода` која би подразумевала коалицијски сведимензионални општи напад на Иран са циљем промене државног уређења и „ демократизације“ државе, па би нуклеарни објекти били у другом плану
* Пенетрацијске бомбе са мањом ефикасношћу за напад на бункере употребљне би биле у Натанзу, јер посторјење закопано дубоко под земљом. То би било прив пут после 1945. године - када су САД бациле бомбу на Хирошиму и Нагасаки - да би било употребљено атомско оружје
* Израелска авијација би полетала са неколико аеродрома. Тако се рачуна да би вишенаменски авиони Ф-16И суфа (олуја) и Ф-15И ра ам (гром) полетали са три аеродрома смештена у пустињи Негев, а то су: Берсхеба, Неватим и Рамон, а користила би се вероватно и највећа израелска ваздухопловна база Тел Ноф и Хатзор, одакле полећу авиони у нападу на Газу
* Израелске бомбе би експлодирале са снагом која је једнака једни петнаестини бомбе која је бачена на Хирошиму. Две ескадриле израелских авиона Ф-15И и Ф-16И, чија база је у Негевској пустињи јужно од Тел Авива, недељама и недељама су вежбале извођење овог задатка...
* Американци би - у случају ангажовања у нападу на Иран -користили ваздушне базе у Румунији и Бугарској - посебно Граф Игњатијево и Безмер
ХОЋЕ ли Израел, и када, напасти Иран – све је чешће питање у блискоисточним и светским у медијима?
Многи су уверени да време за Иран полако истиче и да се `дан Д` ближи.
Ратна реторика се не ситишава, иако и јастребови, какав је израелски премијер Бењамин Нетањаху, тврде да напад на Иран није неизбежан. Али, уз то је ишла `опаска`: да се ирански нуклеарни програм може зауставити једино војном акцијом, а одатле се извлачи закључак да Израел не одустаје од бомбардовања нуклеарних посторојења Техерана.
Медији се одавно утркују у прогнозама: ко ће први ударити и којим наоружањем, која убојна средства ће бити примењена, којим путевима ће се авијација или ракете кретати, и у једном и у другом смеру.
Бењамин Нетањаху
Ево неколико верзија како би могао да изгледа напад, али се мора знати да тешко да ће бити изненађења за Иранце.
Израел је амбицизоне припреме за напад на Иран почео још 2003. године, а Иранци су то схватили тек када су у јавност почели да цуре подаци о припрема израелских пилота. Израел је сматрао да санкције УН нису довољне јер нису обухватиле оно најбитније - извоз земног гаса и нафте. Поготово што се са доласком на чело Ирана Махмуда Ахмадинеџада, трврдог радикала, променила и спољна политика Ирана, а нуклеарни програм добио на снази.
Трвења на релацији Иран - Запад трају још од 2003. године од инвазије САД и савезника на Ирак. Низ граничних инцидената и оптужби прохујао је кроз медијску сферу, а неки британски таблоиди чак су отворено пропагирали инвазију на Иран.
Свет је звецкао увелико оружјем преко медија који су лицитирали кад ће Иран бити нападнут од стране САД и Израела.
Отрежњење је сурово стигло 2006. године избијањем Другог либанског рата због отимце једног Израелског војника и убиства другог од стране Хезболаха. Асиметрични рат са комбинацијом мрежноцентричног ратовања показао је да израелска армија није спрмена за једна овакав вид сукоба.
Обавештајна припрема је поново заказала, као и 1973. године за време Јом Кипур рата, јер војници нису знали да Хезболах осим ракета 122 мм град, које од миља зову „ каћуше“, и нешто ракета типа „ касам“ израђиваних у Гази не поседује савремене противоклопне ракете Корнет, Метис-М , РПГ-29М популарно назване `вампир` и противбродске ракете кинеске производње Ц-802 које умало нису потопиле израелску корвету.
Са завршетком рата уследила је темељита анализа свих недостатака, пропуста у употреби вишенаменских авиона, исплативости гађања циљева ласерски вођеним бомбама и учинка тенкова. А противбалистичка заштита Изараела - постављањем система типа Аров и Спајдер - тек се успостављала. Све ово је одложило планове за напад на Иран за неколико година што је Иранцима дало времена да још више крену у изградњу свог нуклеарног, али и ракетног програма.
__________________________________________________________________________
«Напад би наводно уследио по сценарију напада на нуклеарни рекатор Осирак у Ираку 1981. године и израелског бомбардовања Де ес Зора у унутрашњости Сирије, на граници са Ираком, 2007. године (та операција познатија је као„ Воћњак“).“
__________________________________________________________________________
Септембра 2007. године, у једном иностраном војном часопису, појавила се озбиљна анализа припреме напада на Иран, то јест проигравање сценарија како би то изгледало. Аутор је на пет страна дао опширну анализу могуће акције против Ирана.
Овај аутор оперише са три сценарија могућег војног напада на Иран:
Први: Операција „ Опера 2“- израелски селектовани и хируршки прецизни напад на иранска нуклеарна посторјења - на три до пет најважнијих циљева међу које спадају нуклеарни реактор `Бушер`, центри за обогаћивање урана Ком, Натанз, Рамандех и фабрика за прављење атомског горива у Исфахану. Сви ови циљеви су смештени у западном делу Ирана, а напад би наводно уследио по сценарију напада на нуклеарни рекатор Осирак у Ираку 1981. године и израелског бомбардовања Де ес Зора у унутрашњости Сирије, на граници са Ираком, 2007. године (та операција познатија је као„ Воћњак“).
Други: Операција `Мир на Блиском Истоку` која би значила укључивање и САД, заједно са Израелом, у напад на Иран. План би обухватио напад на 400 циљева широм Ирана са намером тоталног заустављања иранског нуклеарног програма. Комбинацијом доктрине `прализуј и застраши` - која је примењена у Ираку 2003, године - и концепције глобалног удара применом стратешких бомбардера Б-2, Б-1 који би носили нуклеарно наоружање.
Трећи: Операција `Иранска слобода` која би подразумевала коалицијски сведимензионални општи напад на Иран са циљем промене државног уређења и „ демократизације“ државе, применом целог спектра операција. Операција би наводно била заснована на два искуства - оном против СР Југославије из 1999. и још модернијим и усавршенијим нападом 2003. године у Ираку. Уништење нуклеарних амбиција било би у овом случају секундарни циљ, а промена власти и друштвеног уређења примарни циљ напада.
Када се погледа овај план из 2007. године види се велики број мана које би се појавиле при извођењу овакве сложене операције.
__________________________________________________________________________
„Иранска ПВО није баш нова осим ако не рачунамо 30 система ТОР М-1 који су постављени за заштиту највреднијих нуклеарних ценатра.“
__________________________________________________________________________
Операција Опера 2 отпада, јер Израелци не могу рачунати на стратешко изненађење какво су обезбедили када су бомбардовали ирачки нуклеарни рекатор Осирак код Багдада и при опрацији Воћњак 2007. Од та два догађаја свет се дијаметрално изменио, премрежен је тако да ниједна активност израелске армије, посебно применом интернета и друштвених мрежа, тешко да може бити сакривена. То иранцима иде на руку, јер могу одлично предвидети све очекујуће правце напада и применом математичког модела проценти губитке непријатеља и своје адекватном применом ПВО. Упркос томе иранскаа ПВО није баш нова осим ако не рачунамо 30 система ТОР М-1 који су постављени за заштиту највреднијих нуклеарних ценатра.
Операција `Мир за Блиски Исток` - ово је само назив по узору на `Операцију мир над Галилејом`, али далеко сложенија, па се аналитичари управо на њунасањају јер је комбинација `доктрине шока` и пралаизовања са глобалним ударом, па има највише шансе и већина западних аналитичара се опредељује за овакву димензију операције коју би, према последњим операцијама, извео самостално Израел, а по потреби, и зависно од оклности, САД би `припевале` и у борбу, у крањној нужди, убациле стратегијске бомбардере опремљене тактичким нуклеарним оружјем за уништење подземних центара за производњу и обогаћивање урана.
Операција слична оној у Ираку, када је оборен Садам Хусеин, још је магловитија него прва операција. Оваква операција захтевала би дуготрајне припреме и реоне базирања у околним земљама. Захтевало би се довлачење великог броја авиона, људства што изискује вишемесечне припреме, а то не би могло проћи незапажено. Имајући у виду искуства у Ираку и Авганистану, америчка јавност, као и израелска, не би баш била томе наклоњена, процењујући велике губитке на страни нападача.
Дакле, остаје друга верзија напада најближа оном што се реално планира. Показаћемо зато како би то изгледало.
Ову `верзију` је објавио британски новинар Гордон Томас у књизи „ Тајни рат: 100 година британске обавештајне службе МИ 6“. Сама књига је објављена 2009. године. Иначе, Томас се сматра незваничним биографом ове службе.
Ево како он описује, у једном делићу, напад Израела на Иран при крају књиге „... За то време аналитичари из канцеларије за Ирак у Воксхол Кросу проучавали су израелске планове о превентивном нападу на главна посторјења за обогаћивање Урана у Ирану: на Натанз, на центар за прераду урана у Исфахану и рекатор тешке воде у Араку.
Пенетрацијске бомбе са мањом ефикасношћу за напад на бункере употребљне би биле у Натанзу, јер постројење закопано дубоко под земљом. То би било прив пут после 1945. године - када су САД бациле бомбу на Хирошиму и Нагасаки - да би било употребљено атомско оружје.
Натанц
Израелске бомбе би експлодирале са снагом која је једнака једни петнаестини бомбе која је бачена на Хирошиму. Две ескадриле израелских авиона Ф-15И и Ф-16И, чија база је у Негевској пустињи јужно од Тел Авива, недељама и недељама су вежбале извођење овог задатка...
Почело би ласерским вођеним бомбама, намењеним да се забију дубоко под земљу, пре него што експлодирају. После ракета послатих на Натанз уследиће миниракете са нуклеарним пуњењем које ће експлодирати добрих 20 метара под земљом како би вероватност радиоактивне прашине и кише биле мање. Аналитичари из канцеларије за Иран у Ми6 замолили су научнике у британском нуклеарном центру Харвелу да процене и израчунају степен ризика.
__________________________________________________________________________
„Теоретски, напад на Иран могао би да има три правца: а) Јужни дуг 2500 км, који до Ирана води преко Саудијске Арабије; б) Северни дуг 2600 км који води преко Средоземља и Турске директно до Ирана, али отпада; због заоштерених сукоба и минималне вероватноће да ће Турци дозволити прелет кроз свој ваздушни простор.“
__________________________________________________________________________
Они су једном аналитичару рекли да све зависи од дубине експлозије и њеног излазног смера. Нешто падавина биће сигурно......“.
Томас описује и друге знакове да се у том периоду Израел интензивно припремао за напад на Иран. Тако имамо откривање израелских авиона на прелету преко целог Медитерана у дужини од 3200 км колико износи пут од Тел Авива до Натанза. Постојали су и други знаци па тако Томас наводи и изјаве Меир Дагана, бившег директора Мосада (израелске обавештајне службе), који је имао скривене агенте у самим посторјењима и међу нуклеарним физичарима (од 2011 интезивирана ликвидација управо тих нукеларних физичара - опс. аутора). Битан сегмент напада чиниће поморска компонента а о томе мало касније.
Теоретски, напад на Иран могао би да има три правца: а) Јужни дуг 2500 км, који до Ирана води преко Саудијске Арабије; б) Северни дуг 2600 км који води преко Средоземља и Турске директно до Ирана, али отпада; због заоштерених сукоба и минималне вероватноће да ће Турци дозволити прелет кроз свој ваздушни простор у садашњој ситуацији, посебно због напада на брод који је пловио ка Гази чак и тајни договор са Анкаром ц) трећи смер која би се активирао у случају свеопштег напада на Иран.
Израелска авијација би полетала са неколико аеродрома. Тако се рачуна да би вишенаменски авиони Ф-16И суфа (олуја) и Ф-15И ра ам (гром) полетали са три аеродрома смештена у пустињи Негев, а то су: Берсхеба, Неватим и Рамон, а користила би се вероватно и највећа израелска ваздухопловна база Тел Ноф и Хатзор, одакле полећу авиони у нападу на Газу.
Американци би - у случају ангажовања у нападу на Иран -користили ваздушне базе у Румунији и Бугарској - посебно Граф Игњатијево и Безмер.
__________________________________________________________________________
„Израелски Ф-16 и Ф-15 могу неометано проћи кроз ваздушни простор Јордана јер Јорданци неће никада ометати ни један израелски авион.“
__________________________________________________________________________
Израелски Ф-15
Сви светски медији надавно су пренели информацију да САД припрема и базу Манас на аеродром Бишкек у Киргистану, која тренутно служи за снабдевање америчких трупа у Авганистану за напад на Иран у случају да САД одлуче да се војно ангажују у акцији уништења нуклеарног програма Ирана.
Да би израелски авиони дошли до Ирана, мораће прелетети неколико арапских земаља а то су : Јордан, Ирак, у некој варијанти олакшавајућа околност би била и Сирија у случају склањања са власти Башара ал Асада. Тиме би ваздушни кордор у прелету до Ирана са северозападне стране био олакшан. Одстрањивањем Асада са власти збачена би била власт мањинске секте Алавита који су шиити, чиме би се успоставила владавина сунита, а тиме још један блиски савезник Ирана избачен из лежишта, а пут за напад на Иран широм отворен. Неки аналитичари претпостављају да док се Асад не уклони са власти Иран неће бити нападнут.
Израелски Ф-16 и Ф-15 могу неометано проћи кроз ваздушни простор Јордана јер Јорданци неће никада ометати ни један израелски авион. Ирак је посебна прича а с те стране прелет Израелцима је олакшан јер ирачка армија не располаже са ПВО системима а ионако Американци и даље воде главну реч тако да за њих проблема није било.
Најмистериознији правац остаје прелет авиона преко Кувајта и Саудијске Арабије. Кувајт је за Израелце посебно интересантан јер фигурира као најкраћи пут до нуклеарног реактора у Бушеру.
__________________________________________________________________________
„Саудијци поседују и 50 балистичких пројектила ЦСС-2 кинеске производње које су купљене крајем деведесетих година 20 века и имају домет 3.500 км и могу да носе нуклеарну бојеву главу, а Израел је управо од страха да би Саудијици могли напасти са њима јеврејску државу започео изградњу балистичких ракета средњег домета.“
__________________________________________________________________________
Израелски војни планери сматрају да би им посао увелико био олакшан ако би бар један крак бомбардерског напада израелских авиона ишао преко Саудијске Арабије. Да се нешто кува потврдила је и израелска штампа 2009. године када је увелико писано да је тадашњи премијер Израела Ехуд Олмерт о тој могућности разговарао са неколико званичника саудијског режима, па је чак и шеф Мосада био у тајној посети Ријаду и шефу саудијске обавештајне службе, како би разговарали о овј теми.
Нико ово није демантовао нити потврдио, али је зато британски лист Тајм дошао до потврде да је посредством америчких дипломата, начелно постигнут договор о прелету израелских авиона преко Саудијске Арабије.
Неко ће поставити питање: зашто баш Саудијска Арабија и откуд такво њено слагање са Израелом? Пре свега ваља осветлити неколико ствари.
Иран је за Саудијску Арабију постао највећа могућа претња откада је почео развој свог нуклеарног програма. Управо у случају да Иран се домогне атомске бомбе и усавршавања ракетног програма, Саудијска Арабија изгубила би примат регионалне силе, а религијски план би играо значајну улогу пошто је Саудијска Арабија чувар сунитског ислама и брана пред најездом шиита које предводи Иран. У случају да Иран добије атомску бомбу, Саудијци би били принуђени да одговре на два начина: да и они сами крену у развој атомске бомбе (новац није проблем), али је ова ситуација мало вероватна и Американци се са њом баш и не слажу, и друга опција да друга земља, у овом случају Израел, за њих одради посао и онемогући Ирану да добије атомску бомбу. Овакав став деле и друге земље залива којима је Иран трн у оку као што су Бахерин, Оман и Катар где постоји велика шиитска мањина.
Офанзивну компоненту Саудијске Арабије, осим 72 борбена авиона тејфу, 136 авиона Ф-15 плус ,нова 84 авиона Ф-15 - саудијска авијација биће моћнија од Израела и најмоћнија флота са гомилом модерних апарата у региону. Саудијци поседују и 50 балистичких пројектила ЦСС-2 кинеске производње које су купљене крајем деведесетих година 20 века и имају домет 3.500 км и могу да носе нуклеарну бојеву главу, а Израел је управо од страха да би Саудијици могли напасти са њима јеврејску државу започео изградњу балистичких ракета средњег домета.
А. М.
