Иран има до 5000 морских мина, а Ормуз би затворио са око 300

ЈОШ НЕЈАСНО ХОЋЕ ЛИ СЕ ТЕХЕРАН ОДЛУЧИТИ ЗА ПРЕСЕЦАЊЕ СВЕТСКЕ „НАФТНЕ АРТЕРИЈЕ”, АЛИ - ЕВО КАКО БИ ТО МОГЛО ДА БУДЕ ИЗВЕДЕНО

• Блокада би могла да буде изведена на неколико начина: потапањем танкера и посредним заустављањем поморског саобраћаја, употребом противбродских ракета, подморница са суперкавитацијским торпедима типа „шквал” руске производње, јуришним и ракетним чамцима и минирањем
• Пентагон предвиђа да ће Иранци највероватније покушати блокаду минирањем мореуза са око 300 морских мина и верује да је иранска морнарица технички оспособљена и опремљена да изведе минирање мореуза, а да то не буде примећено
• Иран има око 3.000-5.000 мина, што га сврстава на четврто место у свету по броју морских мина - после Русије, САД и Кине.  АИранци највише користе мине кинеске производње ЕМ-11, ЕМ-31 и ЕМ-52 које Американци сматрају најопаснијим
• ЕМ-52 садржи 140 кг експлозива, а највећа дубина на којој се може поставити је 110 м. Реч је о акустичној мини, а ЕМ 31 је дубинска са 160 кг експлозива и поставља се на дубину од 200 м
• Иран има 3 подморнице класе „Кило” руске производње, стациониране у бази Бандар Абас којима ће деловати изван Персијског залива и Ормуза, а за блокаду самог залива највише ће се ослањати на диверзантске подморнице класе „Гадир” (произвео око 20)
• Американци у зони Персијког залива - захваљујући Картеровој доктрини -  имају две велике базе. Једна је у Бахреину, а друга на острву Дијего Гарсија у Индијском океану где се налазе аеродорм и капацитети за смештај 1000 маринаца, лука за носаче авиона и 12 десантних бродова са по 12.000 маринаца припадника Седме маринске бригаде

         АКО се преговорима не постигне решење за ирански атомски програм, 2013. године ће вероватно избити војни сукоб с Ираном - проценио је Мартин Индик, бивши амерички амбасадор у Израелу за телевизију Си-Би-Ес (CBS).

         При том је, на таласној дужини и Тел Авива и Вашингтона, додао: “Још увек има времена, можда шест месеци, чак и по сопственом распореду израелског премијера Бењамина Нетањахуа, да се види да ли се може преговорима постићи решење”.

         Индик није једини који овако мисли. Нити једини који овако или слично `лицитира`.

         А пред Ормуским мореузом тренутно су нагомилани ратни бродови из више од 25 земаља. Америка и Велика Британија су послале ратне бродове у Персијски залив како би се припремиле за напад Израела на Иран. Дакако, ове полуратне игре су и  демонстрација силе у атмосфери повећаних тензија између Израела и Ирана, земаља које су на ивици рата.

         Ова мултинационална армада започела је годишњу 12-дневну вежбу током које ће увежбавати спречавање иранске блокаде мореуза и преузимање контроле над нафтним путевима и бушотинама. Симулираће се и уништење иранских борбених авиона, бродова и ракетних батерија.

         Западни челници су уверени да ће Иран узвратити на евентуални напад, и то у првом реду затварањем мореуза којим сваки дан пролази око 18 милиона барела нафте, односно око 35 одсто светске трговине нафтом по мору. Блокада би имала катастрофалане последице на крхку економију Британије и Европе, али и за Сједињене Државе и Јапане.

         Иран можда није технолошки софистициран као Американци и њихови савезници, али може задати низ смртоносних удараца  западним ратним бродовима.

         Део својих могућности Иран ће показати већ следећег месеца, војном вежбом која је најављена као највећа у историји ове исламске земље.

         Средином јуна морнарица САД је по први пут у зону Персијског залива послала прво четири, а затим чак осам миноловаца уз пратњу четири хеликоптера за противмински рат.

         Оваква концентрација миноловаца правдала се претњом Техерана да ће у случају даљег пооштравања санкција или напада Израела блокирати Ормуски мореуз (теснац) и тиме пресећи светску нафтну артерију.

         Досад су углавном тумачени и анализирани могући амерички и израелски потези. Уз нагађања: како ће и с чим те две земљеударити на Иран или спречити блокаду мореуза. А јако мало се анализирају изгледи Ирана да изведе блокаду.

         Погледајмо, дакле, изближе `мишиће`Ирана. Али, прво се вратимо мало у историју.

         У време ирачко-иранског рата од 1980. до 1988. године - поред речне, северне - од виталног значаја била је јужна операцијска зона којој је припадао Ормуз, који је током Танкерског рата омогућио да са острва и обале Иранци прате улазно-излазни поморски саобраћај и да у случају потребе предузимају бочна дејства ради блокирања мореуза.

         То им омогућују поморска база Бандар Абас (где је смештена главнина иранске подморничке флоте) и острва Кешм, Хенгхам и Ларак. Велики значај такође имају острва Велики и Мали Тумб и Козије острво који су заправо пучинска острва.

         Персијски залив је погодан за употребу свих лаких поморских снага и оружја. Неподесан је само за велике и средње подморнице за које је преплитак. Залив погодује да се употребљавају све врсте авијације.

         Специфичност овог подручија наглашава и положај државе Оман чија територија у виду издуженог крила улази у сам Ормуз. Стратешки важну тачку представља рт Мусандаму који доминира на улазу у залив. Ширина мореуза између Ирана и Омана износи само 33 км. 

         Бродови на уласку у залив плове северном рутом, а кад излазе јужном - пролазе поред острва Абу Муса (где је откриверна нафта) и Малог и Великог Тумба које је Техеран узео под своју контролу пре стицања независности Уједињених Арапских Емирата, па потом на њима саградио војне базе.

         Ормуски мореуз је, у суштини, стратешки левак. Иранска претња његовим затварањем и спречавањем бродског саобраћаја практично би Персијски залив одрезала од остатка света што би за последицу имало скок цена нафте. Са веома озбиљним последицама за светску економију. 

Ормуски мореуз

         Колика је у питању осетљивост показали су и ирански поморски маневри крајем децембра прошле и јануара ове године када је због маневара нагло скочила цена нафте.

         Светска економска криза, учестале претње САД и Израела – чак и делимично затварање мореуза претварају у врхунски безбедносни и економски проблем.

 

Како је могуће извести блокаду?

         С обзиром на географски положај и досадашњу тактику иранских поморских снага, блокада би могла да буде изведена на неколико начина: потапањем танкера и посредним заустављањем поморског саобраћаја, употребом противбродских ракета, подморница са суперкавитацијским торпедима типа „шквал” руске производње, јуришним и ракетним чамцима и минирањем.

         Према последњим анализама, Пентагон предвиђа да ће Иранци највероватније покушати блокаду минирањем мореуза са око 300 морских мина.

         Пентагон претпоставља и да је иранска морнарица технички оспособљена и опремљена да изведе минирање мореуза, а да то не буде примећено.

         Американци, заправо, предвиђа да ће се Иран одлучити за асиметрични начин рата, полазећи од искустава са употребом мина за време Танкерског рата од 1984. до 1988. Тада је ово нискотехнолошко оружје потврдило да је у стању да потопи или направи озбиљну штету на ратним бродовима (1988. године је морска мина једном америчком броду направила штету од 96 милиона долара).

         У овом случају, морске мине за Иранце не би биле офанзивно већ дефанзивно оружје које служи за спречавање приступа бродова у одређени простор и за осујећивање непријатељских померања тј приступа одређеним критичним просторима.

         Американци се у овом случају могу се суочити са изненадним наиласком на минска поља – и на очекиваним и на неочекиваним правцима удара. 

         Минирање Ормуза од нападача ће захтевати додатно ангажовање противминских средстава и време, што би омогућило Иранцима да изведу различите противнападе јер имају предност домаћег терена што омогућава вођење асиметричног рата.

         Иран важи за једну од 25 држава света која сама производи морске мине, а технологија потиче из Русије, Кине и Северне Кореје. А производи и слободно пливајуће мине са Херзовим роговима најстарије и наједноставније морске мине и контактне–сидрене мине које се налазе испод површине мора и подводне које леже на дну мора и веома их је тешко открити).

         Иран, према неким проценама, има око 3.000-5.000 мина, што ову државу сврстава на четврто место у свету по броју морских мина - после Русије, САД и Кине. 

         Иранци највише користе мине кинеске производње ЕМ-11, ЕМ-31 и ЕМ-52 које Американци означавају као најопасније.

         Ради се о високотехнолошки развијеним морским минама, посебно су то ЕМ- 52 јер се ради о пењућим минама које леже на дну мора док не препознају брод преко сензора. А када лађа наиђе на мину, она се активира испаљивањем ракете која великом брзином погађа труп брода тј експлодира у његовој непосредној близини, а резултат је - потапање.

         ЕМ-52 садржи 140 кг експлозива, а највећа дубина на којој се може поставити је 110 м. Реч је о акустичној мини, а ЕМ 31 је дубинска са 160 кг експлозива и поставља се на дубину од 200 м. Постоји и ЕМ 11 - морска мина за мање дубине, од 5 до 30 метара, али садржи 300 кг експлозива и у питању је акустична, магнетна мина која делује на притисак.

         Американци у извештајима признају да би постављање мина ЕМ-52 на пловни пут у Ормузу имало - осим физичког ефекта на бродове - велики психолошки учинак на њихову морнарицу као и трговачке флоте заливских земаља.

 

Подморнице као средство блокаде

         Осим морских мина, којима Иран посвећује велику пажњу у блокади Ормуског мореуза, у блокади би учествовале и  подморнице.

         Пре свега 3 подморнице класе „Кило” руске производње, стациониране у бази Бандар Абас. Иранци их сврставају у офанзивна пловна средства која ће у случају блокаде борбена дејства изводити изван Персијског залива и Ормуза. У водама Индијског океана, пошто је сам залив преплитак за употребу великих и средњих подморница.

Подморница класе „Кило”

         Иранаци ће се у блокади самог залива највише ослањати на диверзантске подморнице класе „Гадир” (произвели су око 20).

         Ради се о модернизованим севернокорејским подморницама класе „Југо”.Неки поморски стручњаци сматрају да личе на наше диверзантске подморнице класе УНА с тим што су дуже и имају две торпедне цеви и имају могућност ношења 8 до 16 мина.

         Подморнице класе Наханг су иранске производње. Осим за полагање мина, користе се и као подршка и за превоз подводних диверзаната који ће такође бити укључени у борбу. Иначе, ове подморнице носе суперкавитацијска торпеда руске производње типа „ шквал” која имају 100-постотну ефикасност у потапању бродова.

         Велики проблем иранске морнарице представља површинска флота бродова која потиче са краја 60-тих и средине 70-тих година 20. века. Ради се о британским корветама.

         Иран, међутим, има и флоту торпедних, ракетних и извиђачких чамаца опремљену кинеским противбродским ракетама Ц-801, Ц-802, Раад, Ноор и Косар. Оне би полетале и са копнених лансера.

         Иран велике наде полаже управо у батерије ракета обала-море.

 

Пасдарани у функцији блокаде

         Важну улогу у евентуалној блокади Ормуза имали би ирански Револуционарни гардисти познатији као „пасдарани” тј њихова морнаричка компонента која делујуе у Ормузу и већ је имала `блиске сусрете` са америчком Петом флотом. Пасдарани имају своју базу на острву Абу Муса и углавном су опремљени кинеским чамцима типа Хегу, Худонг и Каман.

         Обалске батерије располажу лансерима ракета домета 150 км и представља кинеску веризију популарне руске противбродске ракете Стикс под називом „ свилена буба”. Процена је да Пасдарани на острву Абу Муса располажу са 12 батерија ових ракета којима покривају улаз у Ормуски теснац. Иначе, незваничне процене говоре да су испробали и копнену верзију суперкавитацијског торпеда типа шквал, али то засада нико од иранских власти то није потврдио.

Шквал торпедо

 

Америчке снаге у Персијском заливу

         Американци у зони Персијког залива - захваљујући Картеровој доктрини -  имају две велике базе. Једна је у Бахреину, а друга на острву Дијего Гарсија у Индијском океану где се налазе аеродорм и капацитети за смештај 1000 маринаца, лука за носаче авиона и 12 десантних бродова са по 12.000 маринаца припадника Седме маринске бригаде.

         Већина како руских тако и западних војних стручњака слаже се у једном: да ће Иран Ормуски теснац затворити само у крајњој нужди, јер је као држава веома зависан од саобраћаја овом рутом преко кога његови танкери извозе нафту, као и бројни туђи трговачки бродови који упловљавају и испловљавају из иранских лука.

         Уосталом: чак 82 одсто иранског увоза и 95 одсто извоза иде управо морем.

         Многи сматрају да је је све ово са блокадом мореуза само игра нерава и иранска стратегије срачуната на то да се претњама затварањем избегне удар САД и Израела на ирански атомски програм. А и да Техеран на овај начин ојачава своју позицију регионалне силе и утицај у зони Персијског залива.

         Како год било: видљиво је да Иран – ако дође до сукоба -располаже са ефектним снагама да блокира мореуз, а да ли ће се то десити - остаје да се види...

 

А. М.

 

Војногеографски положај Персијског залива

         ПЕРСИЈСКИ односно Арапски залив смештен је у југозападној Азији и дубоко се усеца у копно. Смештен је између Иранске висоравни на истоку и Арабијског полуострва на западу.

         Стратешки значај је добио после Другог светског рата и проналаска великих резерви нафте у том региону.

         Залив је дуг 900 км, ширина му варира од 180 до 320 км, а укупна површина је 240.000 квадратних метара.

         Клима у заливу је суптропска, просечне температуре ваздуха у јулу месецу износе око 33 стапена целзијусових, а у јануару од 14 до 20 степени.

         Падавина на југу је 100-170 мм, а на северу 316 мм годишње. Лети су у овом заливу веома чести северни ветрови које прате пешчане магле, просечне температуре мора су у августу око 34 степена, а у фебруару од 15 до 21 степен. Сланост мора је 40 промила, а најмања измерена је на ушћу реке Шат-ел Араб - 30 промила.