Обама је послушан и због начина како је убијен Кенеди и како се то крије до данас

АМЕРИКА ДО ДАНАС КРИЈЕ ТАЈНУ РУЗВЕЛТОВЕ СМРТИ И АТЕНТАТА У ДАЛАСУ

Џон Кенеди

• Први председник САД католик замерио се Бен Гуриону јер се противио да Израел добије атомско оружје, а и свемоћном Федералном Резервном Систему јер је увео „Кенедијев долар“ - државне обвезнице са сребрном подлогом
• Прешао је пут и тексашком нафтном магнату Херолду Ханту јер му није омогућио да експлоатише нафту у Мексичком заливу
• Хант на време побринуо и да на Кенедијево место дође његов штићеник Линдон Џонсон, који је постао потпредседник уз његову финансијску помоћ. А неколико сати по убиству Председника, у Хантовој кући су се појавили високопостављени чиновници полиције у Даласу и спровели су милијардера са женом и синовима до аеродрома. Под окриљем ноћи, авион их је пребацио до града Балтимора
• Ли Освалд напросто није могао да убије Кенедија. Ескорт председника САД већ је био прошао његов сектор ватреног дејства. Смртоносни хитац погодио је Кенедија у грло, а не у главу и дошао је спреда, а не отпозади. А полицијски официр, коме је првобитно била поверена истрага, пронашао је одводни шахт из ког су стигли фатални пуцњи
• Међутим, већ сутрадан је тај полицијски официр погинуо под чудним околностима, а само у прва три месеца истраге погинуло је више од 80 сведока, укључујући и оптуженог Освалда. Притом је он убијен у полицијској станици

Пише: Дмитриј СЕДОВ

        ПРОФЕСОР Института за међународне односе СССР у Москви, познати научник-американолог Лав Иванов, доказао је да председник САД Френклин Рузвелт није умро природном смрћу. Међу мноштвом аргумената које је навео, били су и следећи:

       - Кад је породица Френклина Рузвелта затражила од његовог наследника Хари Трумана да се изврши есхумација тела, овај је то одбио;

       - Кад је на власт дошао следећи председник Џон Ајзенхауер, породица је поновила своју молбу - Ајзенхауер је такође одбио;

       - Кад је демократа Џон Кенеди - који је истицао да је ученик и поштовалац Ф. Рузвелта - дошао на власт, породица се и њему обратила са истим захтевом. И Кенеди је такође одбио да то уради.

       А приликом сусрета Н. Хрушчова са Џ. Кенедијем у Бечу 1961. године, дописник совјетског државног радија Леонид Зорин пришао је америчком председнику и поставио му питање - због чега америчка администрација не одобрава породици Рузвелт да изврши есхумацију? Кенеди је, мало заћутавши, рекао: „Добро, питање је постављено, треба одговорити. Рецимо да ми дозволимо да се отвори гроб. И рецимо да откријемо трагове отрова. Америка неће повратити великог председника.  Али, шта ће се онда мислити о нашој земљи, ако се у њој председници трују као мишеви?”

       Џону Кенедију је преостало да живи још нешто више од 1 000 дана. Тада он није знао да у Америци председнике убијају као зечеве.

       О убиству Џона Кенедија, 22. новембра 1963. године, постоји мноштво докумената и сведочења очевидаца. Још увек се отварају неки тајни материјали а неки вероватно никада неће угледати светлост дана. Суштина је у томе што неколико постојећих верзија удаљавају јавност од главног - од чињенице да иза убиства не постоји једноставна завера, већ завера најмоћнијих снага у свету.

       Те снаге су толико самоуверене, да се чак не труде ни да замене верзију убиства са учешћем појединца Ли Хари Освалда, у коју у Америци не верује нико, неком убедљивијом верзијом. По њиховом непоколебљивом мишљењу - америчка јавност је глупа. И још их нико није оповргао у том уверењу.

       Завера у тој Америци, надемократскијој од свих земаља у свету, у којој се најбоље поштују људска права, није разоткривена до дан данас.

       Међутим, време чини своје и кап по кап, скупљају се сведочења из којих се појављује мозаична слика о томе шта се догодило. Публикације које су се појавиле последњих година, показују да круг оних који су мрзили Кенедија, није био ограничен само на Америку.

       Један од најжешћих непријатеља Кенедија био је израелски Премијер Давид Бен Гурион, који је од њега тражио дозволу за добијање атомске бомбе. Конфликт између двојице руководилаца отишао је толико далеко, бес и огорченост Бен Гуриона су били толики, да је он могао да се одлучи на драстичне мере.

       Као прво, да заокружимо круг лица заинтересованих за убиство Кенедија. Тај круг је необично широк и сеже далеко изван граница Америке.

       Почетна форма. Банкар са Вол Стрита Абе Фајнберг, на следећи начин описује ситуацију: „Бен Гурион је могао бити веома злобан и изузено јако је мрзео Џозефа Кенедија старијег, оца Џона Кенедија. Бен Гурион је презирао Џона Кенедија не само што је у Џоу (Џозефу) Кенедију старијем осећао антисемитизам, већ и због подршке Хитлеру 30-их и 40-их година. Било како било, Бен Гурион је био уверен да је неопходно да Израел поседује нуклеарно оружје како би обезбедио свој опстанак, док је истовремено Кенеди био одлучно против тога. Ова немогућност да се дође до сагласности, изазвала је очигледне проблеме. Један од њих је била и одлука Кенедија да Америка, а не Израел, буде највећи приоритет његове спољне политике! Кенеди је планирао да поштује Трилатералну декларацију из 1950. године, по којој су САД биле обавезне да предузму мере против било ког народа на Блиском Истоку, уколико нападне другу земљу. Бен Гурион је са друге стране желео да купи америчко офанзивно наоружање, посебно ракете „Хок”. Због тога су два лидера кренула у оштру размену писама, међутим, Кенеди није пошао на уступке. Бен Гурион је буквално лудео због овог питања, склизнувши у тоталну параноју, третирајући тврдоглавост Кенедија као флагрантну претњу самом постојању Израела као нације".

       Амерички истраживач Пајпер пише: „Бен Гурион је читав живот посветио стварању јеврејске државе и њеног изласка на међународну арену. У очима Бен Гуриона Кенеди је био непријатељ јеврејског народа и његове љубљене државе Израел”.

       Он даље наставља: „Нуклеарни потенцијал није био само у центру пажње Бен Гуриона већ и у основи политике националне безбедности Израела”. Са друге стране, Кенеди је био апсолутно непопустљив у свом одбијању да подржи продор Израела ка нуклеарном статусу.

       Доктор Хералд М. Штајнберг, професор политикологије у Центру за Стратешка Истраживања БЕСА универзитета Бар-Илан у Тел-Авиву пише: „Између 1961. и 1965. године, америчка администрација је вршила значајан притисак на Бен Гуриона са циљем да се оствари међународна инспекција у Димону и одбијање Израела од стремљења ка добијању нуклеарног оружја. Нема сумње да тај притисак није изменио политику Израела, али је ипак то био један од узрока оставке Бен Гуриона 1963. године”. Но, Кенеди није оставио на миру ни његовог наследника, Левија Ешкола. Кенедијеви захтеви су се на крају, у ствари претворили у ултиматум”.

       Да би се боље схватила суштина насталог конфликта, неопходно је присетити се израелског лобија у САД. Сенатор Џ. Виљем Фулбрајт је 15. арила 1973. године дао изјаву програму СБС „Лице нације”: „Израел контролише Сенат САД. Сенат је покорен... Огромна већина у Сенату САД - око 80% - у потпуности подржава Израел, тако да све што Израел пожели - то и добије. То је било продемонстрирано више пута и то увелико отежава спољну политику САД коју води наша влада”.

       Фулбрајт није никакав страни завереник или антисемита из кјуклуксклана већ веома угледни сенатор САД, који говори о томе да се 80% Сената САД налази у џепу Израела.

       Појашњавајући ситуацију, републиканац Пол Фајнди додаје: „Током председничке кампање Џона Кенедија, група Јевреја из Њујорка му је предложила да они приватно финансирају све трошкове његове изборне кампање, а да им он у замену обезбеди да формирају његову политику према Блиском Истоку. Он на то није пристао. Имајући у виду огроман утицај јеврејског лобија у Сенату САД, они су били бесни због намере Кенедија да прекине дотадашњупраксу финансирања, која политичаре чини толико зависним од огромних финансијских инјекција различитих групација, које заступају своје интересе”.

       Да и не говоримо о томе да чланови израелског лобија у САД истовремено улазе и у састав „затворених клубова”, у којима се доносе најважније одлуке америчке политике.

       Први „црни белег” који су масони ставили на Кенедија, било је његово противљење да Израел постане нуклеарна држава. Но, она није била и једина. Тај дошљак из ирског клана кога је одликовала упорност, оштрина у неустрашивост, није се уплашио да дигне руку и на „светињу” финансијске олигархије. Он је кренуо у напад на Федерални Резервни Систем.

       Кенеди је у изузетости од контроле  тог приватног предузећа видео узрок будућих невоља за Америку и чврсто је одлучио да ФРС врати у оквире регуларне државне политике.

       У његово време је био разрађен и враћен монетарни стандард долара. Био је уведен сребрни еквивалент долару што је ставило тачку на неконтролисану емисију безвредних хартија. Сребрни курс је везао и руке и ноге Федералном Резервном Систему и оздравио је већ дубоко болестан монетарни систем САД.

       У јуну 1963. године почело је емитовање тзв. долара Џона Кенедија који је практично представљао сертификат обезбеђен сребрним еквивалентом. Пуштањем тих сертификата бавило се директно Министарство финансија САД заобилазећи ФРС. На банкнотама је такође писало „United States Note“ уместо уобичајеног „Federal Reserve Note“ што је јасно показивало ниво конфронтације између Председника и ФРС.

       То му нису могли опростити. Кенедијеве присталице нису дуго тријумфовале због победе. Пола године касније он је био убијен, а његов наследник Линдон Џонстон је укинуо сребрни сертификат.

       Међутим, ни то није био последњи узрок злочина. Масонска ложа „Лобања и кост” није могла да не буде умешана у убиство Џ. Кенедија.

       Управо у овој ложи су широко заступљени финасијски кругови ФРС и тексашких нафтних кланова, укључујући и породицу Буш и првог милијардера Америке Херолда Ханта. Да напоменемо да се убиство догодило управо у Тексасу, да је управо тексашка полиција заметнула истрагу, а на смену Кенедију дошао је Тексашанин Линдон Џонстон.

       Кенеди је заступао интересе северних финансијера, такозваних „старих кланова“, које су Тексашани доживљавали као конкуренте, али су тој супротстављености придодали и један потпуно конкретан конфликт.

       Тексашани (у првом реду Х. Хант) били су жељни да добију тек откривена нафтна поља на обалама Мексичког залива. Биле су то највеће резерве нафте, које су омогућавале невиђену зараду и борба која се распламсала није била никаква шала. По закону, обалски појас је био власништво државе. Хант није одустајао и пустио је у погон своје везе у Вашингтону.

       Ствар је дошла до самих врхова, али су тамо аспирације бившег варалице на картама сматране невиђеном дрскошћу и дали су дозволу за коришћење неких нафтних спрудова… Хантовим конкурентима!

       Никада раније он није био толико бесан и то је био још један аргумент за стварање тајне завере ради уклањања председника. Хант на време побринуо и да на Кенедијево место дође његов штићеник Линдон Џонсон, који је постао потпредседник уз његову финансијску помоћ.

       Како су успели тог кобног дана, 22. новембра 1963. године, да намаме Џ.Ф. Кенедија у Хантов баронат, у тексашки Далас?

       Због чега, без обзира на кишу и молбу супруге и обезбеђења, председник путује аутом са покретним кровом?

       Откуда је убици или убицама била позната маршрута председникових кола?

       Како је најмљени убица могао доспети до полицијске станице, у којој се налазио Ли Хари Освалд, осумњичени за убиство председника?

       Ко је стајао иза серије убистава на сведоке атентата, који су потом уследили?

       Ова и многа друга питања, до дан данас су остала без одговора.

       Но, да прво наведемо неколико мање познатих чињеница, које нису приликом истраге узимане у обзир.

       Званичну верзију о Освалду као убици појединцу, који је са прозора шестоспратног магацина за књиге упутио смртоносне хице, одбацили су као неосновану први озбиљни сведоци.

       Ескорт је већ био прошао сектор ватреног дејства и Освалд једноставно није могао доспети до Кенедија. Смртоносни хитац погодио је у грло, а не у главу и дошао је спреда, а не отпозади. А полицијски официр, коме је првобитно поверена истрага, пронашао је одводни шахт из кога су стигли фатални пуцњи.

       Међутим, већ сутрадан је тај полицијски официр погинуо под чудним околностима, а само у прва три месеца истраге погинуло је више од 80 људи сведока, укључујући и оптуженог Освалда. Притом је он убијен у полицијској станици у којој је забрањен улаз незапосленима. Било је то крваво безакоње о коме се и данас мало зна.

       Али, зато се зна нешто друго. Неколико сати по убиству Председника, у Хантовој кући појавили су се високопостављени чиновници полиције у Даласу и спровели су милијардера са женом и синовима до аеродрома. Под окриљем ноћи, авион их је пребацио до града Балтимора.

       Посебно питање је и техничка организација убиства и уклањање од истраге. Какву снагу и могућности треба да поседују организатори, који су у току три месеца успели да исценирају 80 смртних случајева сведока и прикажу их у виду несрећних случајева, аутомобилских несрећа, инфаркта, случајних тровања и самоубистава? И све то углавном у једном, по величини не баш највећем граду Америке - Даласу?

       Закључак да је тамо радила добро организована и добро плаћена армија убица, намеће се сам по себи. И да је тесно повезана са правосудним органима и са влашћу, или преццизније - радила је заједно са њима. Систем и конспирологија те организације је толико чврста, да тај злочин до дан данас остаје мистерија за Америку и цео свет. То и јесу масони.

       Али, главно се не огледа у томе, већ у ефективности њихових одлука.

       Изгубљена је битка са премијером Бен Гурионом око омогућавања Израелу да развија нуклеарно оружје, Федерални Резервни Систем наставља да засипа свет безвредним папирићима и преко њих стиче невероватан профит. Дакле, када сте ових дана прочитали вест да је председник Барак Обама „укинуо горњу границу емисије долара, до лета ове године”, немојте да сумњате да је тако одлучено у „затвореним клубовима”.

       А председник ће ставити печат на сваку њихову одлуку. Јер, он жели да живи.