Приходи америчких породица мораће да падну за још 4,5 билиона долара годишње

„МИНА“ ЈЕ ПОД ЕКОНОМИЈУ САД ПОСТАВЉЕНА ЈОШ ПРЕ НЕКОЛИКО ДЕЦЕНИЈА

• У САД је 1981. прихваћена такозвана „реганомија“, економски модел који је претпостављао константан кредитни стимуланс потражње 
• До доношења тог програма уравнотежени економски параметри за домаћинства изгледали су отприлике овако: укупан дуг - не више од 60-65% од годишњег прихода, штедња - око 10% од реално расположивих прихода
• До краја 2008. ови параметри су се променили на следећи начин: просечан дуг - више од 130% од годишњег прихода, штедња - 5-7%
• Прекорачења потражње америчких домаћинстава преко њихових реално расположивих прихода износе - три билиона долара. И, све док ми неко не објасни како ће власти САД конкретно проналазити и давати домаћинствима та 3 билиона - нећу поверовати у природни економски пораст америчке економије
• Према веома приближној процени, тачка равнотеже прихода у САД налази се на нивоу нижем од данашњег отприлике за 4,5 билиона годишње (тј. након завршетка кризе реално расположиви приходи америчких домаћинстава налазиће се негде на нивоу  6,5 билиона долара годишње), према томе - потражња више него два пута нижа него сада

Пише: Михаил ХАЗИН, руски економиста, председник економске консултантске компаније „Неокон“

        РАЗМОТРИМО прво ситуацију у економији САД у септембру 2008. године.

        Тада је почела типична дефлаторна криза (према обрасцу из пролећа 1930. Али, шта је био узрок тог дефлаторног шока повезаног са падом укупне приватне потражње?

        Ради одговора на ово питање сетимо се неких теза из економске теорије.

        Тамо се тврди да је нормално стање економије равнотежа. Ако неки спољни фактори, политика државе, промена природних услова или нешто друго изводи економски систем из стања равнотеже, онда она почиње спонтано да се враћа и потребан је све већи напор да би се држала у стању неравнотеже. Не тврдим да је ова мисао тачна увек и свуда, није искључено да у природи стање „равнотеже“ једноставно не постоји, али не ради се о томе. 

        Као што је познато, у САД је 1981. прихваћена такозвана „реганомија“, односно економски програм који је претпостављао константан кредитни стимуланс потражње. 

        До доношења тог програма уравнотежени економски параметри за домаћинства изгледали су отприлике овако: укупан дуг - не више од 60-65% од годишњег прихода, штедња - око 10% од реално расположивих прихода.

        До краја 2008. ови параметри су се променили на следећи начин: просечан дуг - више од 130% од годишњег прихода, штедња - 5-7%.

        Треба нагласити де је последња цифра, у коју се још 2008. није сумњало, током наредних пет година „нивелисана“ помоћу статистичких трикова, тако да се у последњим званичним подацима налази око нуле. Узгред, то нема никакве везе са реалношћу.

        Постоје два питања. Због чега је настало тако озбиљно одступање од стања равнотеже и колико је данас потражња америчких домаћинстава изнад уравнотежене?

        Одговор на прво питање је једноставан. Почетком 80-их година прошлог века банкарски систем је омогућио домаћинствима да рефинансирају своје дугове, односно било је могуће враћати старе кредите помоћу нових (то је био део политике „реганомије“). Да не би дошло до пада потражње, почело се са смањивањем вредности кредита.

        Године 1980. есконтна стопа ФРС САД износила је 18% (Пол Воркер, тадашњи шеф ФРС борио се са стагфлацијом), а у децембру 2008. она је фактички била једнака нули. И, економски систем је почео спонтано да се креће ка стању равнотеже, односно да смањује приватну потражњу која је стимулисана скоро 30 година.

        Данас САД најенергичније настоје да другим методама стимулишу приватну потражњу, али она ипак пада (описивање метода није тема овог чланка).

        Полако пада, али до када ће да пада?

        На основу статистике може се дати приближна процена тог пада.

        Ако је на почетку кризе штедњеа износила 5% а требало је 10%, онда се на рачун пораста штедње укупна потражња смањила отприлике за 15% од реално расположивих прихода становништва у јесен 2008, што износи 11 билиона долара.

        Претерано повећање потражње на рачун смањења штедње износило је 1,5 трилиона долара годишње.

        Потражња је затим стимулисана на рачун пораста дуга домаћинстава и у време кризе укупан дуг је износио око 15 билиона долара уз пораст од 10% годишње. Односно, овде је обим размере стимулисања у време кризе - 1,5 билиона долара годишње. Уосталом, подударање ових цифара је индиректна потврда њихове поузданости. Свега - 3 билиона прекорачења потражње домаћинстава преко њихових реално расположивих прихода.

        Све док ми неко не објасни како ће власти САД конкретно проналазити и давати домаћинствима та 3 билиона ја нећу поверовати у природни економски пораст америчке економије. Нипошто! Наглашавам да нећу поверовати ни у то да се у оквиру „постмодерне“ (више пута сам писао да не разумем шта је то) основне пропорције мењају, што потврђује и удео трошкова домаћинстава у БДП САД, који се налази на нивоу историјских максимума.

        Наравно, та три билиона неће нестати истог момента, али управо њихова редукција и изазива кризу! Јер, пад потражње изазива смањење броја радних места и зарада, односно падају приходи што изазива даље опадање потражње... И тако даље. По спирали која се спушта према стању равнотеже између потражње и реално расположивих прихода.

        Према веома приближној процени, та тачка равнотеже прихода налази се на нивоу нижем од данашњег отприлике за 4,5 билиона годишње (тј. након завршетка кризе реално расположиви приходи америчких домаћинстава налазиће се негде на нивоу  6,5 билиона долара годишње), према томе -потражња више него два пута ниже него сада.

        У односу на обим пада потражње и прихода становништва САД спреман сам за тачна одређења и да дискутујем. Али, подсећам да је овај прорачун урађен 2002. и за протеклих 10 година није било никакве основаности за њихову измену. Само је било питање где ће бити максимум потражње - али, сама „мина“ постављена је под економију САД још пре неколико деценија.

        Управо у вези са горе наведеним прорачуном, не могу озбиљно да прихватим размишљања о томе да у САД (и у свету) може да почне привредни раст ако таква размишљања не прате описи механизама стимулисања структурног дисбаланса између потражње и прихода.

        За сада, за више од 10 година нико ми није указао на такав механизам.

        Превела Ксенија Трајковић