Како нам је неолиберализам уништио животе

ГЛОБАЛНА ПРЕВАРА КОЈА ЈЕ СУПЕРБОГАТЕ УЧИНИЛА ЈОШ БОГАТИЈИМА

• Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали су богатији за 241 милион долара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нешто мало мање од годишњег БДП-а Велике Британије
• Неолиберална политика која је светске моћнике учинила оволико богатим је политика сиромашења свих осталих
• Богато финансирани од стране милионера, заговарачи неолиберализма су постигли задивљујући успех: политички. У економском смислу су пропали
• Како су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем. Растући дуг хранио је дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што је израженија неједнакост, како је наведено у извештају УН, то је економија мање стабилна, а стопе њеног раста ниже
• Политика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишу економију је - контрапродуктивна
• Потпуни неуспех овог глобалног експеримента не представља препреку да се он понавља. То нема никакве везе са економијом. Једино са чим то има везе је - моћ
• УН: „Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији једини је начин да се коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економског развоја“
• Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ни Европа, ни Сједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је цела структура неолибералне идеје превара

Пише: Џорџ Монбиот („Гардијан“, Лондон)

       МОРА да су доста крварили због нас. Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали су богатији за 241 милион долара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нешто мало мање од годишњег БДП-а Велике Британије.

       Ово се није десило случајно. Раст богатства супербогатих је директни резултат политике. Ево неколико потеза: смањење пореских стопа и наметнутих пореза; владино одбијање да надокнади пристојан део прихода од рудних богатстава и земљишта; приватизација јавне имовине и стварање „економије наплатне рампе“; либерализација зарада и уништење колективног преговарања.

       Политика која је светске моћнике учинила оволико богатим је политика сиромашења свих осталих. То теорија није предвиђала. Економисти Фридрих Хајек, Милтон Фридман и њихови ученици – у хиљадама пословних школа, ММФ-у, Светској банци, ОЕЦД-у и у готово свакој савременој влади – тврде да што се мање опорезују богати, бране радници и прерасподељује богатство, сви ће бити просперитетнији. 

       Сваки покушај да се смањи неједнакост наштетио би ефикасности тржишта, спречавајући „надолазећу плиму која подиже све бродове“. Ови пионири су 30 година спроводили свој глобални експеримент и сада имамо резултате. 

       Потпуни промашај.

       Пре него што наставим, истакао бих да сматрам да стални економски раст није ни одржив, ни пожељан. Али, ако је раст ваш циљ – циљ на који свака влада тврди да се претплатила – не можете од њега направити већи хаос него да супербогате пустите да изађу из оквира демократије.

       Прошлогодишњи извештај Конференције УН за трговину и развој требало је да буде некролог за неолиберални модел који су осмислили Хајек, Фридман и њихови ученици. Извештај недвосмислено показује да је њихова политика произвела супротне резултате од оних које су они очекивали.
Како је неолиберална политика (смањење пореза богатима, приватизација државне имовине, дерегулација тржишта рада, смањење социјалне помоћи) почела да стеже од 1980-их наовамо, стопа раста је почела да опада, а незапосленост да расте.

       Изразити раст у богатим земљама током 1950-их, '60-их и '70-их био је могућ због разарања богатства и моћи елите након депресије и Другог светског рата. Њихов пад дао је осталим 99% јединствену шансу да захтева прерасподелу, државну потрошњу и социјална давања, а све то је стимулисало потражњу.

       Неолиберализам је био покушај да се ове реформе зауставе. Богато финансирани од стране милионера, заговарачи неолиберализма су постигли задивљујући успех: политички. У економском смислу су пропали.

       У земљама ОЕЦД-а, опорезивање је постало регресивније: богати су плаћали мање, сиромашни више. Као резултат тога, према тврдњама неолиберала, требало је да се повећају економска ефикасност и инвестиције, што би свима донело богатство. Десило се супротно.
Како су се смањивали порези богатима и предузећима, опадала је куповна моћ и државе и сиромашнијих грађана, а с њом и потражња. Као резултат тога пао је ниво инвестиција, као и очекивани раст.

       Заговарачи неолиберализма такође су инсистирали да ће неконтролисана неједнакост прихода и флексибилне зараде смањити незапосленост. Међутим, у богатим земљама и неједнакост и незапосленост су се погоршале.

       Недавном скоку незапослености у већини развијених земаља – најгори који је забележен у свим рецесијама последње три деценије – претходио је најнижи ниво зарада од Другог светског рата. Опет ударац за теорију. Теза се није обистинила из истог очигледног разлога: ниже зараде смањују потражњу, што повећава незапосленост.

       Како су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем. Растући дуг хранио је дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што је израженија неједнакост, како је наведено у извјештају УН, то је економија мање стабилна, а стопе њеног раста ниже.

       Политика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишу економију је контрапродуктивна.

       Планирано смањење највиших стопа пореза на доходак (са 50% на 45%) неће подићи државне приходе, нити подстаћи приватно предузетништво, али ће обогатити шпекуланте који су упропастили економију: Голдман Сакс и друге банке сада размишљају да одложе исплату бонуса како би то искористиле.

       „Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији“, кажу УН једини је начин да се коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економског развоја“.

       Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ни Европа, ни Сједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је цела структура неолибералне идеје превара.

       Захтеви ултрабогатих су пресвучени у софистицирану економску теорију и спровођени су без обзира на исход. Уз то, потпуни неуспех овог глобалног експеримента не представља препреку да се он понавља. То нема никакве везе са економијом. 

       Једино са чим то има везе је - моћ.

       Превела: Данка Вранеш Реџић