Један од сценарија: распад на државе Алавита, Сунита, Курда и Друза

КАКО СТОЈЕ ЗАРАЋЕНЕ СТРАНЕ У СИРИЈИ

И ШТА СЕ МОЖЕ ОЧЕКИВАТИ ТОКОМ 2013. ГОДИНЕ?

• Током ратних дејстава, Асадова армија изгубила је мало више од 3,5% од бројног стања, док су губици међу бојовницима опозиције од 10 до 20%
• Превага је засад на Асадовој страни. Под условом да се у 2013. не деси спољна интервенција, а савезници не успеју да регулишу непрекидне испоруке савременог оружја, положај опозиције може постати катастрофалан
• Победа садашње власти у Дамаску је могућа под условом очувања ситуације без директног уплитања у конфликт НАТО снага. Овај услов се може испунити искључиво уколико Москва и Пекинг сачувају јединство ставова према сиријском конфликту
• Чиста победа снага опозиције тешко да је могућа, ако се узме у обзир да је Сирија компликована територија у смислу етничко-конфесионалног састава. Могући пад званичног Дамаска претворио би се у дуги крвави рат свих са свима
• Западни аналитичари указују на пребацивање борбено најспособнијих армијских бригада из Дамаска према обали.  По њиховом мишљењу у случају неуспешног развоја догађаја, власт се може одлучити за проглашавање независне државе Алавита, чији је представник Башар Асад
• За брзо решење конфликта постоје само две могућности: НАТО интервенција или одрицање САД и њихових савезника од пружања подршке опозицији. Француски експерт Тјери Мејсан приклања се овом другом становишту. Одрицање САД од подршке сиријској опозицији означиће њен неизбежни крај

Пише: Иван Гладилин (КМ.РУ)

        ПОСМАТРАЧИ данашње сиријске кризе бацили су се на прогнозирање.

       Неки су већ дошли дотле да процењују да под руским протекторатом може бити створена држава Алавита. Другим речима: да би се Москва - да би спасила Асада - може сложити са поделом (распадом) Сирије.

       Нема сумње да би неки управо ово прижељкивали и да су сличне „прогнозе“, у доброј мери, у функцији - тестирања.

       Претходно ипак погледајмо почетне позиције супротстављених страна у Сирији.

Положај званичног Дамаска

       Без обзира на збуњеност током првих недеља конфликта, руководство Сирије се опоравило од шока. Нестали су почетни талас чувених бекстава утицајних чиновника у иностранство, као и бујица изјава о њиховом преласку на страну такозване опозиције. Аналитичари истичу прилично висок ниво лојалности владе Башару Асаду, а приче о распаду владе Сирије очигледно не одговарају стварности.

       Током конфликта армија је претрпела знатне губитке. Сматра се да је у борбама погинуло најмање 12.000 војника и сарадника сиријске структуре силе. Изражено у процентима то износи нешто више од 3,5% од укупног броја припадника силе којима располаже Асад.

       Дакле, нема основа да се говори о слому борбене способности сиријских војних снага. Ипак, изазива бојазан  материјално стање армије: у борбама са бојовницима опозиције уништен је, оштећено и заплењено много оклопне технике, артиљерије, минобацача, средстава ПВО и летелица. Нема прецизних података о броју губитака, али чињеница да у борбама армија активно користи импровизовану борбену технику говори о могућем недостатку савремене.

       Као и раније, армија званичног Дамаска држи под контролом већину територије земље - кључне објекте инфраструктуре, као и велике градове. Упркос томе, користећи тактику инфилтрирања, бојовници опозиције константно освајају територије које су раније већ очистиле владине трупе.

       Све у свему, без обзира на низ успешних операција против бојовника опозиције, Дамаск је, као и раније, далеко од коначног решења питања рата.

Положај опозиције

       Експерти истичу да у Сирији није ни створено јединствено руководство опозиције. Индикативно је да је на територији страних држава неколико пута покушано проглашавање обједињеног руководства опозиције. Поред осталих, 11. новембра у Дохи (Катар) издато је саопштење о оснивању „Националне коалиције револуционарних и опозиционих снага“. При том, део опозиције нема поверења у коалицију оправдано је сматрајући за штићеника страних играча. Такође је озбиљан фактор - постојање радикалних исламистичких групација. Део њих контролише „Ал-Каида“, остали једноставно воде рат „против свих“.  

       Опозиција се показала неспособном да предузима ефикасне офанзивне операције против регуларне армије, мада јој тактика терора и партизанског рата омогућава наношење озбиљних губитака владиним трупама.

       По мишљењу експерата у редовима опозиције бори се од 30.000 до 100.000 бојовника. Без обзира на велике губитке (око 12.000 погинулих) и ратне неуспехе, снаге опозиције тек што су се у много чему учврстиле: стекле су борбено искуство, реализује се допуњавање њихових редова професионалним страним плаћеницима, у наоружању се појавила тешка техника коју су освојили у борбама са регуларном армијом.

       На страни опозиције боре се плаћеници из многих земаља, али њихов број не треба преувеличавати. Званични Дамаск настоји да покаже да нема грађанског рата, а рат се води искључиво са бандама плаћеника. Авај, то није тако.

       Плаћенички елемент је значајан али су странци у процентуалном односу према локалним бојовницима очигледно у апсолутној мањини. Например, у новембру 2012. представници владе су успели да покажу документа 142 убијена бојовника - странца, међутим, изражено у бројевима то је мало више од 1% од укупног броја губитака ратоборне опозиције.

       Генерално, превага за сада, наравно, остаје на Асадовој страни. Под условом да се у 2013. не деси спољна интервенција, а савезници не успеју да регулишу непрекидне испоруке савременог оружја, положај опозиције може постати катастрофалан.

Могуће варијанте развоја догађаја

Победа званичног Дамаска

       Сценарио није у првом плану али је, ипак, могућ. За победу Дамаска може се сматрати уништење више од половине припадника опозиције, ликвидација тешке технике, база, складишта, као и командног састава устаника.

       При том,победа неће значити аутоматски прекид ратних дејстава и успостављање мира: повремени терор може потрајати још много година после ликвидације главних снага опозиције.

       У недавној прошлости могли смо да пратимо сличан сценарио у Чеченској Републици у којој се отпор федералним властима фактички настављао током више од пет година после стављања под контролу главних центара и уништења сепаратистичких снага.

       Победа се може извојевати под условом очувања ситуације без директног уплитања у конфликт НАТО снага. Овај услов се може испунити искључиво уколико Москва и Пекинг сачувају јединство ставова према сиријском конфликту.

Победа опозиције

       Ова варијанта развоја догађаја реална је у случају директне интервенције НАТО снага. У овом тренутку распоред снага није у корист опозиције.

       Током ратних дејстава Асадова армија изгубила је мало више од 3,5% свог особља, док су губици међу бојовницима опозиције од 10 до 20%. Значи, пред опозицијом се налази питање надокнаде претрпљених губитака.

       Знатан део локалног становништва, присталица опозиције, највероватније се већ бори у њеним редовима.  Могућност допуњавања постоји на рачун страних плаћеника и добровољаца, као и у случају значајнијих ратних успеха опозиције.

       У таквој варијанти у редове опозиције могли би се улити колебљиви Сиријци, као и они који желе да покажу лојалност према новом режиму. Међутим, све велике борбене операције опозиције у 2012. практично су претрпеле неуспех.

       Тактика опозиције је уништење инфраструктуре. Што је ситуација више нестабилна, тиме је за власт теже да земљу држи под контролом.

       Чиста победа снага опозиције тешко да је могућа, ако се узме у обзир да је Сирија компликована територија у смислу етничко-конфесионалног састава.

       Вероватно би се могући пад званичног Дамаска претворио у дуги крвави рат са свима.

Настављање грађанског рата, распад Сирије

       Нажалост, једна од вероватних варијанти развоја догађаја јесте - распад Сирије на аутономне квази-државе.

       Западни аналитичари указују на пребацивање борбено најспособнијих армијских бригада из Дамаска према обали.  По њиховом мишљењу у случају неуспешног развоја догађаја, власт се може одлучити за проглашавање независне државе Алавита, чији је представник Башар Асад.

       Под условом подршке од стране Русије (база у Тартусу), ову варијанту не треба одбацивати. У случају распада Сирије своју аутономију могу прогласити Алавити, Друзи, Сунити и Курди.

Компромис - формирање владе националног јединства

       Постизање компромиса је мало вероватна варијанта. Као основни услов за прекид ватре опозиција поставља одлазак Башара Асада. За званични Дамаск такав услов  био би једнак капитулацији.

       Страни спонзори сиријске опозиције такође су искључиво заинтересовани за промену власти у Сирији, а не за мирно решење. Тешко да ће компромис бити прихватљив.

       Неки експерти сматрају да будућност Сирије може бити решена у америчко-руским преговорима који треба да се одрже крајем јануара. Ипак, пракса потврђује да је у последње време преговарачки процес Русије и САД у ћорсокаку.

       Америка није спремна да узме у обзир позицију Русије, док РФ није више спремна да верује ничим потврђеним обећањима САД, која се крше првом згодном приликом. 

       Највероватније је да ће 2013. година за Сирију бити година крвавог рата свих против свих. Очигледно је да током године ниједна страна неће моћи да извојује одлучну победу без пружања активне спољне помоћи.

       За брзо решење конфликта постоје само две могућности: НАТО интервенција или одрицање САД и њихових савезника од пружања подршке опозицији.

       Француски експерт Тјери Мејсан приклања се овом другом становишту. Одрицање САД од подршке сиријској опозицији означиће њен неизбежни крај.

       Ево шта је занимљиво: шта ће Русија понудити својим „америчким партнерима“ за спасавање сиријског савезника?

       „Можда ће се председник Сирије, Башар Асад, одлучити за стварање алавитске државе под руским протекторатом на медитеранској обали те земље. Наравно, у том случају Сирија ће -пошто се распадне на делове (сунитски, курдски и сл.) - потонути у заборав, али ће бројне Асадове присталице добити државно уточиште. У томе ће додатна гаранција бити присуство руске флоте са морнарчком пешадијом на броду поред обала Сирије“ - овакав развој ситуације у Сирији прогнозира војни експерт израелског издања „Страница“.

       „Русија жури ка подели сиријског колача“ - наслов је његовог чланка. При том текст прати фотографија совјетских „црних беретки“. И, треба признати, прилично оправдано: сећам се да су се у Одеси и Севастопољу тада победнички „фрицеви“ сви до једног крстили кад је на њих јуришала наша морска пешадија...

       „Ако Асад губи Сирију у целини, онда као резервну варијанту може узети учвршћивање у алавитским областима, сачувати довољно ратних могућности своје армије и, како овај експерт истиче, чак и основати тамо малу милитаризовану  алавитску државу. Она ће бити лепо размештена - две луке, уз то му је обезбеђена подршка алавитског становништва, које у случају Асадовог одласка не чека ништа добро. А онда, неочекивано, могу им притећи у помоћ руски бродови. Срећом нема потребе да се искрцавају на неопремљену обалу: војно-поморске базе већ постоје (експерт има у виду руску базу у сиријском Тартусу и бившу совјетску базу у Латакији“ - прим. KM.RU). 

       „Могуће је да ништа од свега тога не буде, али ако се погледа карта Сирије и на њој издвоје алавитске области, биће приметно да нема довољно снага руске ескадриле и осталог што је с њом сконцентрисано за целу Сирију, али за алавитске области - сасвим довољно“.

       А даље израелски експерт постаје прави апологета „руског протектората“ у Сирији: „Ако сутра не буде Асада, онда ће са великом вероватноћом Сирија пасти у кошмар грађанског рата, који ће моћи да заустави само интервенција, али, у сваком случају, тамо ће се сместити антиизраелски џихадисти који ће своју политику градити на ескалацији напетости са Израелом.

       Треба узети у обзир да ће сунитски прстен, који се формира по том сценарију, за Израел створити перспективу рата на два фронта. Оснивање алавитске енклаве под руским протекторатом створиће за џихадисте још један перспективан објекат за борбу. Не може само Израел бити мета за „касаме“.

       Сем тога, веома је вероватно да ће оснивање реалне руске базе у Источном Медитерану нагло појачати „љубав“ Запада према Израелу. То је и разумљиво: треба се некако одупрети руском утицају. А већ као секундарни ефекат - регионални рат са Израелом, Русији није потребан, шансе за такав рат се смањују. А ми нисмо против“.

       Као што видимо, за очување Асадовог режима у овој или оној мери, сада су заинтересовани не само Иран, Русија и Кина него чак и Израелци.

       Превела Ксенија Трајковић