Кинези смишљено прегревају америчку војну машинерију

СКРИВЕНА ПОЗАДИНА КИНЕСКО-ЈАПАНСКОГ ЗАОШТРАВАЊА ПОВОДОМ ОСТРВА СЕНКАКУ

Кинеска и јапанска пловила око острва Сенкаку (Дијаоју)

• Пошто је Иран један од најбитнијих трговинских партнера Кине, подстичући на тај начин њен стабилан економски раст, један од задатака кинеске владе јесте максимално супротстављање плановима САД на Блиском Истоку
• Зато је Пекинг на време активирао сукоб око архипелага Сенкак који може да убаци војну машинерију САД у режим прегрејавања.  Тешко да ће Вашингтон ризиковати једним од својих носача авиона због неколико безначајних делића копна, али ће морати да у близини држи офанзивну групацију носача авиона 
• Најбољи начин да се победи финансијски систем САД јесте да се оне увуку у бесконачан низ ратних авантура и да се стално повећавају трошкови Пентагона
• Ако владајући кругови у САД желе пад једине светске суперсиле, зашто да им Пекинг у томе не помогне?  

Пише: Константин ПЕНЗЕВ, писац-историчар (Москва)  

        У ПОСЛЕДЊЕ време постаје све очигледније да сукоб између Кине и Јапане у вези острва Сенкаку (Дијаоју) има тенденцију сталног заоштравања.  

        Што се тиче Кине - није реч о добијању неких преференци у односима са Јапаном, нити о њеним економским интересима на архипелагу или чак о демонстрацији нарасле војне моћи Народне Републике Кине.  

        Зашто се онда кинеска влада одлучила за нагло погоршавање односа са Јапаном, а самим тим и са САД?  

        Може се чинти да је сукоб око острва Сенкаку потребан влади у Пекингу као обичан разлог за изазивање оружаног сукоба са Земљом излазећег сунца. Али, није баш тако.  

        Нема индиција да све иде ка таквом расплету, да је циљ Кине - рат са Јапаном и увлачење у њега Сједињених Држава.  

        Сукоб се тиче острва и то није случајно. Али, очигледно је да је у кинеској влади већ у фази доношења одлуке о стварању затегнутости у односима са Јапаном, ова напетост имала локални карактер.  

        Ако се осврнемо на најближе аналоге у светској политици, можемо да споменемо сукоб између Британије и Аргентине у вези Фолкландских (Малвинских) острва. Тада се све завршило са неколико војних операција на мору уз коришћење авијације и веома ограниченог контингента десантних трупа. Тачерова није претила нуклеарним ударом по Буенос-Ајресу нити окупацијом Аргентине. Циљ није оправдавао таква средства.  

        Оружани сукоб због острва Сенкаку, ако се и догоди, такође ће се решавати ограниченим средствима, међутим биће потребно ангажовање значајних снага подршке не само са стране Јапана, већ и ефектива САД, са којима Јапан има уговор о заједничкој одбрани.   

        Тешко да ће Вашингтон ризиковати једним од својих носача авиона због неколико безначајних делића копна, али ће морати да у близини држи офанзивну групацију носача авиона.  

        Нема никаквих сумњи да иницијатива у овом сукобу припада Кини. Могуће је да су потези владе Народне Републике Кине - један од сјајних примера „асиметричне дипломатије“.

        Погледајмо чињенице.

        Сукоб поводом архипелага ушао је у активну фазу у току лета прошле године. А већ тада је постало сасвим јасно да је коначни циљ САД на Блиском Истоку - Иран који је, као што је познато, један од највећих извозника нафте у Кину.  

        Према тврдњама ВВС, Кина већ одавно развија јуан као међународну валуту која може да конкурише долару. На пример, Пекинг је отворио центар за офшорне трговинске операције у Лондону упоредо са већ постојећим сличним центром у Хонконгу.  

        Кина купује од Ирана сирову нафту и за те испоруке плаћа својом националном валутом - јуаном. Зарађени новац од нафте, Техеран користи за набавку од Кине робе и услуга. То је у своје време потврдио амбасадор Ирана у Уједињеним Арапским Емиратима Мохамед Реза Фајад.  

        Јасно је да то што Иран продаје нафту за јуане подрива доминацију америчког долара, јер је његова емисија - главни извор прихода за САД. А Бела кућа не иде на компромисе када је у питању USD и очување његовог статуса светске валуте и основног средства плаћања приликом купопродаје нафте.  

        Пошто је Иран један од најбитнијих трговинских партнера Кине, подстичући на тај начин њен стабилан економски раст, један од задатака кинеске владе јесте максимално супротстављање плановима вашингтонске администрације на Блиском Истоку.  

        Али, на који начин Народна Република Кина може да знатно искомпликује намере САД?  

        Поново се враћамо чињеницама.

        Само на операцију у Авганистану САД ће у 2014. години потрошити $79,4 млрд, што износи 10% од укупног буџета Пентагона. То је огроман новац.  

        Број војника САД у Авганистану у овом тренутку износи 66 хиљада људи. Према трошковима и броју ангажоване војске САД овде воде пунокрвни рат.

        Приликом интервенције у Ирану Вашингтон би добио још један фронт, што могло да за њега буде неприхватљиво.  

        Очигледно је да баш због тога Обамина администрација поставља питање смањења у најскорије време бројности експедиционог корпуса у Авганистану до 6-20 хиљада.  

        Претпоставимо да ће Обама одлучити да ангажује за активности на Блиском Истоку не само најамнике-исламисте већ и припаднике оружаних снага САД. Војне могућности земље су такве да она може да води истовремено два локална сукоба. Међутим, тешко је да чак и она може да ратује на три фронта.  

        Сукоб око архипелага Сенкак, у који је у правом тренутку ушао у фазу заоштравања, може да убаци војну машинерију САД у режим прегрејавања.  

        Да резимирамо. Економија САД се данас на овом нивоу држи само на раду штампарске машине Федералних резерви САД. Куповна моћ долара опада приличном брзином и та чињеница ни за кога није тајна.  

        Најбољи начин да се победи финансијски систем САД јесте да се оне увуку у бесконачан низ ратних авантура и да се повећавају трошкови Пентагона.  

        Ако владајући кругови у САД желе пад једине светске суперсиле, зашто да им Пекинг у томе не помогне?   

        Превела Марија Петрова