Користиће и ракете са мањим нуклеарним бојевим главама

Израел амбицизоне припреме за напад на Иран почео још 2003. године – како би изгледао сценарио `Опера` (2)

Израелска подморница класе Делфин

* Ударна авио-група за лет до Ирана имала би три улазно-излазна смера или њихову комбинацију: први је преко Турске и Сирије, други преко Ирака, а трећи преко Саудијске Арабије. За Израелце би био најоптималнији најкраћи пут који води преко Ирака и Саудијске Арабије

* Доминантну улогу играла би и израелска Ратна морнарица лансирањем крстарећих ракета `попај турбо` домета 1.500 км из три подморнице класе Делфин које би се уочи напада у највећој тајности приближиле улазу у Персијски залив одакле би лансирале крстареће ракете. Ове ракете, иначе, осим конвенционалне могу да носе и нуклеарну бојеву главу мање јачине

* Према плану, те ракете би биле коришћене у гађању циљева у унутрашњости земље, док би са конвенционалном главом били гађани циљеви на удаљености 200 до 300 км од обале. За уништење поморске инфрастуктуре корстиле би се противбодске ракете `харпун`

* Овакав напад би карактерисао истовремени удар по свим циљевима и остварење главног циља већ у првом налету, јер би се вест о уништењу и нападу проширила у околним земљама па услови за још један налет били би фактички немогући

          СЦЕНАРИО сличан операцији `Опера` ангажовано би 55 вишенаменских борбених авиона Ф-15И и Ф-16И (сви су двоседи) наоружаних ласерским и ГПС вођеним бомбама са пробојним бојним главама типа: БЛУ-113 и БЛУ-109, ГБУ-28 познатијим као `банкер бустер` и ракетама `попај`.

          Авиони за блиску подршку носили би израелске ракете ваздух-ваздух `питон ИВ/В` и АИМ 120 АМРААМ. Електорнску подршку у ометању ПВО система давали би авиони `Голфстрим Г-550`, или Боинг 707-300, док би се за снабдевање горивом користиле авио-цистрене Боинг 707 Ре ем. То је, заправо, путнички авион редизајниран у цистерну.

          Таква ударна група за лет до Ирана употребила би наводно три улазно-излазна смера или њихову комбинацију: први је преко Турске и Сирије, други преко Ирака, а трећи преко Саудијске Арабије. За Израелце би био најоптималнији најкраћи пут који води преко Ирака и Саудијске Арабије.

Америчке војне базе око Ирана или базе околних земаља које армија САД може користити (укупно 45)

          На уласку у ирански ваздушни простор из смера Ирака, то јест ирачког Курдистана, ушли би на подручје планинског венца Зарагосан који доминира целом дужином иранске територије. Овај простор идеално  одговара Израелцима, упркос томе што је `посејан` великим бројем радарских станица.

          Јер, због планинских врхова постоји и велики број мртвих зона између планинских гребена који би Израелцима послужили као маска да авиони не буду одмах откривени. Летови би били на мањим висинама испод домета радара, а авионима би лет олкашавала уграђена савремена навигациона опрема.

          Израелци би покушали да управо тим уским коридорима допру до кључних циљева као што су: Натанз, Арак и Исхафан.

          Део авиона (ко 10) током лета над Ираком скренуо би на југ и негде на средини Персијског залива исплаио ракете према нуклеарном реактору Бушер и погону за обогаћивање Урана Даркхунинију.

          Северни правац не би био искориштен из једног разлога. Наиме, током планирања операције уочено је да би тај правац  - због веће дужине пута (за око 2600 км и честих промена висине лета) захтевао огромону потрошњу горива па би било потребно пре улетања у Иран чак четири пута допунити гориво у ваздуху. Међутим овај правац има једну предност у односу на прва два.

          Наиме, израелски пилоти, захваљујући безбедносним споразумима са Турском пре кризе, потписаним после напада на брод са мировним активистима иначе већином турским држављанима када их је убијено девет,  редовно су имали обуку и борбено оспособљавање на авионима Ф-16 у авио-бази Коњи, где су у обуци кориштени и симулатори осим редовних летачких активности који су се одвијали уз иранску, сиријску и ирачку границу. Пилоти би имали најмање проблема јер одлично познају овај терен и временске услове који владају у средњем и источном делу Турске током целе године.

          У овој операцији, гледајући јужни стратегијски правац осим израелског РВ, доминантну улогу играла би и израелска Ратна морнарица лансирањем крстарећих ракета `попај турбо` домета 1.500 км из три подморнице класе Делфин које би се уочи напада у највећој тајности приближиле улазу у Персијски залив одакле би лансирале крстареће ракете. Ове ракете, иначе, осим конвенционалне могу да носе и нуклеарну бојеву главу мање јачине.

Ф-16

          Према плану, те ракете би биле коришћене у гађању циљева у унутрашњости земље, док би са конвенционалном главом били гађани циљеви на удаљености 200 до 300 км од обале. За уништење поморске инфрастуктуре корстиле би се противбодске ракете `харпун`.

          Овакав напад би карактерисао истовремени удар по свим циљевима и остварење главног циља већ у првом налету, јер би се вест о уништењу и нападу проширила у околним земљама па услови за још један налет били би фактички немогући.

          Оваква операција без знања САД и подршке обавештајне и техничке подршке била би немогућа, а додатну тежину стварало би питање оборених пилота над иранском територијом и њихово спасавање. Отворено је наиме: ко би то радио и где би се хеликоптери базирали.

          Наводних 55 авиона, према каснијим израелским плановима, било би недовољно за операцију оваквог обима, пре свега због рачунице и утицаја ПВО као и иранских ловачких авиона који би могли нанети губитке и због превентивне ловачке заштите бомбардера у нападу на циљеве. Зато то је тражено да се број авиона дуплира иако у симулацијама које су рађене у последње три године опет је враћен број авиона на 55 као оптимални за напад.

          Време за извођење операције било би одабрано према анлизи и сведено на неколико дана.

          Овај први сценарио Израелци су, према последњим информацијама, мало изменили. Кориговали су првобитни план за прелет остале су три државе - Јордана, Ирака и Саудисјаке Арабије,

          Сваки од авиона носио би по четири ГБУ-28 авио-бомбе за разбијање бетонских бункера, ГБУ-39 које је Израел купио 2007 године, а Американци су одређену количину ових бомби продали и Уједињеним Арапским Емиратима.

          Ваздушну заштиту пружаће Ф-15 старих генарација опремљени само ракетама ваздух-ваздух АИМ-120 АМРААМ и АИМ-9 сајдвајндер, или у комбинацији изралеске ракете В-в Питон ИВ/В. Оцењени су и прихватљиви губици негде око 20 посто.

А. М.