Могућа директна конфронтација водећих светских сила – САД и Кине

ГЕОПОЛИТИЧКИ „КРАТЕР” У АЗИЈСКО-ПАЦИФИЧКОМ РЕГИОНУ И ПОЛИТИКА РУСИЈЕ

• Оно што се последњих годину и по дешава на Блиском Истоку и Северу Африке може се посматрати као почетни покрет „периферне масе“ која ствара „кратере“. Њихов центар може да буде једна од карика „лука нестабилности“ који се протеже од западног дела Пацирика и шири Корејским острвом до Малајског пролаза
• Данас највећу бригу изазива ситуација која се ствара у Источно-Кинеском и Јужно-Кинеском мору. Овде се све прецизније оцртава перспектива директне конфронтације између две водеће светске државе (САД и Народне републике Кине), а чији учесници (са различитом вероватноћом) могу постати такође и Јапан, Индија и друге мање значајне земље АПР
• Та два мора нису од Кине удаљена хиљадама километара као Либија где Пекингу није преостало ништа осим да не обрати пажњу на пљување у свом правцу
• У америчком естаблишменту постоје групације које се, због удаљеноати друге обале Тихог океана, заалажу за геополитичке компромисе са Кином. Међутим, судећи по свему, сами актери су „преслаби” да се супротставе логици „кратера” који се шири

Пише: Владимир ТЕРЕХОВ, доктор техничких наука*

         ПРОЦЕСИ који се последњих година одигравају у Азијско-пацифичком региону (АПР) дају повода да се говори о настанку новог „кратера” у светској историји.

         Настао је сам од себе сасвим недавно и почео да дотиче све учеснике у глобалном политичком процесу без посебног одабира („великих”, „средњих” и „малих”). Свих који су у пољу његовог досега.

         Слобода спољнополитичког маневра (чак код „великих”) нагло се смањује, тако да свако од њих чини („полазећи од националних интереса”), у суштини, изнуђене кораке који у целини само доприносе све интензивнијој кристализацији ситуације.

         Оно што се последњих годину и по дешава на Блиском Истоку и Северу Африке може се посматрати као почетни покрет „периферне масе“ која ствара „кратере“. Њихов центар може да буде једна од карика „лука нестабилности“ који се протеже од западног дела Пацирика и шири Корејским острвом до Малајског пролаза.

         Данас највећу бригу изазива ситуација која се ствара у Источно-Кинеском и Јужно-Кинеском мору. Овде се све прецизније оцртава перспектива директне конфронтације између две водеће светске државе (САД и Народне републике Кине), а чији учесници (са различитом вероватноћом) могу постати такође и Јапан, Индија и друге мање значајне земље АПР.

         Два поменута мора нису од Кине удаљена хиљадама километара као Либија где Пекингу није преостало ништа осим да не обрати пажњу на пљување у свом правцу.

         Обе поменуте акваторије су зона кинеских животних интереса (на нивоу Тајвана) непосредно се додирују са њеном националном територијом. Овде ће Кина ићи до краја и ништа слично либијском сценарију неће проћи. Чак и званична кинеска реторика у медијима, овим поводом, не оставља никакву сумњу у то.

Острва Сенкаку

         Што се Сједињених Држава тиче, стиче се утисак да Вашингтон не жели да се увлачи у (бремените тешким глобалним последицама) територијалне спорове Кине и Јапана због пет ненасељених острвца Сенкаку (укупне површине 6 кв. км) која се налазе у Источно-Кинеском мору. Нити у сличан спор у Јужно-Кинеском мору те исте Кине са многим другим земљама Југоисточне Азије за владавину над далеко већим бројем острва (међутим, углавном исто тако ненасељених и чији се корални рељефи једва назиру на површини мора)?

         Ови  спорови, који попримају бескомпромисни карактер, дешавају се на супротној од Америке страни Пацифика, тј. 10 хиљада км од америчке обале.

         У америчком естаблишменту постоје групације које се, због удаљеноати друге обале Тихог океана, заалажу за геополитичке компромисе са Кином. Међутим, судећи по свему, сами актери су „преслаби” да се супротставе логици „кратера” који се шири. Заиста, какве последице би имала слабост Вашингтона ако би подржао свог кључног савезника у спору са Кином за острва Сенкаку? Генерално, Вашингтон би добио слом свих (тешком муком изграђиваних) савеза у региону и крах свих (прошле године званично прокламованих) стратешких „померања” у АПР кључних америчких интереса.

         Али, то није све. У експертским круговима одавно влада уверење да је поузданост америчких гаранција (које је државни секретар Хилари Клинтон потврдила у јесен 2010. године, након познатог инцидента у региону тих истих Сенкаку острва и позвала на билатерални „Споразум о безбедности” из 1960. г.) – једина кочница на путу да Јапан активира свој процес производње нуклеарног оружја.

         Према оценама експерата оно се може појавити у јапанском арсеналу (и у „довољном” броју) само годину дана од почетка рада на њему. Зато што Јапан није Иран.

         Дакле, у лето ове године и Кина и Кореја су обратиле пажњу на реч security („безбедност”) која је први пут поменута у новој редакцији нуклеарне политике Јапана. Сувишно је говорити о најнегативнијим последицама таквог хипотетичког корака Јапана због ситуације у АПР.

         Што се тиче Јужно-Кинеског мора, овде се примећује процес заоштравања територијалних спорова, пре свега између Кине и Вијетнама. Треба у последње време видети мотиве спољнополитичких корака Вијетнама који имају потпуно предвидљив и такође изнуђени карактер. Његов циљ се своди на то да у односима са максимално могућим бројем светских држава створи ослонац-противтежу Кини у Јужном-Кинеском мору.

         За САД је овакав курс Вијетнама добар повод за повратак Америке у војне базе које је морала да напусти пре 40 година. Тачно се зна да су у задњих годину и по дана амерички војни бродови већ 12 пута не само посетили Вијетнам, већ и добили неке сервисне услуге у (готово „својим“) базама Камран и Дананг. Ко је могао да тако нешто замисли пре 10 година, сећајући се кошмарних последица недавног рата у Вијетнаму. Остаје само да се закључи (парафразирајући филмског јунака, али без сваког оптимизма): ето шта ради геополитички „кратер” који настаје у АПР.

         Разлог за све већу уплетеност Јапана и Индије у догађаје у Јужном-Кинеском мору, у последње време је све приметнији мотив „асиметричног одговора” на проблеме, који настају код обе земље у односу на Кину и друге рејоне. Јапана према Јужно-Кинеском мору, и Индије према њеним северним границама са Кином и Пакистаном (Пакистан у овом случају има све већу подршку Кине).

         Узгред, што се тиче Индије, видљиви су знаци њене забринутости да, мимо своје воље, постане учесник опасног трвења у Јужно-Кинеском мору. У вези са тим, привлаче пажњу екстремне мере Вијетнама преузете са циљем да се одбије присуство Пекинга у Јужном-Кинеском мору.

         Постаје очигледно да мотиви по којима се „велика АПР четворка” (САД, Кина, Јапан и Индија) увлачи у опасне игре у Јужно-Кинеском мору, немају никакве везе са Русијом. У сваком случају, разлог да она учествује у њима не мора да буде „фосилни” мотив.

         Садашња Руска Федерација није СССР који је био глобална држава са глобалним стратешким интересима. Пријатељи и савезници СССР из периода „хладног” рата данас треба да схвате размере овог (негативног за њих и за нас, али неповратног у догледној будућности) „фазног прелаза” од СССР до РФ. Али, најбитније треба да буде схваћено у самој Русији.

         А ничим поткрепљено блефирање - у виду повећаних аспирација за столом савремене геополитичке игре – могло би се завршити добијањем „канделабра” по глави; при том истовремено са неколико страна.

         Са тих позиција питање изазива чудан троугао састављен од три компаније (вијетнамске, америчке и руске - PetroViet-Exxon Mobile-Гаспром). Било је исто толико чудних коментара руских експерата поводом њеног оснивања: наводно је тиме Вијетнам „натрљао нос” Кини...” помоћу тог истог Гаспрома. Тачније, питања изазива само његов трећи „угао” - водећа државна компанија РФ. Будући да су прва два „осликана” у потпуном складу са логиком тог истог геополитичког „кратера” и националним интересима Вијетнама и САД.

         Не изазива сумњу реплика да ће „америчка морнарица сигурно бранити” интересе САД у ЈКМ. Али, да ли је USPACOM (тј. Пацифичка команда – најмоћнија групација америчких оружаних снага) давала било какве гаранције Гаспрому? Уколико је тако нешто и било (што је крајње проблематично), онда се у то може веровати колико у обећања о неширењу НАТО. Али, оно најважније је садржано у двема околностима.

         Прво, америчка уплетеност у послове у Јужном-Кинеском мору условљена је суштински мотивима већих размера, него што су „фосилна горива”, тј. та уплетеност далеко превазилази и интересе, рецимо, Exxon Mobile. А укључивање самог Гаспрома у поменути „троугао” има још и војно-политички карактер што може бити опасно по интересе Русије.

         Друго, стратешки партнери попут Русије и Кине (што је током своје званичне посете Пекингу у мају ове године потврдио председник Русије) не морају да увек имају подударне интересе, али један другом не „трљају нос”. Поготово, у таквом – за једнога од њих - крајње осетљивом региону као што је ЈКМ.

         Јер, онај партнер који то себи дозволи, као прво, може добити „асиметрични” одговор. На пример, у Грузији, на Криму, у Молдавији или Белорусији. И, друго, неће на међународној арени изгледати као претендент на статус велике државе, већ као ситни шићарџија, па ће и однос према њему бити такав. Управо на такву рекацију је (тј. чак не гнев од „ударца у леђа са неочекиване стране”) у кинеској штампи и изазвало стварање поменутог троугла.

         Не треба губити из вида и то да се САД и Кина, две водеће светске државе, без обзира на противречности (на жалост, тешко решиве), понашају за столом геополитичких игара као солидни, озбиљни играчи који се још при том и међусобно поштују. Кина и САД имају и билатералне могућности за разматрање проблема стратешког нивоа који је затворен за туђу радозналост. Не треба искључити настанак интервалног става током глобалне игре, то јест договора два главна играча да „спусте” окретном учеснику без довољно разума и снаге.

         У том смислу поодавно је сазрела за реализацију иницијатива председника Русије за стварање нове спољнополитичке стратегије Русије које би морали да се придржавају све државне институције и лица која имају излаз на међународну арену. Данас на томе плану ствари јако лоше стоје. Лица, која евидентно о процесима у свету не знају све што се мора знати, дају изјаве (на пример, о коришћењу војних база у крајње сумњивим регионима) којима задиру у глобалну политику и далеко излазе изван својих компетенција.

         Укупност државних мера на међународној арени може се упоредити са многорукошћу оног индијског бога. Уз један неспорни услов: покретима свих државних „руку” треба да управља  једна глава. Ово последње је посебно актуелно за садашњу крајње тешку спољнополитичку ситуацију у којој се Русија нашла. Посебно у АПР у којем позиви да се створи „свеобухватни систем безбедности” данас личе савет да се кућици од балвана обезбеди противпожарна заштита у тренуцима кад она већ мирише на паљевину.

         Дакле, у условима створеним у АПР за Русију би било сврсисходно: 1) да се уздржи од „паметних савета” и да не љути главне „ватрогасце” (који су уствари „паликуће”) бесмисленим препоручивањем 2) да се позабавити спасавањем сопствене куће која се моиже нађи у зони „пожара”.

         А што се тиче делатности појединих бизнисмена, волео бих да у њиховом случају не буде примењива позната максима Карла Маркса: очекивање тристапостотног профита од неког послића може да на њега подстакне - чак и ако постоји шанса да будете обешени.  

 

* Виши научни сарадник Центра за Азију и Блиски Исток Руског института за стратешка истраживања  

 

Превео

   Горан Шимпрага