Индија ће због „кинеске претње” наставити заокрет према Западу

БИТКА АЗИЈСКИХ ГОРОСТАСА: ПЕКИНГ И ДЕЛХИ

НА СУПРОТНИМ СТРАНАМА ГЕОПОЛИТИЧКИХ БАРИКАДА

• Извесно је да ће напетост међу азијским гигантима расти како сами буду јачали. Обе стране, схватајући то, јачају војну инфраструктуру у граничним областима
• Индија је у Ладаку изградила четири нова планинска аеродрома, на које су били пребачени најновији ловци руске производње. У водама око Азије почиње њихова „трка носача авиона“
• Индија је почела изградњу „експедиционе флоте“, која може да обезбеди пројекцију силе не само у Индијском океану већ и на глобалном нивоу
• Кина је већ направила своју „бисерну огрлицу“ војних база и савезништава - од Малдива, Непала и Пакистана, преко Шри Ланке, Бангладеша и Мјанмара - која се стеже око геополитичког врата Индије
• Пробе индијске ракете „Агни-5“ са дометом од пет хиљада километара очигледно нису примарно намењене суседном Пакистану већ супарнику чији се главни циљеви налазе баш на „кинеској удаљености“

Пише: Јевгениј ПОЖИДАЈЕВ, коментатор информативне агенције REGNUM 

         СРЕДИНОМ априла 2013. кинеска војска је продрла 19 километара у дубину индијске територије на северо-истоку Кашмира.

         Конфликт је трајао до 9. маја, након чега се војска повукла.

         Гранични инциденти на индијско-кинеској граници су редовни - мада се последњи може сматрати за највећи у последњих неколико година.

         Напетост између двеју страна очигледно расте, без обзира на доста брз раст економских веза. Индијци сматрају да „у будућности Индија може да постане објекат хегемонистичких амбиција Кине.

         Да се Индија не би боље припремила за то време, Кина може да пожели да одбаци Индију уназад већ сада. Отпочињањем превентивног рата“.

         Кинески званичници, пак, сматрају да политика Индије има „хегемонистички менталитет“ и да је њен основни принцип „дружење са далеким суседима, а напад на блиске“.  

         Разлози индијско-кинеских несугласица сежу у епоху колонијализма. Данашња граница (Мекмахонова линија) - резултат је споразума између Британије и владе Тибета, који је био независан практично од 1913. године.

         Британска администрација је тада „одсекла“ за себе поприлично парче земље - данашњу државу Аруначал Прадеш (површине 83 хиљада квадратних метара). Са индијске стране се нашао и Аксај Чин (42,7 хиљада кв. м.) - део хималајског краљевства Ладакх, историјски везаног за Тибет, окупираног Кашмиром 1846. године.

         Кина, која сматра Тибет за своју побуњену територију, није признала Мекмахонову линију као границу и не признаје је ни до данашњег дана.  

         Док је у Кини царевао хаос, њене претензије су биле само теоретске. Међутим, 1950. кинеска војска  је окупирала Тибет и изашла на индијску границу. Практично, у току читавих 50-их, односи између двеју држава су остајали пријатељски, али је Кина 1956. - сматрајући споразум из 1914. неравноправним -предложила његово поновно разматрање, без обзира на то, што је генерално признавала постојеће границе.

         Индија није пошла на преговоре. Побуна на Тибету, добивши приметну подршку у Индији, и пружање уточишта Далај Лами, само су  додатно искомпликовали ситуацију. При том се Делхи потрудио да учврсти своје присутство у спорним областима, често постављајући патроле северно од Мекмахонове линије.  

         Резултат је био војни сукоб 1959. и рат широких размера 1962. који је за Индију представљао национално понижење. Јер, њена војска је била брзо потиснута од стране НОАК која је заузела спорне територије.

         Губици Индијаца (убијени и нестали) били су безмало 4 хиљаде људи. По завршетку рата, а услед политичких притисака, Кина је повукла војску из Аруначал Прадеша, али је задржала Аксај Чин и добила је неке територијалне уступке.

         Следећа заоштравања, када су две земље балансирале на ивици рата, била су 1967.  и 1986.-87. године.   

         Другим речима, последња „војна узбуна“ у кинеско-индијским односима није била оглашена тако давно. При том, односи двеју земаља нису били идилични ни ван ратног контекста.  

         Како је говорио Мао Цедун, „Тибет је длан Кине, док су Непал, Ладак, Бутан, Сиким и Нагаланд - његових пет прстију“. Другим речима, Кина је полагала право како на хегемонију у граничним са Хималајима земљама, тако и на протекторат над блиским Тибетанцима народима у самој Индији (Сиким и Нагаланд су њене аутономије).

         Маове речи се нису разилазиле са делима: побуњени припадници племена Наге и Мизо, који су деловали у Нагаланду, добијали су од Кине знатну подршку.

         Веома добри до 1976. су били односи између Кине и комунистичких партизана-наксалита, који су подигли читав низ устанака након 1967. (чак су говорили: „кинески Председник - то је наш Председник, а пут Кине - то је наш пут”).

         Покрет траје све до данас. Сматра се да су наксалити одговорни за отприлике половину терористичких напада у Индији. Пораст њиховог утицаја 2007. је натерао индијске власти да их прогласе за „најозбиљнију унутрашњу претњу националној безбедности Индије“.  

         Ипак, време извоза маоизма је остало у далекој прошлости. Како изгледа ситуација данас?

         Кина је престала да буде „црвена претња“, али се претворила у економску супердржаву и глобалног геополитичког играча. То, свакако, није користило кинеско-индијским односима.  

         Индија и Кина осећају енергетску глад и отворено се надмећу за хидроресурсе Брамапутре која тече кроз Аручанал-Прадеш.

         Пекинг тежи да до 2020. повећа удео своје хидроенергетике са 6-7% до 15% и при реализацији тог плана рачуна са изградњом на тој реци четири бране. Међутим, за Индију смањење водног потенцијала Брамапутре значило, као прво, проблеме са наводњавањем и смањење пољопривредне производње, а као друго - проблеме у реализацијом сопствених хидроенергетских пројеката (Доњи Сијанг и Горњи Сијанг).  

         Између два брзо растућа горостаса тако нарастају економске противречности.

         Обе стране у светској подели рада заузимају отприлике истоветне нише, мада Индија јако заостаје. Резултат је предвидљив: обим узајамне трговине расте, али и узајамне претензије.

         Лист „Индијан експрес“ оценио је: „Економски односи (Индија и Кина) депримирају. У порасту је број антидампиншких спорова, појавиле су се оптужбе за антикинеску заверу… Кина блокира давање Индији кредита Азијске Банке за развој. Све то уноси немир у одређене кругове у Индији поводом питања - како даље водити послове са Кином“.

         А још сама Индија активно наговара чланице Светске трговинске организације на антидампиншке акције против Кине и води сопствене антидампиншке истраге и забрањује увоз кинеске робе. У суштини, између две земље траје трговински рат.  

         Међутим, кључни фактор напетости у односима азијских горостаса представља геополитика.

         Кина критично зависи од увоза животних намирница и сировина (увози се, например, 55,2% потребне нафте, у процентима више него САД). А њене морске комуникације се практично налазе на нишану блиских савезника САД који држе праву „завесу“ дуж обале (Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Филипини). А пут ка Персијском заливу води кроз „уско грло“ Малајског пролаза, узјаханог проамеричким Сингапуром и не баш пријатељски расположеном Индонезијом.  

         Да би парирала, Кина је осмислила „бисерну огрлицу“ - систем савеза и упоришта који треба да јој обезбеде алтернативни и поузданији пут до Светског Океана и до нафте Персијског залива.

         Први њен коридор ка Индијском океану води преко Мјанмара на чијој јужној обали Кина има упоришта (Ситуеу, Кокпјуу, Хангију, Мергуију и Задеџи). Преко територије те државе - од обале на којој се гради лука са дубоким газом - Кинези граде и нафтовод и гасовод до своје провинције Јунан.

         Нафтовод треба да Кини обезбеди доток нафте са Блиског Истока, а гасовод - „плаво гориво“ из великих налазишта на гребену самог Мјанмара. На западу се бурмански коридор наслања Бангладеш, где Кинези обнављају лука Читагонг и где су позиције Пекинга све јаче.  

         Други „коридор“ је територија Пакистана, на чијој обали Кина има два упоришта - Гвадар и Пасни.

         Између ова два „коридора“ Кина има још два упоришта - луку Хамбантона у Шри-Ланки и базу на Малдивима (Марао) која је у плану. Тако отприлике изгледа кинеска „бисерна огрлица“, а притом није тешко уочити да се она обавија око грла Индије. Јер, сателити и савезници Кине су дуж читавог периметра индијских морских и копнених граница.  

         На северу, у зони традиционалног ривалства, ситуација није ништа боља.

         Непал, који је био проиндијски оријентисан почетком овог века, након маоистичке револуције ушао је у зону преовладајућег утицаја Пекинга.  

         Линија конфронтације иде даље, на Исток.

         Делхи активно сарађује са Вијетнамом у војној сфери, а индијска државна нафтна компанија тражи нафту у вијетнамском подморју, на који полаже право Кина. Прошле године, Индија је демонстративно изјавила да је спремна да пошаље у регион ратне бродове због заштите својих интереса.

         Кина је одговорила једнако оштром изјавом.  

         И у зони Персијског залива, Индија и Кина се све више налазе на супротним странама барикада.

         Делхи се све више зближава са нафтним монархијама, а односи са Ираном постају све су мање глатки. Пекинг, насупрот томе, подржава Техеран у међународним пословима и са њим активно развија трговинску сарадњу.  

         На крају, Индија и Кина су активни супарници у Африци.

         Према мишљењу директора јужноафричког Института за међународне односе Елизабет Сидиропулос, „амбиција Индије да не препушта позиције Кини постала је главни подстицајни мотив њених инвестиционих приоритета“.  

         У целини, прилично је очигледно да ће напетост међу азијским гигантима расти како сами буду јачали. Обе стране, схватајући то, јачају своју војну инфраструктуру у граничним областима.

         Индија је у Ладаку изградила четири нова планинска аеродрома, на које су били пребачени најновији ловци руске производње. Супарништво на мору је све израженије - у Азији почиње отворена „трка носача авиона“.

         Осим овога, Индија је почела изградњу „експедиционе флоте“, која може да обезбеди пројекцију силе не само у Индијском океану већ и на глобалном нивоу.

         Недвосмислено изгледа и ракетно-нуклеарни програм Делхија. Пробе ракете „Агни-5“ са дометом од пет хиљада километара очигледно су намењене не суседном Пакистану већ супарник, чији се главни циљеви налазе баш на „кинеској удаљености“.  

         Овакво стање ствари се потпуно одражава  и у масовној свести двеју земаља.

         Агенција Pew објавила је резултате истраживања, према којим се 62 одсто Кинеза негативно односи према Индији, (такав однос према САД има 48 одсто испитаника).

         Неизвесно је да ли ћемо гледати битку горостаса, али је несумњиво да ће Делхи, упркос дуготрајним и чврстим односима са Москвом, наставити заокрет према Западу.

         Нажалост, привиђење тројне индијско-кинеско-руске алијансе ће нестати, и једног, не баш лепог дана, Москва ће највероватније морати да бира између традиционалних партнера.  

         Превела Марија Петрова