Народ Европе против банкстеризма

ИЛЕГАЛЦИ ФРАНЦУСКОГ ПОЛУТАЈНОГ ПОКРЕТА „ВЕРКОР“

ДАЛИ СВОЈОЈ НАЦИЈИ СТО ДАНА КАО „ПОСЛЕДЊУ МОГУЋНОСТ“(1)

• Још увек богата, али већ презадужена Француска с почетка 21. века, у кризи која се нимало не стишава, него, напротив, тек почиње, рађа људе који пишу последњу опомену сопственој и другим Нацијама
• „Веркор“ је покрет отпора нацизму и фашизму у Француској четрдесетих година прошлога века. Али, то име је себи дао полу-тајни покрет настао 2010. године који је ове 2012. објавио проглас свом народу - „За спас Француске“
• „Веркор“ је исплео мрежу отпора већ свуда по Француској „реалној, стварној, већинској земљи“ (насупрот „званичној и мањинској“), како је ове две земље, супротстављајући их, називао Де Гол. Та мрежа је преплавила интернет и облепила француске градове и села својим прогласима
• У прогласу се говори о све више гладних у Европи (Америку не треба ни помињати), све више жртава финансијске диктатуре вештачких долара и вештачког евра, све више масакрираних и живих сахрањених људи од стране „банкстера“, како данас истински Европљани називају банкарске гангстере
• У сиромашној, очерупаној и опљачканој земљи као што је Србија - „већинска земља“ има разлога да се замисли поводом  прогласа „За спас Француске“

​        Пише: др Мила Алечковић-Николић

​        ЗА ОНЕ који знају како је изгледао покрет отпора нацизму и фашизму у Француској четрдесетих година прошлога века, само име „Веркор“ (мрежа Веркор) није новост. Али, ако то име понесе полу-тајни покрет настао 2010. године који ове 2012. објављује проглас народу Француске „За спас Француске“, онда он у најмању руку треба озбиљно да буде схваћен у једној сиромашној, очерупаној и опљачканој земљи као што је Србија.

​        Још увек богата, али већ презадужена Француска с почетка 21. века, у кризи која се нимало не стишава, него, напротив, тек почиње, рађа људе који пишу последњу опомену сопственој и другим Нацијама. Та опомена спој је драстичних метода француске револуције и Робеспјеровског везивања терора за врлину, а врлине за терор ( једно без другог немају снагу, мислио је он), а затим  праксе покрета отпора који је предводио генерал Де Гол и који представља радикални, на моменте чак и екстремни план спаса и обрачуна народа са корумпираном олигархијом, да не кажем обрачун новорођеног пролетаријата, против старог профитаријата.

​        Аналогија са историјских сто дана (наравно, „сто дана владе“ долази од „сто дана Наполеона“ што многи ни данас у српској влади не знају) више је него јасна, јер данашњи илегалци „Веркора“ дају својој нацији управо тих чувених историјских сто дана као последњу могућност за домовину.

​        Све више гладних у Европи (Америку не треба ни помињати), све више жртава финансијске диктатуре вештачких долара и вештачког евра, све више масакрираних и живих сахрањених људи од стране „банкстера“, како данас истински Европљани називају банкарске гангстере, догађаји око „Болкенштајн директиве“ и отпуштања најбољих радника, исплели су  мрежу отпора већ свуда по Француској  „реалној, стварној, већинској земљи“ (насупрот „званичној и мањинској“), како је ове две земље, супротстављајући их, називао Де Гол. Та мрежа је преплавила интернет и облепила француске градове и села својим прогласима.

​        Ако данашњи тајни покрет отпора који се рађа у Француској има исти укус горчине, дисциплине, строгости, фанатизма, и изнад свега , пресуде и жртве као у она давна времена, то је доказ да се атмосфера из Вишијевог режима нацистичке окупиране Француске онога доба, у „реалној земљи“ , данас, итекако осећа. Ако је оно био протест против нацистичке Европе онога доба, онда је ово  протест против нове слепе Европе, тоталитарног либерализма овога доба, како у својој изврсној истоименој књизи, храбро именује проблем, Жак Ланглоа.

​        Сви ви који желите добро Србији (и целом човечанству), прочитајте овај у Француској, објављени програм тајног покрета отпора (боље рећи тајног извора, а јавног прогласа) и размислите каква сутра може да буде будућност наше Србије.

​        Држава нам је огољена и продата, у њој, осим индустрије забаве не ради готово ништа, извоз не постоји, школство и факултети су уништени , просветни радници сведени су на брисаче ципела неписменим газдама (ректор једног приватног факултета у Београду месецима не плаћа професоре, али зато даје десет милиона долара за снимање неког филма у Холивуду и  нико ништа у влади против тога не предузима), ниједна финансијска крађа у Србији није до краја разрешена, банке су увеле диктатуру над обичним људима, судови су бескрајно спори и зависни од власти, од плате нико не  живи, сви, осим професионалних политичара, су у огромним дуговима и у судским процесима, путеви кроз земљу нису изграђени, храна је скупља него у Европи, а неквалитетна је и загађена, еколошка средина и небрига су катастрофалне, општи интерес је уништен.

​        Ако се данас оволики бес народа рађа у једној Француској, у земљи која је од Србије неупоредиво богатија, шта би онда могло да се догоди сутра у нашој опљачканој отаџбини?

​        Екстремне и претеће мере које проглашава покрет  отпора „Веркор“ не звуче нимало помирљиво, нити весело. Оне су напустиле дипломатију, елеганцију, нијансе, оправдања и објашњења. Те речи прогласа више не желе „консензусе“, него желе правду. У њима поново проговара стари, најстарији Архетип Спасиоца у нама, пробуђен у свом негативном, суровом, револуционарном и пресудитељском виду.

​        Али, ако је до оваквих речи морало да дође, значи да се јако много овоземаљске неправде над нама наталожило. Те речи, просто,  звуче као завршни рачун.

​        Оне звуче као Судњи Дан.

​        Прочитајте их  умом преводу.

(У  наставку: Национални план за спас Француске у току сто дана, Покрет отпора Веркор, 2012.)